Doktorat Siniše Malog, ipak, plagijat

U tekstu koji sam objavio na sajtu Peščanika 10. jula 2014. izneo sam niz dokaza da je gradonačelnik Siniša Mali od reči do reči kopirao i direktno preveo više od 60 stranica teksta u svojoj doktorskoj tezi, što čini više od trećine ukupnog teksta. Javnosti sam stavio na uvid spornu doktorsku tezu, u kojoj je svaka rečenica koju je Mali ukrao bila označena, a naveo sam i originalni izvor zajedno sa linkom na izvorni tekst. Redovni sam profesor finansija na Univerzitetu u Nemačkoj, u Vizbadenu, šef sam katedre za finansije i direktor master programa iz finansija. Nisam, niti sam ikada bio član, a nisam ni simpatizer nijedne političke partije. Sinišu Malog ne poznajem i protiv njega lično nemam ništa protiv. Poslednjih desetak godina čitam studentske radove – to je sastavni deo posla svakog profesora. U dosadašnjoj karijeri nisam se susreo sa količinom prepisivanja koja je prisutna u slučaju njegove teze - Mali je prepisao i od reči do reči preveo više od 60 stranica teksta, a tuđe ideje, pa čak i zaključke predstavio kao svoje. Skoro dve i po godine nakon objavljivanja moje analize plagijata gradonačelnika Beograda, „Etička“ komisija Fakulteta organizacionih nauka (FON) 19. decembra 2016. donosi odluku kojom odbija kao neosnovan zahtev za utvrđivanje neakademskog ponašanja u slučaju prijave plagijata doktorske disertacije Siniše Malog. Tom odlukom „Etičke“ komisije FON-a postaje dopustivo doslovce kopirati i prevoditi tekst, ideje i zaključke drugih autora i predstavljati ih kao svoje. Igrom slučaja, za reč 2016. godine Oksfordski rečnik je proglasio neologizam post-truth. Ta „naknadna istina“ predstavlja situaciju u kojoj su objektivne, proverene činjenice i događaji koji su se zaista dogodili - nebitni. „Etička“ komisija FON-a, izgleda, prati ovaj svetski trend. Niz sledećih argumenata „Etička“ komisija FON-a iznosi u odbranu doktorata Siniše Malog: „Kandidat je ispunjavao sve uslove za odbranu doktorske disertacije“. Netačno, jedan od uslova za dobijanje doktorske titule je originalna doktorska teza. Siniša Mali je prilikom pisanja svoje teze ukrao velike količine teksta, ideja i zaključaka od različitih autora, pa shodno tome ne zadovoljava jedan od najbitnijih uslova - ORIGINALNOST. „Doktorska disertacija sadrži originalne naučne doprinose koji su dovoljni za njenu pozitivnu ocenu“. Doktorska teza Siniše Malog možda sadrži nekolicinu originalnih doprinosa, ali sadrži i više od 60 stranica ukradenog tuđeg teksta, tuđih ideja i tuđih zaključaka. Drugim rečima, ako lopov krade u prodavnici, to što ponekad u toj istoj prodavnici nešto i kupi, ne čini ga ništa manje lopovom. Članovi „Etičke“ komisije FON-a su redovna profesorka Milica Bulajić, vanredni profesor Mladen Čudanov, asistent Srđa Bjeladinović, referent u studentskoj službi Veroljub Nastić i student Miloš Krsmanović. Od pet članova „Etičke“ komisije, dakle, samo dvoje su imali bar neke formalne kvalifikacije da se izjašnjavaju o naučnom doprinosu, pri čemu navodni konkretni doprinos Siniše Malog nauci u svom izveštaju nisu ni naveli. Da je ova komisija zaista cenila etičnost ponašanja Siniše Malog, ne bih imao ništa protiv njenog sastava. Da li je Mali kopirao tekst ili ne, to može da oceni i student, i referent studentske službe, i novinar, kao i svako ko čita ove novine. „Doktorska disertacija sadrži određene propuste u citiranju iza kojih ne stoje nečasne namere i koje su zanemarljivog obima u odnosu na ciljeve istraživanja i ukupne naučne doprinose disertacije“. Teza svakako sadrži propuste u citiranju, ali sadrži i više od 60 stranica ukradenog teksta. Krađa, odnosno prepisivanje i doslovan prevod ne predstavljaju nikako propust u citiranju. Propust u citiranju bi bio u slučaju da je Mali pogrešno interpretirao rezultate tuđih radova. Kopiranje i doslovan prevod više od 60 stranica teksta iz tuđih radova je krađa. Tužno je da „Etička“ komisija FON-a ne razume ili se pravi da ne razume razliku. „Etička“ komisija FON-a tvrdi da iza te krađe ne stoje nečasne namere. Sticanje doktorata kroz krađu je nečasno samo po sebi. Ukoliko je sam napisao svoju tezu, Mali je morao biti svestan da je prepisivao tekst od drugih autora - nemoguće je prepisati i prevesti više od 60 stranica teksta nesvesno. Za ovako opsežno kopiranje i doslovno prevođenje potrebno je više desetina sati rada. Jedini način da Mali nije svestan toliko obimnog prepisivanja je ukoliko je neko tu tezu napisao u njegovo ime, što je opet samo po sebi nečasno. „Etička“ komisija tvrdi kako je obim kopiranja zanemariv u odnosu na cilj. Članovi komisije ovde posežu za argumentom Makijavelija kako „cilj određuje sredstva“. Da su do kraja pročitali Makijavelijevog Vladara, profesorka Bulajić i profesor Čudanov bi znali da Makijaveli svojim poznatim citatom opravdava delovanja benevolentnih političkih elita, a ne govori o akademskoj etici – što bi trebalo da bude cilj ove komisije. Makijaveli kaže: „Etika i politika su dve sasvim različite i donekle suprotne stvari“. Iz ovog argumenta profesorke Bulajić i profesora Čudanova jasno je da je primerenije ime za ovu komisiju „Političko-komesarska“ umesto „Etička“ pošto se ne vodi principima etike već realpolitike Makijavelija. „Tvrdnje o neoriginalnosti rada su date na osnovu korišćenja određenih softverskih paketa za utvrđivanje sličnosti teksta što ni po aktima Univerziteta u Beogradu ne predstavlja dovoljan osnov za osporavanje originalnosti rada“. Netačno. U mojoj analizi doktorske teze Siniše Malog koristio sam softver za detekciju ukradenog teksta iz izvora napisanih na srpskom jeziku. Ali pored toga, ukazujem i da je Siniša Mali od reči do reči prevodio velike delove teksta doktorske teze Stifanosa Hajlemerijama o restrukturiranju kompanija u Eritreji. Iz te teze, koja je napisana na engleskom jeziku, Mali je ukrao značajne delove teksta doslovno prevodeći. Softver za detekciju kradenog teksta nije u stanju da ukaže na prevode. Otkrivanje više stranica teksta koje je Siniša Mali ukrao iz teze posvećene Eritreji je utvrđeno čitanjem originalne teze, a ne upotrebom bilo kakvog softvera. Sve da je ta tvrdnja i tačna, ovaj argument „Etičke“ komisije FON-a je u celosti besmislen. To bi bilo kao tvrdnja da provalnik nije ukrao nakit iz stana, jer ste ga prilikom krađe snimili digitalnom kamerom, pri čemu se digitalne kamere nigde ne spominju u krivičnom zakonu. Mali je ukrao ogromne delove teksta od drugih autora, što je činjenica, a kako je uhvaćen u krađi i koji alati su upotrebljeni u detekciji te krađe je potpuno nebitno i ne čini ga ništa manje ili više lopovom. „Kandidat je u izjašnjavanju naveo da stoji iza svog rada, a komisija koja je ocenjivala disertaciju i vršila njenu detaljnu analizu je u više navrata zaključila da njeni naučni doprinosi ne mogu biti osporeni“. Ovo je već bizaran argument FON-ove „Etičke“ komisije. Izjašnjavanje Siniše Malog i prethodnih komisija FON-a ni na koji način ne menjaju činjenicu da je Mali ukrao čitave stranice, paragrafe i rečenice od drugih autora. Zamislite ovu nušićevsku situaciju: „Etička“ komisija pred sobom ima tezu Siniše Malog sa označenim ukradenim rečenicama i izvorima odakle su te rečenice ukradene. „Dobar dan, gospodine doktore gradonačelniče, na liniji profesorka Bulajić i profesor Čudanov. Je l’ da da niste ukrali ovaj tekst“? Kako u tekstu odluke navode, Siniša Mali odgovara: „U potpunosti stojim iza celog rada koji je napisan i koji je rezultat mog profesionalnog opredeljenja da se već preko 20 godina bavim restrukturiranjem, privatizacijama, povećanjem vrednosti kompanije i slično“. Jedini ispravan zaključak koji bi komisija mogla da donese iz ovakve izjave Siniše Malog, a uz dokaze o ukradenih više od 60 stranica teksta, jeste ili da pod ovim slično Mali misli da se već 20 godina bavi krađom ili da ih laže, pošto pred sobom imaju nedvosmislene dokaze o obimnoj krađi. U obrazloženju svoje odluke, kao argument u korist odbrane Siniše Malog, komisija se poziva na činjenicu da je „Izveštaj prethodne komisije FON-a razmatran i na Veću naučnih oblasti pravno-ekonomskih nauka“. Ovaj argument u stvari otkriva i pravu svrhu ove komisije, a to je odbrana Siniše Malog. Istina je dostupna javnosti u zapisnicima sa Veća ekonomsko-pravnih nauka Univerziteta i glasi: tri puta je predsednik veća profesor Stipe Lovreta vršio pritisak i pokušavao da stavi na glasanje izveštaj prethodne komisije FON-a. Veće je tri puta do sada odbijalo da usvoji taj izveštaj - što zbog nedostatka kvoruma, što brojem suzdržanih i glasova protiv - iako je na tim sednicama Veća bez problema postizan kvorum i većina oko svih drugih tačaka dnevnog reda. Drugim rečima, argument koji očigledno ne ide u korist Siniši Malom ta „Etička“ komisija FON-a pokušava suprotno da predstavi i da ga odbrani. Šta „Etička“ komisija nije razmatrala? Ova komisija ni u jednom delu svog obrazloženja nije pokušala da ospori niti jednu moju tvrdnju. Oni nisu izašli sa dokazima da sam ja pogrešio i da Mali nije ukrao više od 60 stranica teksta. Mali je prvo pokušao svoju doktorsku tezu da brani na Ekonomskom fakultetu, ali mu to nije bilo dozvoljeno. Potom je sa Ekonomskog fakulteta prešao na FON. Ova komisija nije ispitala razloge zbog kojih Malom nije odobrena odbrana teze na Ekonomskom fakultetu i da li su profesori Ekonomskog fakulteta bili svesni plagijata? Jedan od radova Siniše Malog povučen je iz časopisa zbog plagijata. Članak je vraćen, ali tek nakon što je Mali iz teksta uklonio sve rečenice i paragrafe koje je ukrao iz doktorske teze o Eritreji. O tome postoji i javno dostupan izveštaj urednika časopisa. „Etička“ komisija se uopšte nije osvrnula na taj jasan i nezavisan dokaz plagijata. Univerzitet u Beogradu zaista može da se ponosi bogatom istorijom. Među svojim profesorima imao je Milutina Milankovića, Mihaila Petrovića Alasa i mnoge druge, a u Velikoj školi, koja mu je prethodila, bili su Dositej, Dučić i Josif Pančić. Ali u toj burnoj istoriji ovo nije prvi put da političari na vlasti pokušavaju da ponize Univerzitet u Beogradu. Slično ovoj odluci „Etičke“ komisije FON-a, Sud „časti“ Beogradskog univerziteta 1950. je procenjujući podobnost Milutina Milankovića zaključio da on „po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti“. Kako će izgledati 2017. godina na Univerzitetu je u rukama profesora, rektora, prorektora i članova Veća. Na njima je da odluče da li će da izjednače Univerzitet u Beogradu sa, po meni, bizarnim institucijama poput Megatrenda na kome je moguće da ministrovu doktorsku tezu napisanu na srpskom jeziku, a nikada prevedenu, ocene Korejac i Francuz. Ili sa Edukonsom, po čijem je rektoru u društvenim naukama prihvatljivo ukrasti do 20 odsto teksta. U 2017. i vremenu interneta jasno je da će krađa Siniše Malog ostati zabeležena i da je nikakve relativizacije i komisije neće učiniti manje krađom. A gore pomenuti profesori Univerziteta, članovi univerzitetskih komisija, veća, rektori i prorektori trebalo bi da budu svesni da će njihova imena ući u istoriju i da će istorija suditi o njihovoj ulozi u zataškavanju i relativizaciji više nego očigledne krađe Siniše Malog. Kada komisija Univerziteta koja se pri tome naziva „Etička“ legalizuje akademsku krađu, a laž Siniše Malog odlukom pretvori u „naknadnu istinu“, Univerzitet gubi prosvetiteljsku i obrazovnu funkciju te postaje sredstvo koje opravdava cilj. Tako da kada čujete imena profesora i političara koji brane ovu „proglašenu istinu“ setite se reči osnivača Velike škole Dositeja Obradovića: „Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili“. Raša Karapandža redovni profesor finansija na EBS Business School u Visbadenu