Kriterijum partijske celishodnosti

Nebojša Stefanović, ministar policije, ne mora da sačeka izbore da bi znao šta će se na njima dogoditi, dovoljno je samo da zgrabi prvi mikrofon koji mu se nađe na putu i da nam saspe u lice sve. I istragu i sud i kaznu: ako građani ne budu glasali za Aleksandra Vučića, Srbija će se vratiti u prošlost, tajkuni će upravljati zemljom, doći će DOS-ovi kandidati i mnogi će izgubiti posao! Za ta saznanja mu nije potrebna ni tužilačka istraga, ni izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, ni analiza Republičkog zavoda za statistiku, ni postojanje bilo kakve institucije u zemlji. Jednostavno zna, isto kao što zna koje nas sve lepe stvari očekuju ako budemo glasali za Vučića, „nove škole, bolnice, putevi“ (zaboravio je da pomene muzičku fontanu i spomenik DOS-ovom „kandidatu“ Zoranu Đinđiću) i da će Srbija „biti poštovana u svetu“. Šteta što se taj mikrofon za koji se Stefanović uhvatio nalazio na Pinku, pa je izostalo logično novinarsko pitanje: da li pod tim „poštovanjem“ podrazumeva nacrt izveštaja o Srbiji izvestioca Evropskog parlamenta Dejvida Mekalistera u kom se pozivaju srpske vlasti „da ispitaju prekomernu upotrebu sile od strane policije prema građanima“, a evropski poslanici ističu da se „sa zabrinutošću gleda na kontroverzne događaje u beogradskom kvartu Savamala“. I u kom se apeluje na srpske zvaničnike da se uzdrže od optužbi i „neutemeljenih političkih napada na račun zaštitnika građana (veliki deo resursa MUP-a rado se koristi baš u tu svrhu) i izražava zabrinutost zbog „napada na kritički nastrojene medije i novinare“. Ili je Stefanović „poštovanje“ video u izveštaju Amnesti internešnala u kom između ostalog stoji: „Više od 200 porodica je iseljeno iz centra Beograda od početka radova 2015. radi pripreme terena za izgradnju Beograda na vodi. U aprilu je tokom noći 30 maskiranih lica sprovelo prisilna iseljenja, i nasilno porušilo stambene objekte. Policija je obaveštena ali je odbila da interveniše. Zaštitnik građana i grupe aktivista osudili su ove događaje, nekoliko protesta je održano, na kojima su na odgovornost pozvani gradske i republičke vlasti. Ministar unutrašnjih poslova je tužio NIN zbog klevete, odnosno navoda da su njegovo ministarstvo i on odgovorni što nisu reagovali tokom rušenja, a sud je doneo presudu u korist ministra i naredio listu da plati novčanu kaznu“. Tim povodom se oglasio i v. d. zaštitnika građana Miloš Janković koji je podsetio da se još uvek čeka da policija, po preporukama zaštitnika, uradi unutrašnju kontrolu i istakao: „Za državu Srbiju je sramotno da joj međunarodna tela i organizacije upućuju kritike povodom slučaja Savamala, i na taj slučaj treba staviti tačku. Sramotno je da pravimo pompu oko izveštaja Amnesti internešenala, da nam bilo ko sa strane govori da nešto ne valja, kad mi dobro znamo i sami da nešto nije u redu. Zašto čekati šamare?“ Međutim, Stefanović očigledno nije zainteresovan za šamare zbog kojih ne može da se tuži pred ovdašnjim sudijama, pa se prepustio uhodanoj SNS taktici da priča šta hoće uz spoznaju da će mu svi verovati jer je on aparatčik ovdašnje sile. Pa je pojasnio da je „Srbija 2012. godine bila ruina, a sada sigurnim koracima korača napred“ i da je postala „ozbiljna zemlja koja je cenjena u svetu“. A što se tiče tih pomalo neprijatnih tonova koji stižu sa svih strana sveta „koji nas poštuje“ bezbrižno je izjavio da „u predmetu Savamala treba sačekati da tužilaštvo završi svoj posao da bi se utvrdilo da li je bilo odgovornosti policije u tom slučaju” i dodao onu već izlizanu floskulu: „Ne bih se mešao u istragu, to nije posao ministra unutrašnjih poslova“. Pa, to je stav. Ne baš utemeljen u zakonu imajući u vidu da policija ima unutrašnju kontrolu i da je zakonom ovlašćen organ zahtevao da je sprovede, ali je ipak stav i može da znači štošta. Čak i priznanje ministra da mu je sektor malo nepouzdan pa je bolje da neko sa strane vrši procenu da li radi po zakonu. Međutim, stav je nešto što odlikuje prinicipijelnost, a u svim drugim velikim istragama Stefanović je nije ispoljio, baš kao što je nije ispoljio ni u političkim izjavama kojima je presudio predstojećim predsedničkim izborima. O događajima na Paradi ponosa, kada su policajci iz Niša pretukli braću premijera i gradonačelnika Andreja Vučića i Predraga Malog, kao i njihovu pratnju (ili prisutne Kobre nisu bile pratnja već slučajni prolaznici, s obzirom na to da sud još nije utvrdio njihovu ulogu), ni tri godine kasnije zvanično ne znamo ništa. Na izgled prilično iskonstruisan i interesno obojen predmet u kom se još uvek ne zna da li su žandarmi samo tukli jer jednostavno vole da tuku ili su prekoračili ovlašćenja reagujući na malo bahate moćnike koji su hteli da probiju policijski kordon, i dalje nije rezultirao sudskom istinom (ili bar presudom). Ali, to nikako nije bio razlog da se ministar Stefanović strpi, ispoštuje svoj stav i zaćuti iščekujući da institucije za to nadležne obave svoj posao. Naprotiv, reagovao je pre nego što su akteri uopšte saslušani, samo na osnovu video snimka koji su objavili mediji i izjavio: „U konsultacijama sa komandantom Žandarmerije i direktorom policije naredio sam sprovođenje istrage. Imaćemo izveštaj šta se dogodilo i verovatno ćemo suspendovati te ljude do završetka istrage. Samo moramo da identifikujemo, na osnovu snimka, svakog ko je u njemu učestvovao. Ne mislim da postoji opravdanje za onakvo ponašanje. Iz snimka se vidi da oni prekoračuju upotrebu sile prema licima koja prema njima ne primenjuju takvu vrstu sile i za to nema opravdanja. Nisam mogao da verujem da imamo jedinicu koja je sebi dala za pravo da bilo koga na takav način batina, da oni koji treba da čuvaju red i mir tako nešto počine. Pokazaćemo da policija može i hoće da ozbiljno radi svoj posao. Svakim danom ćete videti da je situacija u policiji sve bolja...“ Uzaludno je Policijski sindikat Srbije apelovao na njega da ne prebacuju krivicu odmah na Žandarmeriju jer „istraga još nije gotova a informacije koje se pojavljuju u javnosti delimične i nepotpune“; zakonski redosled nije bio u igri. Dakle, Stefanović nema ni moralne ni pravne dileme da optuži policiju bez istrage ukoliko se na njenom udaru nađe familija moćnika, ali mu taj elan naglo popušta kada se na mestu žrtve, kao u Savamali, pojave građani bez naprednjačkog pedigrea. U tom slučaju policija može da digne sve četiri uvis dok neko vezuje i maltretira ljude i to neće biti vredno čak ni unutrašnje kontrole. Ti dupli aršini su se u liku i delu Nebojše Stefanovića pojavljivali uvek kada je trebalo iskazati i dokazati idolopoklonstvo Aleksandru Vučiću. Kada je Kurir krajem 2015. objavio da je Vučić tražio od bivšeg direktora Kurira Aleksandra Kornica da lažno svedoči i lažno optuži vlasnika Aleksandra Rodića, policija je premijeru omogućila da bez ikakve istrage i naloga ušeta sa ulice i prikači se na poligraf. A ministar je toliko bio ushićen tim događajem da je odmah sazvao konferenciju za štampu i obelodanio sva pitanja, sve odgovore i presudu: „Aleksandar Vučić nikada nije sreo Kornica, nije sedeo s njim bilo gde, a ponajmanje u nekoj kafani“. Slučaj zaključen! Čemu istraga, čemu pravosudni organi, poligraf je rekao svoje iako je upotrebljen pod malo sumnjivim okolnostima. Ali bolje i tako nego nikako, s obzirom da 10 meseci od Stefanovića ne dobijamo ni glasa, a ne izveštaj, ko je na tu istu mašinu bio prikačen povodom slučaja Savamala i šta je odgovorio, pa da i to rešimo. Međutim, Stefanoviću se čak nije omaklo ni da nam kaže koliko je ljudi do sada bilo privođeno u vezi sa Savamalom i da li im je određen pritvor. Očigledno se ne radi o tajnoj informaciji koja bi ugrozila istragu jer je, čim je neko u Jajincima ostavio oružje i otišao u nepoznatom pravcu, opet prvi dohvatio mikrofon da nas o svemu potanko obavesti. Pa smo saznali da je u blizini kuće roditelja premijera, gde je oružje ostavljeno, boravilo 97 „bezbednosno interesantnih lica“, da je saslušano 37 ljudi i da nikome nije određen pritvor. „Ustanovili smo da neka od ovih lica koriste mobilne telefone ljudi koji rade u nekim kompanijama koje su bliske državi ili su državne kompanije, a radi se inače o pucačima, kako se to kaže žargonski, dakle radilo se i o ljudima koji su u krimogenoj sredini poznati kao izvršioci teških krivičnih dela ili su za izvršenje takvih dela osumnjičeni“, dodatno je pojasnio ministar da mobilni telefoni mogu da budu neiscrpan izvor informacija kada policija odluči da dođe do informacija. I da ih podeli sa javnošću. Uostalom, Stefanović je detalje istraga uvek rado delio na konferencijama za štampu, sam ili u pratnji policije pod punim naoružanjem, pa smo od njega pre roka saznali da je istraga koja se vodi protiv Kosmajca slična onoj koju je FBI vodio protiv Al Kaponea koji je pao zbog neplaćanja poreza, baš kao što će i Kosmajac pasti zbog 7,5 ari placa. A još u aprilu prošle godine je samouvereno izjavio da se povodom ubistva Jelene Marjanović „steže obruč oko ubice i da policija ima situaciju pod kontrolom“. Ponekada, doduše, nije baš delio podatke ali je sazivao konferencije da bi se hvalio da ih ima, pa nas je u novembru prošle godine obavestio da „ima novih detalja u istrazi ubistva vođe navijača Partizana Aleksandra Stankovića, ali da ne može da ih saopšti“, da bi samo dva meseca kasnije povodom Savamale izjavio: „Detalji istrage nisu posao ministra”. Nisu, ali ih baš rado saopštava. I na osnovu toga bismo mogli da zaključimo kako tužilačku istragu priznaje i prihvata samo u slučaju Savamala, ali nas ministar i u tome demantuje. Dok Savamala nije postala materijalni dokaz sunovrata pravnog sistema, i te kako je rado i o njoj pričao. Obavestio nas je da policija radi na rasvetljavanju slučaja ali i da je „spin“ to što je glavna vest u Srbiji rušenje tri nelegalna objekta i dodao: „Ova koalicija protiv EU nema šta drugo da ponudi građanima“. Pozabavio se i sumnjivim biografijama vlasnika objekata u Hercegovačkoj i školski odradio pomenuti „spin“ samo u režiji sopstvene stranke, dok nije shvatio (ili mu neko objasnio) da se situacija promenila i da je vreme da zaćuti.