Srbija kasno „pali“

Za NIN, iz Beča Austrija nije uspešna samo zato što je veoma dobra u turizmu i nekim drugim uslužnim delatnostima, već pre svega zato što je deo „zone evropskog industrijskog jezgra“, koju čine Nemačka, Austrija i četiri zemlje „Višegradske grupe“ - Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska. Unutar tog „jezgra“ preduzeća su najčešće proizvodno povezana sa kompanijama iz Nemačke, ali je to umrežavanje ojačalo industriju i industrijsko zanatstvo u svih šest nabrojanih država, kaže Roman Štelinger, ekspert Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, koji je krajem januara proglašen za četvrti najbolji međunarodni ekonomski think tank na svetu za 2016. To je, po rečima Štelingera, jedan od mogućih modela za reindustrijalizaciju, proces o kojem se u Srbiji već nekoliko godina priča, ali se malo toga uradilo da se poveća udeo industrijske proizvodnje u stvaranju domaćeg bruto proizvoda. „Integrisanje u globalne proizvodne lance je željeno rešenje za reindustrijalizaciju. Teoretski to nije ni preterano teško, jer je dovoljno biti dobar u jednom segmentu, specijalizovati se za samo neke proizvode ili delove“, objašnjava Štelinger za NIN. On kao dobar primer navodi Erbasove avione. „To je jedan od, nažalost, retkih projekata EU koji je svesno utemeljen na viziji da se spreči monopol Boinga. Proizvodne lokacije Erbasa nisu bile prepuštene tržištu, već ciljano raspoređene - u francuskom Tuluzu se izrađuju trupovi aviona, u Nemačkoj krila, motori dolaze iz britanskog Rols-Rojsa… Procentualno je utvrđeno koliko će doprineti svaka od država iz konzorcijuma. U ovoj preraspodeli posla uočavamo elemente planske privrede! I da se razumemo, ovde nimalo ne zagovaram nacionalizam, naprotiv. Uostalom, govorim sa nivoa EU“, poručuje Štelinger. Zašto je industrija odjednom ponovo postala tako važna, kada je doskora prevladavalo mišljenje da je bolji rast baziran na uslugama? Prvo, zato što većina država - osim nekih malobrojnih koje su izuzetno bogate sirovinama - većinu izvoznih prihoda ostvaruju prodajom proizvoda. Drugo, ogromna većina inovacija dolazi iz industrije. Treće, tehnički napredak u industriji rezultira natprosečnim rastom produktivnosti. Ovaj rast se širi i u druge delatnosti. Pored toga, međusobno umrežavanje industrije stvara sinergijske efekte u čitavoj privredi. Mnogi smatraju da snažan industrijski sektor rezultira i ravnopravnijim društvom, jer su industrijski radnici, na primer u automobilskoj industriji, obično bolje organizovani od zaposlenih u maloprodaji. Zaposleni u industriji obično bolje mogu artikulisati svoje interese, čime se suzbija i rast nejednakosti u društvu. Da li vaše studije potvrđuju da su zemlje EU koje su očuvale snažniju industriju lakše prebrodile krizu posle 2008. i da li ti zaključci vrede i za zemlje zapadnog Balkana? Nijedna država veće površine, dakle izuzev gradova-država poput Vatikana ili Monaka, nije postala bogata bez makar malog, ali visoko efikasnog industrijskog sektora. Industrija i industrijsko zanatstvo ostvaruju daleko više stope rasta produktivnosti od čitavog sektora usluga. I obrnuto, padom proizvodnog sektora dolazi i do ukupnog ekonomskog pada. Kako onda gledate na to što Srbija i neke druge balkanske države rast baziraju uglavnom na stranim investicijama, koje većinom stižu u finansijske usluge, telekomunikacije, maloprodaju, turizam, a ređe u industrijski sektor? Ako ekonomsko-političku strategiju bazirate na direktnim stranim investicijama, tada svakako morate voditi računa o tome da ih imate dovoljno u prerađivačkim delatnostima, i to onima koje stvaraju izvoznu robu, da rasteretite svoj trgovinski bilans. Ako dobijete strane direktne investicije samo u uslužnom sektoru, moraćete plaćati kamate i dividende stranom ulagaču - i to će se negativno reflektovati na vaš platni bilans. Ako nemate robu za izvoz, imaćete problem, odnosno deficit na tekućem računu. U tome je dilema. Lično, ne bih se zatvarao prema stranim investicijama. Države „Višegradske grupe“ su možda imale više sreće, jer su privukle veći udeo industrijskih investicija. Začkoljica u svim strategijama baziranim na direktnim investicijama je što se stvara zavisnost. Velika preduzeća, koja nemaju sedišta u vašoj državi, mogu biti problematična ako su izuzetno značajna za vašu privredu. Multinacionalne korporacije se u vreme krize ponašaju veoma nacionalno. Mnoge od njih se izložene pritisku vlada da zadrže zaposlene u državi u kojoj im je sedište, često na štetu preduzeća-kćerki u inostranstvu. A kako komentarišete to što se u poslednje vreme skoro sve strane investicije u Srbiji dodatno subvencionišu novcem iz budžeta, pa se čak strani investitori pozivaju da dođu i da će ovde dobiti najbolje moguće uslove? Retke su države kao Kina, koja može da bira koje će strane investicije, a koje neće. Ostale uzimaju šta im se nudi. Pritom je sigurno da dobitnička strategija ne može biti isključivo usmeravanje na subvencionisanje stranih investicija. Iz razgovora sa investitorima znam da su subvencije možda odlučujuće samo u slučajevima kada su identifikovane dve-tri slično dobre potencijalne lokacije, pa investitor nije siguran za koju da se odluči. U ostalim slučajevima su odlučujući drugi faktori: aglomeracioni efekti, pouzdani dobavljači, istraživačka struktura... Ne zanemarujte na Balkanu ovo poslednje! Ako imam dovoljan broj lokalnih dobavljača i istraživačku infrastrukturu, tada mogu tamo obavljati istraživanja, makar manji deo njih. Ona ne moraju biti temeljna, mogu biti samo i tržišno specifična, ali to nije nikako za potcenjivanje. Tako ćete izbeći investicije najnižeg kvaliteta. Infrastruktura za investicije ne znači samo puteve i pouzdanu isporuku električne energije. Srbija i druge republike bivše Jugoslavije imaju solidnu industrijsku infrastrukturu u širem smislu. Fijat nije slučajno baš u Kragujevcu, ma koliko loša bila postsocijalistička sudbina nekadašnje fabrike automobila u tom gradu. Šta bi još mogli biti aduti Srbije? Pripremajući se za ovaj razgovor, pogledao sam i nivo plata u Srbiji. To za ljude koji tamo rade nije dobro, ali Srbija stoji dobro u tom pogledu u odnosu na ostatak Evrope. Cena rada u Srbiji niža je nego u Rumuniji. Prepreke na putu razvoja su velike, ali stanje nije beznadežno. Jedan od problema je što je Srbija zemlja sa „kasnim paljenjem“, a u međuvremenu su zauzeta „najbolja mesta u bioskopu“. U Slovačkoj su Nemci i drugi napravili svoju mrežu automobilskih fabrika i liferanata. Pored toga, Srbija nema veliko tržište, da bude privlačna samom svojom veličinom. Uopšte, ceo Balkan mi se čini veoma fragmentiranim i bilo bi svima lakše kad bi se prezentovao kao jedan ekonomski region. To je, naravno, političko pitanje. Uopšte, čini mi se da su politički problemi, uključujući korupciju, u ovom delu Evrope veći nego oni čisto ekonomski. Ako na vozu za Kosovo piše „Kosovo je Srbija“ pa nastane gužva, to obeshrabruje investitore. Čini se da je jedno od težih pitanja definisati šta se zaista želi? Naravno, ali svaka država mora da utvrdi šta hoće! Prioriteti se moraju definisati, iako neki od njih neće biti uspešni. Logično je da političari zato izbegavaju ovakvo deklarisanje. Za male države, koje nemaju previše opcija, to je još riskantnije. Ipak, ne mora se uvek igrati samo na jednu kartu, na jedno veliko preduzeće, već omogućiti istraživačku infrastrukturu i nastanak i delovanje više konkurentnih preduzeća. Interesantno, ona posle obično veoma dobro sarađuju, nisu samo konkurenti. Strahujete li od posledica rezultata referenduma u Britaniji, izbora u SAD, jačanja desnice u mnogim evropskim državama...? Zbog svega toga mora postojati zabrinutost. Ipak, nadam se da će evropski projekt preživeti. Jasno je da nacionalna država stvara više problema nego što ih može rešiti. Pritom je jasno da EU, u današnjoj konstituciji, ne može rešiti mnoge probleme. Međutim, to je posledica činjenice da EU nema kompetencije da rešava te probleme. Ne dobija ih od nacionalnih država - koje onda ukazuju na Brisel kao neefikasan. Ovo vredi i za, recimo, pitanje regulisanja minimalne zarade i za koordinisanje politike plata. To su izuzetno bitni instrumenti za iskorištavanje prednosti zajedničkog tržišta, ali se, eto, ne mogu rešiti.