Jedan Golijat i pet hiljada afera

Foto Vesna Lalić

Prepričavalo se, jer je scena delovala nestvarno: u klasično elegantnom kostimu i cipelama na štiklu, s natapiranom frizurom i s damskom tašnom u jednoj ruci, Sanda Rašković Ivić vukla je dugačkim skupštinskim hodnikom džak pun izbornih listića. Možda i da ih lično broji i dokaže da je njena stranka prešla izborni cenzus, što je vlast pokušala da opovrgne.

Bilo je to pre tačno šest meseci. Tadašnja predsednica Demokratske stranke Srbije, nakon što je pogurala pragmatičnu odluku o zajedničkoj listi sa Dverima i svojim nastupima dala uverljiviji izgled polumrtvoj partiji, presudno je doprinela povratku nekad najmoćnije srpske stranke u parlament, da bi onim dugačkim hodnikom krenula u novu borbu - za odbranu izbornih rezultata, zajedno sa drugim opozicionim strankama, od kojih i neke nisu bile u opasnosti da budu izgurane iz skupštine.

Izgledalo je da za vladavinu Aleksandra Vučića počinje faza osipanja ulazak u parlament većeg broja partija, različitog političkog opredeljenja, najavljivao je šansu za ozbiljnije probijanje medijske blokade, a time i uzdrmavanje jedne od ključnih poluga vlasti - njene brižljivo negovane kule od propagandnih karata.

Pola godine kasnije, spisku poklona koje je, u međuvremenu, opozicija uručila Vučiću, pridružen je i politički odstrel Sande Rašković Ivić, kojim je i definitivno ukinuta makar i minimalna mogućnost dogovora o zajedničkom predsedničkom kandidatu opozicije. Jer, ne ulazeći u nijanse unutarstranačkih prepucavanja u DSS-u i moguću (ne)istinitost optužbi i jedne i druge strane, odluka o isključenju iz stranke ionako već bivše predsednice (podnela ostavku sa obrazloženjem da se ne slaže s odlukom o ulasku stranke u koalicije sa SNS na lokalnom nivou) za širu javnost ima ključni značaj upravo u činjenici da je njome smanjena ona neprijatnost koju je vlast mogla osećati u kratkom periodu iznenadne postizborne opozicione sloge.

I to ne samo zbog ionako mikroskopski tanke mogućnosti opozicionog dogovora o zajedničkom predsedničkom kandidatu - za šta se bivša predsednica DSS-a zalagala, a novom rukovodstvu je neprihvatljivo - već i zbog ubistva poslaničkog kluba te partije, a time i skraćenja skupštinskog vremena kojim raspolaže opozicija. Deesesovska prestupnica je, naime, ekskomunikaciju zaslužila odbijanjem zahteva novog rukovodstva stranke da iz poslaničkog kluba isključi Đorđa Vukadinovića, nezavisnog kandidata na izbornoj listi DSS-a, kome se, između ostalog, spočitavalo i učešće na protestima zbog rušenja u Savamali, prema verziji propagandne mašinerije vlasti, finansiranim mrskim američkim parama.

Umesto pet članova, što je uslov za formiranje poslaničkog kluba a time i veće vidljivosti u parlamentu, DSS ih sada ima samo troje. Slobodnih strelaca, nakon odluke DSS-a i raskola u SPS-u (odlazak bivše potpredsednice Dijane Vukomanović) sada ima čak deset. Da paradoks bude potpun, sada će, ukoliko se ne formira neki novi raznostranački poslanički klub, čega nema u najavi, svih dosadašnjih pet članova poslaničkog kluba DSS-a, koji su, do sada, imali na raspolaganju 20 minuta za učešće u raspravi, voditi bitku sa još petoro samostalnih kolega, oko raspodele onih 15 minuta koji slobodnjacima pripadaju.

Tako će biti manje vremena i za pominjanje drugog ovonedeljnog jubileja navršavanja pola godine od ukidanja pravne države, što se, odbijanjem policije da pruži pomoć građanima, zapravo desilo one postizborne noći kada su nelegalno rušeni objekti u Savamali. Uprkos Vučićevom saznanju javno obznanjenom još u junu da su najviši organi vlasti ti idioti odgovorni za rušenje u Hercegovačkoj, postupak je, prema saopštenju Višeg javnog tužilaštva, i dalje u predistražnoj fazi. Pa zato još ne znamo da li je Vučić saznao, recimo, da je za rušenje odgovoran njegov bliski saradnik Siniša Mali, gradonačelnik Beograda koji ovih dana slavi još jedan jubilej tačno godinu dana nakon što je agencija Krik otkrila da je učestvovao u kupovini 24 stana u Bugarskoj. Za tih 12 meseci nisu stigli dokazi za njegovu tvrdnju da su, na dokumentima koji pokazuju da je kupovao nekretnine, njegovi potpisi falsifikovani što je izjavio nakon prvobitnog priznanja da je učestvovao u transakcijama, ali za potrebe neimenovanog drugog.

A možda će se, ako ne zastari, slučaj Savamala završiti po istom modelu kako je okončana još jedna vrlo neprijatna afera slučaj helikopter. Sva pitanja vezana za tu tešku tragediju sa sedam žrtava ugurana su pod tepih nakon što je Više javno tužilaštvo obustavilo istragu i saopštilo da niko nije kriv za prošlogodišnju nesreću, a tužiteljka Gordana Jovanović, koja je vodila slučaj, brzopotezno imenovana za notara, što je jedan od najunosnijih državnih poslova.

Svaka čast opoziciji, njenoj bezidejnosti i naporima u cilju dalje atomizacije, a time i tupljenja oštrice u proklamovanoj borbi protiv jednoumlja i ukidanja kontrolnih mehanizama bez kojih demokratije nema ali teško da učinci opozicije umanjuju zaključak o izrazitoj uspešnosti vlasti u kontroli kriza koje je ugrožavaju. I nije da mehanizmi koje koristi nisu bili u upotrebi i ranije, ali čini se da im je naprednjačka ekipa podigla efikasnosi do nivoa koji njeni prethodnici nisu mogli ni da zamisle.

O kojim je mehanizmima reč? Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka, najpre pominje onaj preventivni, očigledan u činjenici da se svaka opozicija, čim malo pomoli glavu, suočava sa napadima tabloida, čak i kad deluje da to nije nužno. Važi to, doduše, i za koalicione partnere i sumnjivce u sopstvenim redovima, kojima se redovno podsecaju krila. I sve to uprkos mogućnosti na koju upozorava sagovornik NIN-a - da preterana upotreba te vrste preventive može biti kontraproduktivna, jer opozicione grupe gura ka saradnji. Možda, ipak, samo u teoriji: neočekivana zajednička opoziciona borba za očuvanje izborne volje pokazala je efikasnost takve saradnje, što su, izgleda, SNS stručnjaci odlično razumeli i preventivno se potrudili da pripomognu da se u narednom periodu repriza zajedničkog poduhvata ne ponovi.

Za slučaj da neka opasnost ipak pripreti, tu je drugi mehanizam koji uočava Spasojević konstantna produkcija afera od kojih nijedna nema institucionalni završetak. Ako je neko i kažnjen, to nije bilo u potpunosti i dotični je naš čovek ostao blizak centrima moći, o čemu najbolje govori slučaj bivšeg ministra Bratislava Gašića. Pažnja se skreće sa jedne dramatične priče na drugu, a tamo gde oslanjanje na zaborav nije dovoljno, pristupa se zameni teza, kao u slučaju Savamale, gde se govori o tri barake, a ne o zloupotrebi policije. I time se, primećuje Spasojević, razgrađuju institucije i slabe pravila, tako da ostaje samo jedan centar moći koji postaje još jači nego što je bio.

Uostalom, na onoj čudesnoj konferenciji za novinare u ponedeljak, sazvanoj da nam premijer saopšti da svašta zna, ali ne sme da nam kaže, mada je težak i neustrašiv čovek, jedna od retkih stvari koju nam je otkrio jeste da će se u narednom periodu pojaviti pet hiljada afera protiv njega. Iskustvo govori da se, zato, valja spremiti za intenziviranje permanentne kampanje protiv kritičara vlasti i razne spektakle kojim valja skrenuti pažnju građana sa poraznih činjenica iz realnog života. A da li je nešto, osim predsedničkih izbora, razlog za nervozu vlasti i šta bi to moglo da bude e, to možemo samo da nagađamo. Čim savladamo sve one dolazeće spektakle.