EU će biti žrtva bregzita

Stalno predstavništvo Ujedinjenog Kraljevstva u Briselu prošle sedmice je aktiviralo član 50 Lisabonskog ugovora. Time je započet nepovratan proces koji bi 29. marta 2019. trebalo da se okonča istupanjem Velike Britanije iz članstva u Evropskoj uniji. Priča koja je ovome prethodila duga je i složena, ali razlog za bregzit je u suštini krajnje jednostavan: Britanci više ne smatraju da je članstvo u EU vredno truda. Nasuprot idealizmu njenih evropskih partnera, Britanija je na svoj odnos s EU uvek gledala kao na odnos troškova i dobiti. Tokom dugog perioda dobit je bila veća od troškova. Prisustvo na jedinstvenom tržištu EU značilo je da britanske firme mogu da, neopterećene carinskim ili administrativnim barijerama, trguju i investiraju na sve širem evropskom ekonomskom prostoru, što je davalo značajan podsticaj i prosperitetu zemlje. Ovim su više nego nadoknađivane loše strane članstva - pre svega gubitak nacionalnog suvereniteta, ali i otvorene granice, preterana regulativa i velika izdvajanja za budžet EU. Stvari su se, međutim, promenile izbijanjem krize evrozone. Kako je kontinent zapadao u ekonomsku stagnaciju, praćenu zatrovanom političkom atmosferom, sve limitiranijim mogućnostima za ekonomski prosperitet i masivnim prilivom migranata u Britaniju, odnos troškova i dobiti se promenio. Gubitak nacionalnog suvereniteta je visoka cena šta god da se zauzvrat dobija, i nadoknada za taj gubitak mora da bude velika. U novim ekonomskim okolnostima to više nije bio slučaj. Efekat koji je sve ovo proizvelo u Britaniji bio je rast podrške Partiji za nezavisnost Velike Britanije (UKIP), čiji je jedini zahtev bio održavanje referenduma o britanskom članstvu u EU. Ovo je izazvalo uzbunu u vladajućoj, proevropskoj Konzervativnoj stranci, koju je članstvo počelo masovno da napušta. Da bi se neutralisala pretnja u vidu UKIP-a, tadašnji premijer Dejvid Kameron se odlučio na ogroman politički rizik. On je 2013. obznanio svoju nameru da iznova pregovara o uslovima britanskog članstva u EU - pre svega kad je reč o postavljanju novih ograničenja za prijem migranata - i da te uslove ponudi na usvajanje na referendumu. Birači bi odlučivali između toga da ostanu u EU pod novim, poboljšanim uslovima, ili da istupe iz članstva. Ankete sprovođene u to vreme nagoveštavale su da će Kameron lako dobiti referendum na kome bi se biralo između ove dve opcije. Međutim, politička realnost se brutalno umešala u njegove planove kada su evropski partneri odbili da pregovaraju o pitanjima koja je on želeo da pokrene. Posledica takvog odnosa bila je da je Kameron bio nateran da Britancima ponudi jednostavan izbor između ostanka u EU pod postojećim uslovima ili izlaska iz nje. Prošle godine, 23. juna Britanci su izrekli svoj istorijski sud o tom pitanju. U skladu s članom 50, London i Brisel sada će dve godine pregovarati o uslovima istupanja iz EU. U suštini ovih pregovora je pitanje novca: koliko će London morati da plati za sporazumni razvod? Dve strane moraju da nađu način kako da obave razgraničenje u oko 700 oblasti potencijalnog preklapanja politika u rasponu od trgovine, preko funkcionisanja policije, pa sve do finansiranja naučnih istraživanja. I moraju da reše pitanja poput statusa državljana zemalja članica EU u Britaniji i britanskih državljana u zemljama EU, te da odluče kakav će režim biti primenjivan duž kopnene granice Britanije s Republikom Irskom. Iz britanske perspektive, idealan bi bio spoj prestanka važenja propisa u nekim oblastima (slobodno kretanje ljudi, jurisdikcija Evropskog suda za ljudska prava, godišnja britanska davanja od 21 milijarde evra u evropski budžet), te kontinuitet u gotovo svemu ostalom. Ali je sasvim drugo pitanje može li Britanija to da izdejstvuje. Spolja posmatrano, Britanija je daleko slabija strana u pregovorima, koja mora da sklopi zadovoljavajući sporazum sa sedam puta većim oponentom čije su rezerve dobre volje na izmaku. Još gore, oko kakvih god se uslova Britanija dogovori s Evropskom komisijom, oni moraju da budu ratifikovani u parlamentima preostalih 27 članica Unije, 11 regionalnih parlamenata i u Evropskom parlamentu. A ako bilo koje od tih tela sporazum odbije da potvrdi iz bilo kog razloga - uključujući i nameru da se Britanci kazne za ono što se percipira kao njihov izdajnički postupak - propada ceo dogovor. U ovom kontekstu, mnogi upozoravaju na scenario „hodanja po ivici“, po kome svi aranžmani padaju u vodu, uključujući i onaj o slobodnoj trgovini. To ne bi značilo samo uvođenje carina na britansku robu koja se izvozi u EU, nego bi vodilo i odlivu investicija, budući da bi strane kompanije svoja predstavništva u Britaniji preselila na kontinent. Posebno velikom riziku bila bi izložena britanska automobilska industrija, koja bi se suočila s carinom od 10 odsto za izvoz u zemlje članice EU. Sa značajnim rizikom bi se suočio i londonski Siti, pokretač britanske ekonomije, koji bi izgubio svoj status ofšor finansijskog centra evrozone. Troškovi bi bili i politički. Škotski parlament je upravo izglasao odluku o organizovanju novog referenduma o nezavisnosti, za koji se škotska vlada nada da bi mogla da ga dobije u slučaju da Britanija EU napusti s lošim sporazumom. U međuvremenu, britanski izlazak iz EU stvorio bi mogućnost da Unija pokrene novu fazu integracija, bez članice koja joj je na tom planu dosad zadavala najviše problema i pravila najveću opstrukciju. EU ima dugu istoriju pretvaranja kriznih situacija u nove prilike, i na bregzit je već odgovorila novim načinom razmišljanja o sopstvenoj budućnosti. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je prošlog meseca ponudio različite scenarije budućnosti EU, u kojoj bi ona bila još više integrisana nego sada. Ovo je zapravo od suštinske važnosti za rešavanje problema inherentnih strukturnih defekata evrozone i okončanje perioda ekonomske stagnacije u njenim mediteranskim članicama. Sada je jasno da EU monetarnu uniju mora da podupre uspostavljanjem fiskalne unije, uključujući i formiranje zajedničkog ministarstva finansija s ovlašćenjem da oporezuje Evropljane i obavlja transfer sredstava sa severa na jug. Da bi steklo legitimitet, to ministarstvo bi na svom čelu moralo da ima nekog ko bi određivao poreze i donosio odluke o trošenju novca, te parlamentarno telo koje bi nadziralo rad tog izvršnog organa. Britanski odlazak iz EU takođe daje priliku da se ide na realizaciju drugih integracionih ciljeva, uključujući konstituisanje utemeljene evropske spoljne i bezbednosne politike, koja bi bila podržana osnivanjem evropske vojske i obaveštajne službe, što je Britanija dosad onemogućavala svojim protivljenjem takvim inicijativama. Ali ovo je samo jedan scenario, i događaji bi mogli da krenu sasvim drugim tokom. Za početak, britanski kapacitet za pogađanje s EU je mnogo veći nego što se čini na prvi pogled. Britanija ostaje primarni garant evropske bezbednosti na ovoj strani Atlantika u okolnostima rastućih tenzija s Rusijom i Turskom, bujajućom terorističkom pretnjom i smanjenim američkim interesom za Evropu. Nije u interesu Evropljana da antagoniziraju London i dovode u pitanje svoj pristup britanskim obaveštajnim i vojnim resursima. Što se tiče trgovine, preostalih 27 članica EU mnogo manje prodaju Britaniji nego što Britanija prodaje Uniji, što znači da bi neuspeh u postizanju sporazuma o slobodnoj trgovini i uzajamno uvođenje carina više zabolelo EU nego Britaniju. Isto tako, ograničavanje pristupa Sitiju nanelo bi veliku štetu evrozoni. Naravno, moguće je da ovi interesi budu stavljeni u drugi plan u odnosu na širi politički cilj očuvanja integriteta EU na takav način da se osigura da Britaniji bude gore izvan EU - i upućivanjem poziva Evropljanima da se ujedine oko tog cilja. Ali London je toga svestan i već eksploatiše brojne podele koje unutar EU postoje, tako što na pojedinačne vlade, parlamente i industrijske grupacije apeluje da se ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima. Kad se sve uzme u obzir, rezonuju u Londonu, nemačkoj industriji i francuskim poljoprivrednicima više je stalo do toga da budu uspešni u svom poslu, a istočnim Evropljanima da budu bezbedni, nego što je ikome od njih stalo do apstraktnih političkih ciljeva EU. Stoga je neka vrsta sporazuma verovatna. Ali čak i ako ga ne bude, Britanija će verovatno proći sasvim dobro. Peta najveća privreda na svetu moći će da podnese uvođenje evropskih carina. A pošto one u proseku iznose oko 2,3 odsto, i takve teško da će predstavljati nepremostivu prepreku. Osim toga, pad trgovinske razmene s Evropom vremenom će biti nadoknađen slobodnijom trgovinom s drugim vodećim svetskim ekonomijama. SAD, Kina, Japan i mnogi drugi voljni su da s Britanijom sklope trgovinske sporazume, što je bilo nemoguće dok je Britanija bila zarobljena unutar carinske unije EU. I politički posmatrano, Britanija je važan igrač: nuklearna sila, stalna članica Saveta bezbednosti UN, s globalnom diplomatskom mrežom i intimnim kontaktima s anglosferom i zemljama koje su nekad bile deo britanske imperije. A Škotske što se tiče, ankete jasno ukazuju na to da raspoloženje ide u pravcu zadržavanja statusa kvo, a ne nezavisnosti. Nasuprot tome, EU bi mogla da se nađe na mukama u pokušaju da prevaziđe šok izazvan bregzitom. Kako god da se uzme, odlazak druge najmoćnije članice EU i njene dominantne vojne i diplomatske sile, te zemlje koja je resursima, idejama i administrativnim kapacitetom značajno doprinosila Uniji, predstavlja veliki gubitak. Na jednom apstraktnijem nivou, izlaskom Britanije iz EU razbija se njen legitimni mit prema kome su evropske integracije istorijski neizbežne. EU ostaje i bez jednog od glavnih sponzora svog daljeg širenja. Nasuprot raširenom mišljenju, Britanija nije blokirala integraciju, već tražila od evrozone da učini ono što je neophodno kako bi se stabilizovala monetarna unija. Činjenica da se to nije dogodilo nije rezultat britanske opstrukcije već različitih interesa drugih Evropljana, te manjka političke posvećenosti koji demonstriraju. Odbacivanje Junkerovih predloga sa raznih strana najnoviji je dokaz za to. Možda još važnije, britanski izlazak iz EU imaće duboko destabilizujući uticaj na delikatni odnos snaga unutar same Unije. London je uvek imao ključnu ulogu u političkim natezanjima Berlina i Pariza, te kao kontrateža Nemačkoj u ostatku EU. To će se sad neizbežno promeniti. Britanskim odlaskom EU će neminovno postati više germanocentrična, na račun perifernih članica Unije. Ali ne treba očekivati da se drugi pasivno pomire s tim. Umesto toga, bregzit će verovatno ubrzati internu fragmentaciju EU na više regionalnih blokova čiji će smisao postojanja biti da se suprotstavljaju nemačkoj dominaciji. U centralnoj Evropi, Višegradska četvorka postaje jak kokus koji se snažno opire od Nemačke nametnutoj multikulturalnosti. Na jugu evrozone, uspostavlja se novi „Klub Med“ koji se suprotstavlja rigoroznoj fiskalnoj politici. Ali najveći uticaj bi odlazak Britanije mogao da ima na Francusku, moćnu a nesposobnu da se prilagodi, te zemlju čiji su interesi u sve većoj meri suprotni onim nemačkim. Evroskepticizam je u Francuskoj veliki, a antievropski nastrojeni Nacionalni front vrši snažan pritisak na mejnstrim političke stranke. Ako Britanija bude dokazala da je moguće napustiti EU i prosperirati izvan njenih struktura, onda bi Francuska mogla da bude sledeća. To bi praktično označilo kraj EU. Ništa nije sigurno. Ali kad se bude pisala istorija EU, 29. mart 2019. mogao bi da bude datum koji će istoričari identifikovati kao trenutak kada je slom Unije konačno i nepovratno otpočeo