Naprednjaci protiv naprednjaka

Foto Marko Metlaš

Partizanovac je mazohista pa je preživeo to što je u fotelji predsednika šest godina gledao Dragana Đurića, oličenje destruktivne srpske privatizacije i čoveka kome je uspelo da ostavi u minusu klub koji je zaradio desetine milione evra od prodaje mladog fudbalskog mesa. Preživeo je i to što je nakon Đurića za predsednika dobio Zorana Popovića, privrednika koji je sklapao ugovore sa samim sobom i sopstveno svinjsko meso prodavao klubu na čijem je čelu bio. Aktuelne svinjarije u Partizanu, pak, partizanovac možda neće preživeti.

To što se na skupštini nisu pojavili opozicionari, te je odigrana u optimističnom jednoglasju, bizarno neprikladnom za sadašnju havarisanost FK Partizan, i to što je od njene prve klape do trećeg čina zamenjeno 17 delegata, kao da su lutke u izlogu neke Đurićeve prodavnice odeće, pa i to što možda opet nije imala kvorum kako tvrdi jedan od glavnih likova opozicije Nenad Bjeković jedva vredi nekoliko novinskih redova. To što je zlosrećni Partizan zapravo birao varijante naprednjačkog šefovanja sobom samim proveren kadar SNS nalazi se u oba (ne)prijateljska rova više nije ni vest.

Skromnu medijsku vrednost ima i to što je i Milorad Vučelić pričajući o ubijenom kriminalcu Aleksandru Stankoviću bio daleko uzdržaniji nego dok je šefovao RTS-om
( On je navijač Partizana, mi nemamo personalne kartone navijača Mi nismo zavod za sprovođenje krivičnih sankcija). Kada može Vučić, zašto ne bi Vučelić.

Možda je vest samo to što su u subotu, tokom utakmice Partizan Radnički Niš, batinaši sa južne tribine neometano ušli na istočnu i naočigled svih redara, sve policije, sve žandarmerije, svega što obezbeđuje Partizanove utakmice, neometano tukli ljude koji su pogrdno skandirali protiv Aleksandra Vučića.

Vest za širu javnost, naravno, ne za partizanovce. Oni tu vest već dugo žive.