Koga je država pozlatila

Foto Aleksandar Dimitrijević

Vraški teško je bilo u obraćanju premijera Aleksandra Vučića prebrojati sav taj ološ i bednike koji su se preko noći zapatili u Srbiji i na društvenim mrežama se obrušili na naše olimpijce Davora Štefaneka, Ivanu Španović i Andriju Prlainovića. Ali, ološ ne obitava samo na društvenim mrežama, ima ga i na RTS-u, sa čijom uređivačkom politikom vlast nema ama baš nikakve veze, a čiji poslenici trpaju dnevnice za Olimpijadu u džepove umesto da pare daju za nedostajuće bazene, obznanio je premijer. Onako očinski strog i pravedan objasnio je da ološa ima i u njegovoj stranci, jer su i otuda atakovali na trofejne olimpijce.

I sva ta populistička tirada mogla bi se objasniti činjenicom da je Vučić duboko svestan da mu nije najpametnija rabota da polemiše sa olimpijskim, svetskim i evropskim šampionom Andrijom Prlainovićem, čije su mu reči o nedostatku sistemskog ulaganja u sport onako nesviknutom na kritike zaparale uši, da nije jedne notorne sitnice. Ni Vlada ni Vučić ne izdvajaju ni jedan jedini dinar za sportiste, već to čine poreski obveznici, građani Srbije. I upravo tu leži opasnost od državne manipulacije. Stvari, dakle, stoje ovako: građani Srbije izdvojili su za odlikovane sportiste 2.205.000 evra, a ne tri miliona kako je rekao Vučić. Građani Srbije odvojili su osam miliona evra za pripreme olimpijaca, a država će samo Uredbom raspodeliti taj novac. Toliko su građani mogli, jer dobro stoje javne finansije. Videćemo šta će na sve da kažu ovi što štrajkuju zbog neisplaćenih plata. Možda bi i oni da izdvoje novac za šampione koji su im makar nakratko vratili osećaj samopoštovanja. Samo još da dobiju zarađeno.

U svakom slučaju, sportisti u pojedinačnoj konkurenciji, njihovi treneri i selektori, za zlatnu medalju dobiće po 45.000 evra, srebro donosi 40.000, a bronza 35.000 evra. U ekipnim sportovima svakom pojedincu sleduje 40.000 evra za zlato, 35.000 za srebrnu medalju i 30.000 za bronzu.



Ostao je Vučić dužan odgovor na pitanje i da li iza nezadovoljstva vaterpolista zbog nedovoljnog ulaganja stoji zapravo odmeravanje snaga dve struje unutar SNS. Izostanak ovog objašnjenja neminovno javnost dovodi u poziciju da nagađa da je najbolje što ova zemlja ima zloupotrebljeno za unutarstranačko prebrojavanje. Vučića bi to moralo da zanima, posebno ako ima nameru da javno izigrava moralnu žandarmeriju.

Još nekoliko nepreciznosti se potkralo premijeru. Netačna je tvrdnja da visina članarine za maloletne sportiste ne može da bude veća od 10 procenata prosečne zarade, dakle od 4.500 dinara. U većini beogradskih klubova ili škola članarina nije ispod 5.000 dinara. Lako proverljivo.

Netačno je i da su sistematski pregledi za decu od 6 do 12 godina besplatni, lično sam u klubu svom klincu platio lekarski pregled. Može biti da tako stoji u nekoj uredbi, samo što su uredbe tu da ih se niko ne pridržava.

Ali da ne cepidlačimo previše, šta je to što je izgovorio Prlainović, a što je Davora Štefaneka i Ivanu Španović nateralo da reaguju, a premijera da ih sve troje uzme u zaštitu. I da li to znači da je Novak Đoković imao neviđenu sreću što nije osvojio medalju, jer bi morao da saopšti kako je i on zadovoljan podrškom države? Pri tome, ovaj političko-sportski vodvilj dešava se kada smo u Riju osvojili više medalja nego na prethodne dve olimpijade zajedno. Sasvim je moguće da su Štefanek i Španovićeva stvar posmatrali iz ličnog ugla, ne uključujući činjenicu da su za kolektivne sportove potrebna mnogo veća sredstva nego za individualne, da su pripreme i takmičenja višestruko skuplji.



Štefanek za NIN kaže da i dalje ne razume Prlainovićevu izjavu, te da je samoinicijativno odlučio da se oglasi na svom fejsbuk-profilu. Klubovi o kojima je govorio Prlainović su stvar lokalnih samouprava. Moj klub, subotički Spartak, dobija godišnje 2,5 miliona dinara, dok beogradski Partizan ima znatno manje novca na raspolaganju. Ali to je pitanje za grad Beograd. Znam da je meni država omogućila da godišnje provedem 200 dana na pripremama, a jedan dan košta između 50 i 70 evra. Takođe kao zaslužni sportista dobijam redovnu stipendiju od 76.000 dinara, nisu kasnile ni nagrade za ranije osvojene medalje, objašnjava Štefanek.

Nije teško izračunati da njegove pripreme godišnje koštaju između 10.000 i 14.000 evra, što je otprilike mesečna plata fudbalskog trenera u Srbiji. Opet, teško da ova suma može da pokrije i nedelju dana priprema košarkaša ili vaterpolista već zbog same činjenice da je reč o timskom sportu sa 12 ili više igrača. S druge strane, Ivana Španović nakon izjave da je zadovoljna podrškom države i naporima da se njen program realizuje, pokušala je da objasni smisao stava zbog koga su je neki kudili, a neki hvalili. Moja izjava se nije odnosila na mišljenje mog sportskog kolege Andrije. Moj odgovor bio je isključivo na pitanje novinara da li sam ja lično zadovoljna uslovima koji su mi obezbeđeni za Rio. Da, jesam zadovoljna uslovima koji su mi obezbeđeni u mojoj zemlji za koju sam izborila bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Riju i tačka. Ne postoji apsolutno ništa u toj izjavi što me stavlja na jednu ili drugu stranu, za ili protiv, objavila je Španovićeva na svom profilu na Instagramu. Ostaje, međutim, činjenica da je nakon Olimpijade u Londonu, na kojoj je zauzela 11. mesto, na sednicama Olimpijskog komiteta vođena žučna rasprava da li Španovićeva treba da ostane u programu finansiranja olimpijaca. Uprkos tome što je tada bila vicešampionka Evrope.

Možda bi ponešto svemu imala da doda i petostruka olimpijka Olivera Jeftić koja je u Rio putovala bez ikakve logističke podrške. Samo što je ona svoje nezadovoljstvo već iskazala i pre nastupa na Olimpijadi, a da se niko nije počešao iza uva.



Pošteno je reći i da se odnos prema sportistima donekle popravio. Uprkos podatku da budžet kompletnog srpskog sporta za ovu godinu iznosi između 12 i 13 miliona evra, što je upola manje nego što ima sam Košarkaški savez Francuske, sistem motivacije počeo je da daje rezultate. Ovo se posebno odnosi na penzioni sistem, koji osvajačima medalja na najvećim takmičenjima garantuje doživotna primanja od trenutka kada napune 40 godina. Tako se za olimpijsko zlato dobija 138.000, za srebro oko 111.000, dok bronza donosi penziju od 66.000 dinara. Slična situacija je i sa osvajačima medalja na svetskim i evropskim prvenstvima.

Opet, moguće je da i premijer ne razume smisao sistemskog ulaganja u sport, ali ono podrazumeva najpre izdvajanje za školski sport odakle se kasnije regrutuju vrhunski talenti. Nije nikakva tajna da škole u Srbiji odavno fiskulturne sale po komercijalnim cenama iznajmljuju klubovima. Ali stvari funkcionišu uzročno-posledično. Škole se u devastiranom obrazovnom sistemu dovijaju za dodatni novac, a klubovi nemaju odgovarajuću infrastrukturu za treninge. Postoje i drugi modeli koji mogu biti putokaz. Mađarska je odredila nekoliko prioritetnih sportova i tu odlazi najveći novac, da ne pominjemo sportske institute koji su na Zapadu odavno postali regrutni centar budućih svetskih asova. Treći put je onaj koji su izabrali Britanci. Oni su nakon sloma na igrama u Atlanti, kada su osvojili samo 15 medalja, finansiranjem iz fonda Državne lutrije odlučili da od svake loto uplate odvajaju dve funte za vrhunski sport, piše Asošijeted pres. Takva transformacija dovela ih je u poziciju da u Riju osvoje 67 medalja, od čega 27 zlatnih, po čemu su bolji samo Amerikanci.

Nemamo nikakvog sistemskog ulaganja u naš sport, baš kao što ih nema u obrazovanje, zdravstvo i druge oblasti. Sve je stalo kada je školski sport gurnut u stranu. Ovi rezultati su više plod inercije, koja traje još od stare Jugoslavije i ogromnih napora i odricanja pojedinaca. Pa, svojevremeno je Aleksandar Boričić pozajmljivao novac za odbojkaše. Inače, Prlainovićeva izjava je zapravo iskrena ispovest vrhunskog sportiste. A ako iko zaslužuje posebnu brigu, to su vaterpolisti, kaže za NIN Dragan Koković, sociolog sporta na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.



Sistem, dakle, ne podrazumeva jednokratno izdvajanje za pripreme u godini velikih takmičenja, već strategijske pravce koji će i posle Prlainovića, Španovićeve i Štefaneka poroditi nove šampione. Uostalom, šta nije tačno u tvrdnji zlosrećnog komentatora RTS-a koji bi sada najradije pregrizao jezik zbog euforične konstatacije da su vaterpolo klubovi na izdisaju? Krajem prošle godine hladna voda na bazenu na Banjici primorala je trenera vaterpolista Partizana Vladimira Vujasanovića da otkaže treninge, jer su u kotlarnici shvatili da nema mazuta za grejanje bazena i da je pukla vodovodna cev. Baš tih dana rukovodstvo Partizana pokušavalo je da namakne novac za put na utakmicu Lige šampiona sa italijanskim Pro Rekom. Pri tome, Partizan je sedmostruki šampion Evrope. Ništa bolje nije ni u još jednom bivšem kontinentalnom prvaku Crvenoj zvezdi i nekadašnjem osvajaču LEN kupa, kragujevačkom Radničkom.

Daleko od dobrog je i u drugim trofejnim sportovima. Čudesni eliksir Marine Maljković, koji je žensku košarku uzdigao do svetskih visina, trajaće koliko i ova generacija ukoliko liga bude na poluamaterskom nivou kakva je sada. Uostalom i sama Maljkovićeva je nakon godina uspeha sa Partizanom i borbe za što bolje uslove, uhlebljenje pronašla u Francuskoj. I baš u jeku ovih mučnih rasprava stigla je vest da se ugasio košarkaški klub Vojvodina. Isti onaj u kome su prohodali olimpijski vicešampioni Nikola Jokić i Nikola Kalinić, a čiji su treneri bili pomoćnici Aleksandra Đorđevića, Miroslav Nikolić i Milan Minić. O čemu je zapravo reč? O jednostavnoj činjenici da bez klubova i lige neće biti ni asova koji bi tu bili formirani.



Ali, izgleda da ni svi klubovi nisu jednako važni. Nedavno je premijer izjavio da država plaća reket Zvezdi i Partizanu kako im ne bi vikali pederu. Razume se, reč je najpre o fudbalskim klubovima. Tim reketom Zvezda je u kvalifikacijama za Ligu šampiona protiv bugarskog Ludogoreca na teren izvela sedmoricu stranaca, koji teško da koštaju manje od 300.000 evra godišnje. Jednostavnom računicom dolazi se do toga da će oni dobiti skoro istu sumu koja će biti isplaćena našim najboljim olimpijcima! Da li je potrebno podsećati da je Zvezda evropsku avanturu okončala porazima? Da li zaista neko veruje da će Partizanu i Zvezdi biti uskraćena pomoć i da li samo klubovima odgovara ovakvo stanje?

NIN je pre izvesnog vremena, baveći se stanjem u našem sportu, sa visokog mesta iz Ministarstva sporta dobio potvrdu da im je poznato da se tokom jedne fudbalske utakmice proda više droge nego za čitav vikend u Beogradu. Ako to zna Ministarstvo, zna i policija, a ako zna policija mora biti da zna i Vučić. Ono što ne znamo jeste gde završava taj novac. Teško je pretpostaviti da huligani sa stalnim zaposlenjem u klubovima baš sav profit zadržavaju za sebe. Pogledajte skupštine klubova, tamo svi glume Koza nostru, imaju zalizane kose i puše tompuse. Zbog njih je važna kategorizacija sporta, jer ovde ko je bio u upravi značajno se obogatio, kaže u izjavi za Radio-televiziju Vojvodine, bivši državni sekretar u Ministarstvu sporta Nenad Borovčanin. Ovome treba dodati i činjenicu da su se huligani preko klubova legitimisali kao ozbiljan politički faktor, što kroz učešće u ratovima, političkim protestima i prevratima, te da predstavljaju značajan izborni rezervoar.



Možda se upravo zbog toga država ponaša kao da je reč o ozbiljnom okupatoru i ne bi bilo iznenađenje da se opredele za strategiju gerile protiv brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja. Sramotno malo je optužnica i hapšenja, a po klubovima ima svega - nasilja, kriminala, uzimanja procenata od prodaje igrača, politike i posebno političara. Možda je, između ostalog, zato tako patetično delovalo sazivanje premijerove konferencije za medije povodom sasvim iskrene izjave jednog olimpijskog šampiona. A biće da u samo nekoliko privilegovanih državnih mezimaca može naći više ološa nego na svim društvenim mrežama zajedno. Konačno, kako reče premijer, neko bi i to trebalo da saopšti građanima.