Mali srpski princ

Konačno se i u Srbiji okupilo nekoliko stotina hiljada građana. Doduše, razlog je bilo lepo vreme prošlog vikenda, ali to ne znači da građani nisu na trgovima, šetalištima i parkovima komentarisali proteste u Rumuniji. I dok su oni tako uz kaficu i šetnju tražili krivca za situaciju u susednoj zemlji, srećni što u Srbiji nema slučajeva korupcije, nepotizma, lažnih doktorata i tome sličnog, širom Srbije dešavala se jedna druga potraga, doduše za nepoznatim licem. U pitanju je potraga za kandidatom Srpske napredne stranke na predstojećim izborima za predsednika. Ovo N. N. lice je toliko važno da je čak i Stefanovićev MUP razmišljao da za njim raspiše poternicu ili makar napravi foto-robota od predloga svojih glasača i članova SNS-a. I dok su građani, MUP i članovi SNS-a tražili N. N. lice, jedan čovek marljivo je, sasvim sam, počeo da traga za tom nepoznatom osobom. Poput Malog princa, krenuo je Aleksandar Vučić po Srbiji, tražeći odgovor na pitanje - ko je pravi kandidat njegove stranke za predsedničke izbore. Jednoga dana, naišao je on tako na crvenu ružu. „Ružo crvena, reci mi koga da kandidujem za predsednika“, upita on ružu. „Dačića!“, odgovori mu crvena ruža. „Što baš njega?“, upita je on. „Pa on ti se neće mešati u posao, bitno je samo da mu daš bilo kakvu funkciju. Dačić je kao zvezda koja sija, ali je toliko daleko da nema nikakav uticaj na našu planetu. A plus, ta zvezda je smešna i ume i da peva“, odgovori mu ruža. „Lepa si ali prazna, niko ne bi poželeo da umre zbog tebe. Neću te poslušati!“, odbrusi ljutito Aleksandar ruži i produži dalje. Šetajući dalje kroz Srbiju, naleteo je na fenjerdžiju. „Fenjerdžijo, koga da kandidujem za predsednika?“, upitao ga je on. „Tomu Nikolića!“, kao iz topa odgovorio je fenjerdžija. „A što baš Tomu? Dosta se blamirao u prethodnom mandatu“, reče Aleksandar. „Sve su odrasle osobe nekada bile deca, ali se malo njih toga seća. Ne zameri mu ako se ponašao kao dete“, odgovori fenjerdžija. „A i mi fenjerdžije ga pamtimo sa groblja, dobro se snalazio i noću“, dodade on. „Hm, razmisliću. Hvala ti na savetu“, reče Vučić. Potom je Aleksandar sreo zmiju. „Zmijo, koga da kandidujem“, upita je on. „Bilo koga samo ne Tomu Nikolića!“, odgovori zmija. „Ali mi smo prijatelji. Ako ne kandidujem njega, najverovatnije će se naljutiti“, reče Aleksandar. „Nigde ne postoji prodavnica u kojoj možeš da kupiš prijateljstvo. Ali postoje ljudi koji zbog ličnih interesa mogu da se odreknu prijatelja. Tako da opušteno“, reče mu zmija. „U pravu si! Onda neću njega kandidovati“, zaključi Vučić. Tragajući dalje za odgovorom, Aleksandar je naišao na kralja koji je bio tužan jer nije imao narod kome bi zapovedao. „Jesi li i ti kralj“, upitao je ovaj kralj Aleksandra. „Jesam“, odgovori Vučić. „Reci mi kome da zapovedam“, upitao je on Aleksandra. „Bilo kome, bitno je samo da uvek deluješ nervozno, da se ponašaš kao da sve znaš i kao da su svi protiv tebe“. „Hvala na savetima“, reče mu kralj. „A, da li bi ti želeo da se kandiduješ za nešto u mom kraljevstvu“, upita ga kralj. U tom trenutku, Aleksandar je dobio ideju ko je najbolji kandidat za kojim traga. „Oči su slepe, treba tražiti srcem. Čovek najteže sudi samom sebi, zato ti nije bilo lako da doneseš odluku. U sebi ćeš pronaći pravog kandidata“, reče on samom sebi. I tako je Aleksandar okončao svoju potragu za onim N. N. licem, a cela Srbija je konačno mogla da odahne.