Borba se nastavlja

O opsadnom stanju i devetom krugu pakla za NIN govori Nebojša Glogovac, glumac i potpisnik Apela 100 javnih ličnosti, intelektualaca i umetnika predsedničkoj kandidaturi Saše Jankovića. Glogovac, koji je dan posle izbora dobio nagradu „Branka i Mlađa Veselinović“ za najbolje glumačko ostvarenje na sceni JDP u 2016. za ulogu Hamleta, veruje da je u nedelju stvoreno jezgro opozicije i da ne postoje udari vlasti koji ga mogu zaustaviti. Na predsedničkim izborima nije bilo drugog kruga, ali bez obzira na to, verujete da nismo ušli u deveti krug pakla? A nee, nismo. Nismo! Mi smo ušli sada u drugi krug! To je maraton? Imate li snage da istrčite taj maraton? Ja sigurno imam. Da li imaju svi, i ko ima, a ko ne, vreme će pokazati. Da li postoje neki udari vlasti koji bi vas mogli zaustaviti? Očekujete li revanšizam? Jedino da me stave u zatvor. A i iz zatvora čovek može da dejstvuje. Ne znam šta bi me osujetilo. Da neko dirne nekome decu, daleko bilo, bilo bi krvi. Inače, nikada se nisam plašio, pa ni sada. Nemam pojma koliko njih to boli. Eto, Vučić je našao koliko svojih umetnika? 600? Eto, imaju oni svoje, ne znam da li će biti revanšizma, ako bude, javiću vam, svi će znati. I, šta ćete vi iz Apela 100? Da se povučete? Gde da se povučemo?! Živimo, idemo dalje, borimo se dalje, pomozi bože, malo pameti i malo hrabrosti i biće sve kako treba. Ovo je dobar dan, novi dan, dan D, imamo novog lidera opozicije, ili imamo novu-staru autoritarnu vlast? Ovo je dobar dan, lep dan, živi smo, zdravi smo, imamo protivteg neophodan u ovoj konstelaciji. Čovek koji ima apsolutnu vlast dobio je neku vrstu protivteže, ako ništa drugo. Iluzorno je bilo očekivati pobedu opozicije jer je podrška Vučiću velika, ostvarena na razne načine, postoje razni snimci, ucene, pretnje otkazima, tonski zapisi direktora iz Bora koji preti otkazom ljudima koji nisu spremni da potpišu lojalnost Vučiću… Postoji nefer borba. U četvrtak sam došao do trafike i video sve iste novine. Uplašio sam se, u trenutku nisam bio siguran da li se snima neka reklama, ili sam se probudio u Severnoj Koreji. Pitaš se šta se dogodilo! To je opsadno stanje! Nefer je tolika zaokupljenost medija jednim čovekom, a druge kandidate ne možeš ni da vidiš. Imaš emisiju gde vođa dolazi sa majkom i ocem, isfolirani napad nekog čoveka koji kao pada u nesvest, a eto Vučić je spreman da mu pomogne, prekida se emisija… I, eto, premijer je spasao čoveka koji mu je inače glumio u spotovima i koji se često pojavljuje tu negde oko njega. Naivno i ružno. Ali, tu emisiju, iz nepoznatih razloga prenose sve televizije na MTS kablovskoj i nigde nikoga drugog ne možeš da vidiš sve vreme u izbornoj kampanji. To je toliko nefer da ne daje pravu šansu svim učesnicima u trci. Ali, taj kiosk mi ne izlazi iz glave i daje mi neku vrstu, mislim opravdanog straha, dokle to može da ide kada neko postane predsednik na takav način. Šta je dalje od toga, pitaš se. Zavisi od novog premijera? Sad će predsednik da odlučuje o mnogo čemu, a verovatno će doći premijer koji ume dobro da sluša i izvršava naredbe. Kao u poslu, trgovini, obrtu kapitala, monopol je užasno opasan. A mi ovde imamo čoveka koji ima apsolutni monopol nad srpskom politikom. To je samo po sebi opasno. Imamo privatnu vlast jednog čoveka? Privatna vlast, privatna politika, privatna država, pa makar je vodio i genijalno, a to ne radi, opet je opasno jer samo sebi postaje svrha. Značaj ovoga što se dogodilo na izborima je to što je formirano jako jezgro, protivteg toj apsolutnoj politici i vladavini Vučića. A to bi mogla da bude korisna i zdrava opozicija, bazirana na vrednostima potisnute politikantstvom, poslušnošću, partijskom pripadnošću. Ovo je već do te mere privatizovana vlast s obzirom na to da partijska knjižica nije određivala samo ko će biti direktor javnog preduzeća, već i ko će biti medicinska sestra, ko tehničar, a ko šalterski službenik. To je već ozbiljna drama jednog društva? Daću vam strašan primer sa Novog Beograda. Izvesna gospođa učlanila se u SNS. Dva dana kasnije je došla u frizerski salon u koji ide i inače i krenula pravo do stolice. Frizerka je rekla: „Izvini, ali čeka ovde već pet, šest žena“. Uzvratila je pretnjom: „Nećeš? E, trebaću ja tebi“. I napustila salon demonstrativno. Taj događaj mi je, kao i onaj kiosk, užasan lakmus kako se svest naroda okreće u tom pravcu - učlani se u partiju, i sve ćeš moći da izvedeš. Taj crv kada uđe u glavu, to je kao kada crv uđe u drvo. Pogubno po svest, aršine, uspostavljanje koordinatnog sistema šta je važno a šta nije. To da treba biti član partije da bi uspeo u životu je strahovito opasna misao, a sistem nas gura u to. Postoji mnogo primera, da ćeš ako si član SNS bolje proći. To smo živeli 50 godina i izgleda da ponovo klija. To znači da iz Nušićeve prelazimo u Šekspirovu dramu? Oni su tu u svakom obliku. Poniženja što od nevrednih trpi strpljiva zasluga. Ti nevredni ponižavaju ljude koji strpljivo grade i na nekim vrednostima pokušavaju da naprave svoju životnu priču i nešto oko sebe. Oni bivaju poniženi od nevrednih koji su spremni na sve zarad moći i vlasti. To uništava duh, unižava kulturu, postojanje ljudsko i smeta razvoju bilo kom, duhovnom, bilo kom osećaju slobode, ljubavi i lepote života. To poniženje koje trpi strpljiva zasluga. Zato sam eto, stao iza Saše Jankovića i pružio mu podršku u nadi da će Tomislav Nikolić pre svega nestati sa političke scene, ili kao bilo kakav politički faktor. Procenio sam Jankovića na osnovu nekoliko njegovih gestova. Kao, kada je upitao Vučića zašto ne ruši Zukorlićevu gradnju a ruši Savamalu, jer je to ozbiljno, državno, pravno pitanje i dobio odgovor da ne želi da podigne protiv sebe hiljade muslimana. Ako su strah i višak moći ono čime se upravlja u politici, ako je to nečiji orijentir, to je vrlo, vrlo opasno. Startovali ste s tim da je ovo nemoguća misija? Ne možeš da razmišljaš tako, misija je misija, pa videćemo šta će biti u odnosu na ono kakvo je glasačko telo i kakva je podrška SNS. Svakako da to nije bio izvestan put ka pobedi, ali vrlo je vredno da smo posadili to drvo. I mudrim i pametnim stavom možemo doći do ozbiljne mase, grupe ljudi. Ekipa meni bliskih ljudi, koji su podržali Jankovića, u stvari je ekipa koja hoće da računa na određene vrednosti, estetiku, moralni kod, vladavinu prava, osećaj slobode, života, prava da se izraziš i radiš kako misliš, da voliš koga hoćeš da voliš… Rezultati izbora pokazuju da niste dovoljno doprli do naroda. Šta vam govori ovolika podrška Vučiću? Šta mi govori?! Da narod voli vođu! NJihova misao je da je pravi način vođenja države čvrsta ruka, šaka o sto i taj odnos prema konkurenciji. To su ostaci davnih vremena. Izglasali su ga uglavnom u unutrašnjosti, van velikih gradova, gde je ogromna nezaposlenost, najtragičniji i najžešći udari siromaštva. Zašto? Ne znam koliko je do Srbije mogla da prodre ideja nekih drugih ljudi, koliko su mogli da se izraze u smislu šta hoće kao predsednički kandidati, i koliko su mogli uspešno kampanju da imaju. Što se nas tiče, krenuo je hrabar start koji u sebi nije imao računicu. Krenuo je kao potreba nekih ljudi za nečim kulturnim, lepim, pravno zasnovanim, životom koji opravdava zdrav razum. Jer, ne može se živeti po diktatu. Zašto nije bilo bojkota izbora? Zašto je opozicija pristala na nefer uslove? Nisam režirao izbornu kampanju, ušao sam kao ’ajmo nešto da se pokrene i da krene neka reč sa druge strane da se čuje. Jer, nema dana bez noći. Nema noći bez dana. Mora da postoji kontrateža da bi nešto postojalo. Samo po sebi je nesagledivo. Nema suprotnost. Kao muško i žensko. Kao plus i minus. Mora da ima suprotnost, ovako će samo sebe da uruši, ja se nadam. I, šta sad dalje? Hoće li ta podrška Apela 100 i svih ovih građana koji su pružili podršku Jankoviću ići u smeru osnivanja pokreta ili ćete se razići? Pretpostavljam da će se ići u neku vrstu pokreta, ali treba još dobro i oprezno razmisliti. U svakom slučaju, biće to stožer oko kojeg se okuplja opozicija. Loš izborni rezultat opozicije je posledica činjenice da ona nije imala jednog kandidata? Svakako, ali od Srba ne možete očekivati da će se ujediniti u zajedničkoj borbi. Pritom, te stvari idu i onako, ispod žita, vladajuća stranka prizove još nekoliko kandidata da bi razbila to kontraglasačko telo. To su političke igre, poznata je tehnologija. Ali, s obzirom na to da je poznata, trebalo bi da znamo i kontraudar. U pravu ste, bilo je kratko vreme, ali nešto još u toj agitaciji, predočavanju ideja i šta hoćemo trebalo je biti šire zastupljeno, jasnije rečeno, na više mesta po unutrašnjosti naše zemlje koja je ophrvana Pinkom i RTS-om. Tu treba doći do ljudi i objasniti šta hoćemo i šta je lepše od ovoga što imamo. Nije bilo dovoljno vremena. Kako objašnjavate pojavu i uspeh Belog Preletačevića? Ovaj narod ima ozbiljnu dozu ludila i to je apsurd. Čovek mi je čak simpatičan, nije naročito duhovit, zajebava se, očigledno … Sprda se sa svime, ali u okviru toga ne postoji udarna igla, oštrica, satira, nešto što je ideja kako, niti potpuno razbijanje sistema koji je jadan, nikakav i neinteligentan. Ali, da to dobije 9,6 odsto glasova biračkog tela za zajebanciju, nejasno mi je. To nije ni bunt. To je odustajanje, u suštini, letargija. To je šou njegov lični i to je to. Da bih ja kao glasač rekao „O.K. Beli će nešto da napravi, rasturiće ovu matricu i napraviće novu“, onda u redu. Ali, ne postoji ni to. Možda ima neke podvale u smislu da eto vlast gurne nekoliko ljudi, baci pesak u oči, da zamuti pogled ljudima. Pa je gurnut Beli da privuče neke ljude šali sklone bez ikakve potrebe. A stavka da će podignuti izlaznost? Ali, izlaznost je gora nego 2012? Nema volje u ovom narodu, nema svesti, nema čiste bistre pameti, nema svoje misli i ono što su nekada u knjigama iz istorije pisali, otupela je revolucionarna oštrica. I nakon niza razočaranja vratili su nam se oni koje smo oterali na ulici. Podzemni tokovi su doveli vlasnike kapitala otetog 90-ih, kao i nesposobnost demokratske vlasti, i sada se oni razračunavaju sa ekipom koja ih je oterala, što pomoću tajnih službi, što pomoću kapitala koji je ogroman. A nekom neverovatno čudnom igrom reči i zamenom teza, što je rekao Nikola Đuričko, mi smo odjednom postali sile mraka. Mi?! Mračne sile smo postali mi koji se bavimo umetnošću, duhovnošću, ne znam na koji način i šta smo time dobili. Jer nemamo ništa. Nikada siromašniji i poniženiji nismo bili. Voleo bih da upoznam doktora nauka, atomskog fizičara koji je bogat čovek u ovoj zemlji. Ne postoji. Postoji li neka mudra, pametna glava koja ima dovoljno para? Gde ide kapital? U formiranje neukusa, jer je nastao ’90-ih, jer je u rukama onih koji su oteli naše pare za vreme ratova, otvarali firme, fabrike, i deo su sistema. Ta masa kapitala plaća Dari Bubamari, lažnim umetnicima, kvazikulturi neukusa, užasa, blata, nemorala… Te sise i dupeta su postali neki orijentir tom narodu. To im je predstavljeno kao kultura, a nije to kultura. To je blam za zdrav mozak. Narod se ponaša kao stado. Uporno mu ponavljaš jedno te isto i prihvata jer je ophrvan mukama oko kredita, da l’ će da mu rodi žito ili neće, kako će bez love… I, dok je ta borba za egzistenciju u toku, mozak je na to fokusiran. Sve što ide sa TV-a, O.K. treba samo lak sadržaj, ne treba mi Šekspir da mnogo mislim. Ne misle ljudi jer nemaju vremena boreći se za egzistenciju, nemaju snage na to da se koncentrišu, iako bi bilo lekovito. I kada vidiš narod u toj vrsti… … Anestezije? Anestezije, mraka, onda je lako manipulisati. A naš narod je neuk, 40 odsto funkcionalno pismenih, tu stvarno možeš da radiš šta hoćeš. Tako isceđenog mozga, sa tako jadnom ponudom duhovnosti, takav narod bira takvog vođu, to je to. I onda nemate drugi krug, i postajete Severna Koreja? Kiosk, onog četvrtka, već sam je detalj dovoljno indikativan za potvrdu apsolutne vlasti. Očekujemo sada korake izgradnje čvršće opozicije. Hoće li to biti ujedinjenje, Jeremić i drugi opozicioni lideri prepustiće sada Jankoviću tu lidersku ulogu? Prema osvojenom, bilo bi mudro. Ali Srbi su takvi, političari pogotovo, i nema tu sloge. Ako i krenemo zajedno uvek će neko tu nekoga da vrbuje pa će ovaj da krene da podriva. Naše zajedništvo je pod velikim znakom pitanja, pogotovo za neke plemenite stvari. Mislim za ono u rat, da, ’ajde idemo, ali ’ajde sad da napravimo pozorište, to, teško. A trebalo bi malo i toga. U predizbornoj trci čuli smo optužbe da su kandidati opozicije bežali od učešća u ratu, iako imamo premijera koji je propagirao rat, i to kao član najradikalnijih struktura, a sam nije u njemu učestvovao. Čak se za to vreme pobrinuo da uveća svoju imovinu. Dobio je stan. Ovde nema kraja lažima? Kako narod to pije? Presvlačenje. Obuku lepša odela, predstave se u drugom smislu. Znate, opatica može da ima haltere, ali mi to ne znamo dok se ne skine. Čudno je, ali evo pada mi na pamet kako je Tramp dobio izbore u Americi nakon onih izjava, agresivnih, seksističkih, prozivki, vređanja žena, azilanata… Neka vrsta agresivne, huškačke politike, ratobornog, uvredljivog nastupa je na sve strane. Globalno se gura ta vrsta političara. I u okruženju je pojačana nacionalna struja, kao da se zakuvava namerno, da to kao oružje bude spremno a oni će lako da ga se late ako zatreba. Nekom tu nešto odgovara, lagano se krčka. Hoćete da kažete da je Vučić opatica ili opat? Vučić je OPET. Tako da to manipulisanje ljudima… politika je prilično star zanat. I zna se kako se on radi. Sada, možemo je zvati psihološkom igrom. Kako zamišljate narednih pet godina Srbije? Toliko je ova zemlja aljkava, šljampava, neshvatljiva u svom ponašanju, u svojim uspesima i neuspesima, nema čovek za šta da se uhvati. Nemaš dobar koordinatni sistem, zdrav, na osnovu kog možeš da predvidiš sledeće korake, da planiraš svojih sledećih pet godina. Ovde je kako vetar duva, stvari se menjaju tek tako. Mislite da će opozicija uspeti da odbrani institucije u zadatoj konstelaciji, uz autoritarni režim? Teško, uz postojeći odnos snaga. Vladajuća straktura ima milion načina da gurne poluge u te točkove, da saplete, onemogući, ukine, zabrani… videćemo. Mislim da što bude jači naš pritisak, pritisak vlasti će biti kontrajak i jači. Ali, u tom sukobu, u tom klinču će se nešto izroditi. Polako. Nešto mora da izazove reakciju. A kada se ta struja indukuje, doći ćemo do dovoljne količine energije od koje mogu zdrave stvari da se naprave. Ako imamo na vlasti ljude sa falsifikovanim diplomama, kako da verujemo da izborni rezultat nije falsifikovan? (Smeh) Ne moramo da verujemo! Ionako je naša stvarnost ucenjena i falsifikovana. Ako nam je premijer i predsednik jedno. Sve je on, i Kurta i Murta. Mi već vodimo neravnopravnu borbu, a da li će vlast shvatiti da je dobro da postoji druga strana, i da li će „jači“ igrači, SAD i EU, objaviti da mora da postoji, videćemo. Očekujete parlamentarne izbore, pregrupisavanje snaga? Ništa ne očekujem, jer očekivanja su majka svih razočaranja. Sprovesti svoju misao, reći što hoćeš da kažeš, boriti se za ono što misliš, veruješ i radiš, to je ono što treba da radimo i to dovoljno jasno i glasno da bi nas ljudi čuli. I kada osete zdravu misao i zdrav poriv, istina ne može da promaši. Kao i na sceni, nije gluma ništa volšebno, vidimo šta se dešava kada je prava emocija u pitanju, istina je nepromašiva, ona uzbuđuje i vuče. LJudi vole istinu, ona je nasušna potreba. Ali o tome treba dovoljno jasno i glasno govoriti neko vreme, da ta vrsta istine, emocije i poriva ka višim vrednostima dopre do ljudi.