Magična scena u Svetogorskoj

Atelje 212 bio je teatar koji je razbio socrealizam ne samo u okvirima bivše Jugoslavije, već u Evropi. Svojim nastankom, uticao je na razvoj pozorišnog života u celoj tadašnjoj Jugoslaviji, a svojom repertoarskom politikom razbijao je i neke zapadne pozorišne klišee.

Ovako mi je svedočio reditelj Paolo Mađeli, jedan od brojnih velikana scene koji su radili u ovom pozorištu, o ulozi Ateljea 212 u istoriji jugoslovenskog teatra. A ta istorija 12. novembra 2016. godine beleži tačno 60 godina. Prva predstava u Ateljeu koje se tada nalazilo u zgradi Borbe, bila je Faust u režiji Mire Trailović, a igrali su Mata Milošević, Marija Crnobori, LJubiša Jovanović i Viktor Starčić. Bilo je to 12. novembra 1956. godine.

Neminovno je i danas ponoviti da je Atelje 212 bilo elitističko pozorište u duhovnom smislu te reči, bilo je avangardno, umelo je da privuče publiku, a opet umelo je da bude pokret i zahtev za modernošću i svetskošću, za inovacijom, slobodom individue i stvaralaštvom, kako je to zapisao pozorišni kritičar Muharem Pervić.

Istorija ovog pozorišta beleži da je uspostavilo nove standarde, uvelo u svoj rad revolucionarni duh, bilo nekonformističko, često radikalno i anarhističko. Prvi upravnik Ateljea bio je sjajni erudita, intelektualac, profesor FDU i reditelj Radoš Novaković (1956-1959), potom je novu zgradu u tadašnjoj Ulici Lole Ribara podigao arhitekta Bojan Stupica koji je ovu kuću vodio od 1959. do 1961. A onda je došla Mira Trailović, koja je na čelu Ateljea bila do 1983. godine. Pune 22 godine ova rediteljka bila je neprikosnovena upravnica-mađioničarka, žena ogromnog šarma i retke socijalne inteligencije, ličnost koja je imala instinkt da oformi takve ekipe umetnika, da napravi takav dramaturški tim u kome su bili jedan Kiš, Mihiz, Borka Pavićević i Jovan Ćirilov. Ta pluralnost je nešto što u ono vreme nije nigde postojalo osim u tom pozorištu. Taj neiscrpni izvor igre, energije i duha mogao se samo tu sresti.

Ovih dana, objavljena je dragocena knjiga glumca Ateljea 212 Dejana Čavića, koji je kratko vreme bio i v. d. upravnika ovog pozorišta (1983-1984), pod nazivom Urbana glumačka moderna Ateljea 212. Dramaturg i pisac Ivana Dimić, koja je takođe godinu dana bila v. d. upravnika Ateljea (2013-2014), kaže da je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvod u uzroke nastanka i imenujući fenomene.

Pišući o značaju Mire Trailović, i Čavić u njene zasluge upisuje činjenicu da ja ovo pozorište imalo impozantnu koncentraciju ličnosti visokog renomea. Posebno apostrofira intelektualnu trojku koju su činili Borislav Mihajlović Mihiz, Danilo Kiš i Jovan Ćirilov.

Dejan Čavić piše da je tokom prvih 25 godina rada Ateljea 212 oblikovan zreli, moderni pozorišni izraz, samosvojni umetnički stil jednog posve stasalog novog pozoripta.
Ovaj glumac i pisac beleži da je u ansamblu uvek na jednoj strani bio Zoran (Radmilović), a na drugoj Bata (Stojković). Nikada se niko nije otvoreno deklarisao kao sledbenik jednog ili drugog. Da li se samo nagađalo ko je na čijoj strani?

U daljem glumačkom redosledu onih koji su proslavili ateljeovsku školu glume, Čavić piše o Petru Kralju, Bori Todoroviću, Vastimiru Đuzi Stojiljkoviću, Miri Banjac, Slobodanu Cici Peroviću, Slobodanu Aligrudiću, Nedi Spasojević, Đorđu Jelisiću, Renati Ulmanski, Jelisaveti Seki Sablić. Piše on i o drugim glumcima, naravno, kao i o reditelju i upravniku LJubomiru Muciju Draškiću, o Zoranu Ratkoviću... ali je dirljivo opisao svoj poslednji razgovor sa Mirom Trailović koju je posetio teško bolesnu, u apartmanu na Vojnomedicinskoj akademiji, i iz kojeg citiram jedan manje poznat detalj:

U leto 1989. rekonstrukcija Ateljea je još uvek bila u prvoj fazi, ali smo već planirali budućnost i zamišljali čas otvaranja kuće. Rodila se ideja, ne znam čija je bila inicijalno, da se budući Teatar u podrumu preimenuje u Teatar Mira Trailović. Mada smo Muci Draškić i ja sumnjali da ćemo dobiti njenu saglasnost, dogovorili smo se da razgovor sa njom o tome obavim ja... Posle konvencionalnog ćaskanja, a i to je bilo naporno, odlučio sam, što sam umeo obazrivije i taktičnije, da pređem na stvar. Mira se u času gotovo uspravila, natprirodnom snagom povratila svoj zvonak i jedar glas, postala Ona iz starih dana i grunula odlučno, sigurno, odsečno i ljutito: Ne, neću, ne dam da podrum, rupu, imenujete po meni. Ili celo pozorište nazovite Mira Trailović, ili ništa.
Mira je mesec dana kasnije umrla i bilo je ništa. Dejan Čavić kaže u knjizi da se sa njom ugasio prvi Atelje, a sa Mucijem se ugasio duh drugog Ateljea. O trećem nema svedočanstava.

Pored ličnosti visokog renomea koje su tvorile istoriju ovog teatra, postojao je i Bife Ateljea koji je takođe imao nedostignut renome. Jedan od onih koji su ga često posećivali umeo je izvanredno i da ga opiše. Bio je to pisac, satiričar Brana Crnčević, koji je u zbirci eseja Knjiga zadušnica, u poglavlju Uloga pretvorena u život, čitaocu ponudio opis tog čudesnog mesta:



Bio sam član Bifea 212, a to je bila privilegija i čin. Bife Ateljea 212 imao je svoju masonsku ložu, svoj Krunski savet, svoj CK, bio je država u državi. Titula prvaka bifea prepuštana je onome ko je tog dana bio u formi. Tu se votka takmičila sa viskijem, vino sa rakijom, dar sa darom, duh sa duhom. Svako je svakome davao šlagvort i niko se, pogođen uspešnom rugalicom, nije ljutio na strelca... Kad bi preuzeli ulogu prvaka bifea briljirali su Slobodan Aligrudić, Petar Kralj, Danilo Stjković, Bora Todorović, Dragan Nikolić i drugi, ali niko to nije radio kao Zoran Radmilović kad mu je do igre.

Zahvaljujući glumcu i piscu Milanu Caciju Mihailoviću, najveći deo tih smicalica, igrarija, duhovitosti, pisanija i kazivanja iz legendarnog bifea ostao je sačuvan u njegove dve knjige pod nazivom Uspomenar 212. Knjiga odavno nema u prodaji, sprema treću. U tim dokumentarnim beleškama sačuvano je mnogo od tog duha Ateljea, ali je zabeležio i neke crtice o ljudima koji su tvorili taj duh. Cacijeva velika zasluga je da je priredio i štampao knjigu pesama jedne od legendi Ateljea, glumca LJubiše Baje Bačića pod naslovom Stena gologlava.

Mnogi su spremni da početak Ateljea vezuju za predstavu Čekajući Godoa Semjuela Beketa, što je bila treća premijera u novom pozorištu. Pesnik Dušan Matić je tih godina zarazio intelektualnu beogradsku čaršiju tim komadom jer ga je on već gledao u Parizu. Prepričavao je kako neka dva budalaša sede pod drvetom i govore divne stvari... On je to toliko lepo preneo, da se onima koji su ga slušali to činilo lepšim od onoga što su posle videli. Ipak, u istoriji teatra je ostalo zabeleženo da je te 1956. godine to bilo prvo izvođenje ovog komada u istočnoj Evropi. U režiji Vasilija Popovića igrali su LJuba Tadić, Rade Marković, Bata Paskaljević i Mića Tomić.

I prva evropska premijera mjuzikla Kosa, odigrana je takođe u Ateljeu 19. maja 1969. godine. Do februara 1973. godine, Kosa je odigrana 210 puta, gostovala je širom ondašnje Jugoslavije, videli su je posetioci na Bitefu i na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu.
Četrdeset godina kasnije, reditelj i tadašnji upravnik Ateljea Kokan Mladenović je postavio Kosu 3. februara 2010. godine. U prvom redu sedeli su akteri nekadašnje postave, kao i oni koji su svojim tadašnjim radom doprineli njenom nastajanju Dragan Nikolić, Mihajlo Miša Janketić, Seka Sablić, Mira Pejić, Jugoslav Vlahović, Muharem Pervić, Jovan Ćirilov, Borka Pavićević... Svima je nedostajala glavna karika u ondašnjoj Kosi, pevač Dušan Prelević Prele. Danas više nema ni Dragana Nikolića, koji je onda, za NIN, govorio:

Treba zamisliti to vreme u kome smo mi igrali Kosu. Tada je bila velika hrabrost nositi dugu kosu, jer su klince u školi nasilno šišali ako bi im kosa bila duža od onoga što se smatralo pristojnim. Svi naturščici u toj predstavi, kojih je bilo daleko više od nas profesionalaca, imali su kosu do ramena, opravdavajući naslov, i već je time ova predstava bila revolucionarna po onome što je zastupala.



Zgrada u današnjoj Svetogorskoj, a ondašnjoj Ulici Lole Ribara, postala je magijski privlačna kada se na sceni pojavio Kralj Ibi sa Zoranom Radmilovićem u naslovnoj ulozi, a posebno kada se ovaj glumac uselio u lik Radovana Trećeg. Bile su to predstave za koje su karte nestajale brzinom munje. U pozorišni život Jugoslavije, preko Ateljea su ušli Aleksandar Popović sa komadima Krmeći kas, Razvojni put Bore Šnajdera, igrani su komadi Rado ide Srbin u vojnike i Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, a jedini student dramaturgije kome su u jednoj godini odigrana prva dva komada, bio je Dušan Kovačević. Bila je to investicija dramaturškog odeljenja koja će se svima isplatiti.

Teško je nabrojati koje su predstave još obeležile proteklih 60 godina. Sećanje je varljiva kategorija, ali živi su svedočili, jednako kao i brojke, kao i kritika, da su to bili, pored predstava koje su u ovom tekstu već pominjane, i komadi Ko se boji Virdžinije Vulf, Audijencija i Vernisaž, Korešpodencija, Marija se bori sa anđelima, Kafanica, sudnica, ludnica, Sveti Georgije ubiva aždahu, Purpurno ostrvo, Marija Stjuart, LJubavno pismo, Gospoda Glembajevi, Višnjev sad, Posetilac, Kazimir i Karolina...