Nismo daleko od Orvelovog sveta

Supružnici Monika i Mihal, uljuljkani u uverenju da je nastupio kraj istorije, odlaze u Seul iz udobnosti češke provincije i shvataju da jednom bačeni na pučinu velikog sveta ne mogu da se vrate u mir svog malog mesta Tim rečima izdavačka kuća Clio najavljuje roman Rujni zraci severnog sunca Markete Hejkalove, u prevodu Vladana Matića. Naučnici, intelektualci koji proučavaju uticaj na društvenu svest, učesnici čudnih međunarodnih konferencija, zapitani o odnosima dveju Koreja likovi su književnice rođene u Pragu. Hejkalova je autorka četiri romana, prevodilac i izdavač. Kao diplomata službovala je u Finskoj.

Junaci romana Rujni zraci severnog sunca daleko su od Češke. Otkud knjiga sa zapletom u Koreji?

Bila sam 2012. u Koreji (Južnoj!), kada je tamo održan svetski kongres PEN kluba, međunarodne organizacije pisaca. Radilo se o veoma zanimljivom iskustvu. Prvih dana, taj svet mi se učinio čudan i ne naročito srdačan. Ništa nisam razumela, nisam razlikovala lica Nakon prva dva dana, srela sam ljude iz tamošnjeg PEN-a, profesore i učenike sa katedre za češki jezik, naučila nešto više o njihovim životima, o Koreji. Osetila sam ih kao veoma bliske, prepoznala sam sličnosti s našim životima, sa svojim životom, ali neke druge stvari ostale su skrivene. Ponekad uopšte nisam razumela ljude, njihovo ponašanje, šta se događa. Takođe, tu je bila preteća senka Severne Koreje. Seul je moderan, dinamičan grad; oblakoderi, šoping molovi, gužve u saobraćaju, kao u svakom velikom gradu. Lako možeš da zaboraviš da je blizu, na manje od sto kilometara odatle, potpuno drugačiji svet, najizolovanija zemlja na svetu. Pričala sam o tim iskustvima i razmišljanjima sa dobrim prijateljem, sjajnim češkim piscem Jiržijem Kratohvilom. On je upitao: Kad ćeš da pišeš o tome? Tako sam počela.

I u drugim delima radnju smeštate izvan Češke?

Moj cilj nije bio da pripovedam o stranim zemljama. No, svet više nije izolovan, izuzev Severne Koreje, i ja pišem o običnim ljudima koji su se zadesili u inostranstvu, u udaljenoj, egzotičnoj zemlji. U tuđini, daleko od kuće, oni vide živote i probleme iz drugačije perspektive, sreću nova lica, ponekad nove ljubavi. Mnogo ljudi putuje, živi van domovine. Ja mnogo putujem. Kada sam bila mlada, u Čehoslovačkoj, u doba komunizma, teško se putovalo Mislim da je izlazak iz zemlje bio ograničeniji nego u bivšoj Jugoslaviji. Bez problema, mogli smo da idemo u nekoliko država. U Istočnu Nemačku, Rumuniju ili Bugarsku.

A u Jugoslaviju?

Bilo je već teže da dođete do Jugoslavije. Morali smo da se prijavimo za nekoliko dozvola. Zapadne zemlje nedostupne za većinu ljudi! A sada, kada su odlasci laki i mogući, volim da pričam na stranim jezicima, srećem ljude s drugih delova planete, iz drugačijih kultura. Pošto sam pisac, uvek lovim dok putujem. Zanimljiva mesta, trenuci, situacije. Sve to može da postane deo budućeg teksta.

Šta mislite o žanru? Igrate se obrascima špijunskog romana?

Dok pišem, ne razmišljam mnogo o žanru. Mislim o priči, o poruci, šta želim da kažem. Ali za mene kao čitaoca, važno je da je knjiga uzbudljiva, da ne želim da stanem kada je otvorim. Pokušavam da pišem takvu prozu, ne samo da je čitam.

U romanu ima puno seksa. No, danas čak i čuveni magazini imaju problem sa golotinjom. Oblače lepotice sa naslovnih strana.

Mislite da ima puno seksa? Možda. Moj roman nije samo špijunska priča, već i knjiga o ljubavi, strasti Svakako, možete da osećate strast prema svojoj zemlji, prema poslu, književnosti. Ali, pre svega, strast je vezana za seks. Ukoliko govorimo o ovim stvarima, mislim da naše vreme ima posla sa hipokrizijom. Možeš da pričaš koliko želiš o pravima različitih zajednica, možeš da ostaviš svoju ženu i decu, da zasnuješ novu porodicu, ali kada se zaljubiš ili imaš aferu tokom dugog braka, takve stvari se čuvaju u tajnosti i o njima se sudi. Ne kažem da je sve navedeno lepo, ali spada u ljudski život. Moram da kažem da sam trideset godina u braku, pa je sve ovde rečeno, na sreću, za mene čista teorija.

Vaši likovi pominju Jugoslaviju. Često smo se pitali kako je Čehoslovačka uspela da se raspadne bez rata. I zašto mi nismo

Nisam ni istoričar, ni političar, tako da mogu da vam ponudim svoje pojednostavljeno viđenje. Naravno, svaka generalizacija je opasna, ali rekla bih da mi se čini kako mnogi od nas Čeha nemaju tako jako izraženo patriotsko osećanje. Nismo veliki borci. Možda to i nije krasna osobina, ali s druge strane, marljivi smo, pragmatični. Volimo jednostavna i praktična rešenja problema. Posle Plišane revolucije 1989, Slovačka je počela sa novim i novim zahtevima. Naravno, govorim vam iz češke perspektive! Pogotovo posle parlamentarnih izbora 1992, kada je u Slovačkoj pobedila nacionalistička partija. Želeli su više nezavisnosti po mnogim pitanjima, da budu vidljiviji...



Tada su političari morali da zauzmu stav.

Premijer Vaclav Klaus rekao je: O.K. Ukoliko želite više nezavisnosti, zašto se ne odlučite za stvarnu nezavisnost. Zajedno sa slovačkim premijerom Vladimirom Mečijarom, počeo je pripreme za brzu podelu Čehoslovačke na Češku i Slovačku. Snažan argument bila je situacija u bivšoj Jugoslaviji. Moramo da se razdvojimo brzo, da izbegnemo konflikte, rat, govorili su, upravo ono što se dogodilo u vašoj zemlji.

Kako su sve doživeli obični građani?

Za mnoge, pre svega starije, podela Čehoslovačke bila je emotivno veoma teška. Uništiti državu koja se pre Drugog svetskog rata nazivala ostrvom demokratije u centralnoj Evropi. Bilo je mnogo mešovitih brakova. Ali političari su uradili svoj zadatak. Klaus je bio kritikovan zbog mnogo toga i Mečijar je bio poprilični autokrata, koji je kasnije podbacio u politici, ali podela Čehoslovačke bila je, po mom mišljenju, najbolja stvar koja je morala da se dogodi u našoj skorijoj istoriji. I za Čehe i za Slovake. Sada su naši odnosi odlični, najbolji mogući. Slovaci se ne žale na diktat iz Praga, Česi se više ne žale da šalju pare u budžet Slovačke. Naprotiv! Sarađujemo na mnogim poljima, u kulturi, književnosti. Jezici su slični, zahvaljujući Evropskoj uniji i šengenu ponovo nema granica. Imamo različite valute, ali to nije problem.

Na stranicama pronalazimo reč demokratija, ali u istoj rečenici i reč džungla. Pratite li šta se danas događa u Evropi?

Tim rečima moj junak Mihal počinje svoje predavanje: Demokratija je džungla. Nakon toga pokušava da nastavi: I najbolji mogući sistem koji smo ikada imali. Ipak, zbog komplikacija, on ne uspeva da završi frazu. Sada je to moj odgovor. Rođena sam i odrastala u komunističkom režimu, stoga mislim da su sloboda i demokratija najvažnije vrednosti. Priznajem da Evropa danas ima puno problema. Kriza vrednosti, razjedinjenost, ekstremizam u pojedinim zemljama, migrantska kriza... Ali, hvala bogu, imamo slobodu. Uz to, primećujem tendencije koje mi se ne dopadaju. LJudi se kontrolišu, govori im se šta treba da misle, šta bi trebalo da rade. Ponekad nismo daleko od sveta DŽordža Orvela i njegovog romana 1984. Opasna stvar.

Osnovali ste sajam knjiga u svom mestu?

Došla sam u Havličkov Brod 1991. godine i u celom mestu znala samo tri osobe: supruga i njegove roditelje. Nisam znala šta bi trebalo da radim. U isto vreme, početkom devedesetih godina prošlog veka, konačno je došla sloboda. Češko izdavaštvo bilo je slobodno, štampale su se sjajne knjige, otvarale su se izdavačke kuće i knjižare, ali među njima nije bilo kontakta, nisu poznavali jedni druge. Čitaocima je bilo teško da pronađu dobra izdanja. I zato sam jednog dana došla na ideju da organizujem mali frankfurtski sajam knjiga. Iznajmila sam lokalni kulturni centar, počela da pozivam izdavače. Bilo je teško. Pitali su se zašto bi išli u taj gradić, poznatiji po uzgajanju krompira. Ali došli su, dolaze svake godine. Pre nekoliko nedelja održali smo dvadeset šesti Jesenji sajam, na kome se predstavilo više od sto šezdeset čeških izdavača i oko sto pedeset pisaca.

Da li čitate pisce iz zemalja koje su nekada pripadale Jugoslaviji?

Kada sam bila dete, volela sam knjigu koju je napisao Siniša Pavić. Govorila je o mladiću y Beogradu Čekajte, da proverim naslov! Višnja na Tašmajdanu! Ne znam koliko su knjiga i njen autor danas popularni u Srbiji, ali jako mi se svidela priča. Zahvaljujući PEN-u, poznajem pisce. Čitam kratke priče Zorana Ćirića.