Mala francuska revolucija

Nije se u prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj dogodilo ništa, ili skoro ništa, što nije bilo očekivano ili najavljivano - upravo suprotno - ali je ishod glasanja svejedno doživljen kao trenutak u kome je zemlja definitivno zakoračila u novu eru. Lako je moguće da je na nivou praktične politike taj zaključak ponešto preuranjen: u junu slede parlamentarni izbori, čiji bi rezultati mogli ne samo da daju bitno drugačiju sliku o odnosu snaga, nego i da u velikoj meri vežu ruke tek izabranom šefu države, čije će se ime znati 7. maja. Ali posmatrano u širem, socio-političkom, pa i istorijskom kontekstu, zaista se čini da je pređena tačka posle koje, kako to u patetici sklonim novinama umeju da sroče, „više ništa neće biti isto“. Niko, dakle, nije iznenađen što je u završnicu ušla Marin le Pen, predsednica politički krajnje desnog, ali zato - za populiste tipično - u ekonomskoj sferi državnom socijalizmu sklonog Nacionalnog fronta (FN); njoj se, do pre nekoliko sedmica, veoma dugo predviđala i pobeda u prvom krugu. Posle svih preokreta u predizbornoj kampanji od početka godine naovamo, nema zatečenih ni time što će joj rival u drugom krugu biti Emanuel Makron, bivši socijalistički ministar ekonomije koji se prvi put u životu kandidovao za neku političku funkciju; neočekivanim se ne može smatrati ni to što je na kraju dobio više glasova od nje (on 8,6 miliona, ona za FN rekordnih 7,6), jer su u poslednjih mesec dana ankete tako nešto i najavljivale. (Kad smo već kod toga, francuske agencije za ispitivanje javnog mnenja, posle blamaže kojoj su prošle godine bile izložene njihove britanske i američke kolege, zaslužuju priznanje: tačno su predvidele ne samo redosled prvih pet kandidata, nego vrlo približno i procenat glasova koji će svaki od njih dobiti.) Neočekivanim bi se moglo nazvati samo ono što je usledilo dan nakon prvog kruga, kada je Le Penova obznanila da se privremeno povlači s čela FN, kako bi u drugom krugu nastupila kao formalno nestranački kandidat - simboličan gest koji treba da je preporuči kao nekog ko bi da bude predsednik svih Francuza. Uključujući, pretpostavljamo, i one čije bi verske slobode da ukine, ili, u goroj varijanti, od kojih bi da Francusku očisti. Ono što rezultatima koje su Makron i Le Penova ostvarili daje nesvakidašnji značaj jeste, ipak, pre svega to što su za sobom ostavili kandidate dve decenijama vodeće stranke, republikanaca i socijalista - od kojih, prvi put od uspostavljanja Pete republike 1958. godine, nijedna neće imati predstavnika u drugom krugu glasanja. A to jeste istorijski momenat. Brojke sve govore. Najviše glasova (24,01 odsto) dobio je netestirani kandidat bez stranke - iza Makrona zasad stoji samo labavo konstituisani pokret koji je pre godinu dana sam osnovao - za kojim sledi kandidatkinja partije doskora smatrane za antisistemsku (21,30 odsto); doda li se tome i impresivnih 19,58 odsto koliko je osvojio četvrtoplasirani kandidat, radikalni levičar i još jedan bivši socijalista, Žan-Lik Melanšon, te pokoji procenat koji su štrpnuli preostali, marginalni kandidati, sasvim je jasno da je ubedljiva većina birača stari poredak i svakojakim skandalima opterećenu političku elitu koji ga oličava oterala u... Dobro, i tamo; ali - barem kad je o socijalistima reč - pre svega na politički otpad. Jer, republikanski predsednički kandidat, ultrakonzervativni Fransoa Fijon, od predsedničkih ambicija se oprostio onim što se u žargonu sportskih komentatora naziva časnim porazom (treće mesto i 20,01 odsto glasova), posebno s obzirom na probleme sa zakonom u koje se uvalio - ili u koje su ga, kako insistira, drugi uvalili. Osim toga, iako trenutno malo pogubljeni jer su bez lidera (što je razlog zbog koga se iz prikrajka ponovo pomalja nesnosni Nikola Sarkozi), republikanci na parlamentarnim izborima, pogotovu što se i oni održavaju u dva kruga, i dalje imaju dobre izglede da osvoje veliki broj mandata. Posebno tamo gde se njihovi kandidati u drugom krugu budu našli naspram kandidata FN, kada će moći da računaju i na glasove birača drugih stranaka. Šta, međutim, da se kaže za još nekoliko sedmica formalno vladajuće socijaliste, gotovo izbrisane s političke mape? NJihov kandidat Benoa Amon je, kao i Melanšon, nastupao s pozicija krajnje levice, ali je njegovo buntovništvo bilo daleko manje uverljivo od onog njegovog nekadašnjeg stranačkog kolege. Opterećen negativnim nasleđem petogodišnje vladavine ekstremno nepopularnog odlazećeg predsednika Fransoa Olanda, te neuspesima i traumama koje su obeležile njegov mandat - u rasponu od visoke nezaposlenosti do serije terorističkih napada, od osiromašenja velikog broja građana do naraslih rasnih i verskih tenzija - Amon je osvojio jedva 6,36 odsto glasova, dovoljnih tek za unapred mu dodeljeno peto mesto. A sad se uzima za sigurno i da će partija koja je pre pet godina, na prethodnim parlamentarnim izborima, osvojila čak 280 od 577 poslaničkih mandata, i u junu doživeti težak poraz, posle koga će i zvanično prestati da bude relevantan politički faktor, makar u sadašnjem obliku. Mada nema razloga da se čeka do juna: partiji koju je svojevremeno uzdigao Fransoa Miteran - zahvaljujući tada sedmogodišnjem mandatu, predsednik punih 14 godina - nekrolozi su već ispisani. O pokojnicima, izgleda, u ovom slučaju sve najgore. Ali, kao što to pokazuje i Melanšonov rezultat, nije da su francuskoj levici potonule sve lađe. Više je reč o tome da je ona beznadežno podeljena na zagovornike tradicionalne, nereformisane, radikalne levice (s primesama nacionalizma), čiji je reprezent na ovim izborima bio upravo Melanšon; te pristalice nove, modernizatorske, deideologizovane levice koja bi najradije da je levicom više i ne zovu - mada se istovremeno gnuša i svega što se u politici smatra desnim (iako, dabome, po svojim ekonomskim pogledima na desnicu i te kako liči). A novi idol te isprane levice je, naravno, Makron, koji i sam odbija da ga svrstavaju levo ili desno. Mlad (39), progresivan, liberalan i optimističan - nasuprot nekima od rivala koji su sebe promovisali kao jedino što još stoji između Francuza i sudnjeg dana; ali i pomalo praznorečiv, isuviše uopšten te, s obzirom na životnu i radnu biografiju, verovatno ne baš najbolje upućen u to kako običan svet živi. Nije čudo što je prethodnih meseci tu i tamo oksimoronski opisivan kao kandidat „ekstremnog centra“, ili „centristički populista“. No, kakav god da je, Makron je sad i formalno onaj kome je dopao zadatak da očigledno duboko podeljenu zemlju ujedini - izuzimajući, naravno, pristalice FN - i spreči da Le Penova trijumfuje. Ranije ove godine, dok je još on bio taj koji je slovio za favorita, Fijon je bio viđen kao siguran pobednik u drugom krugu; potonji statistički modeli sugerisali su da bi i Melanšon kao finalista mogao da računa na većinsku podršku ako bi za rivala imao predsednicu FN. Makron bi, po svim ranijim i aktuelnim procenama, tu trebalo da bude najjači: i prva anketa objavljena nakon što su rezultati prvog kruga postali poznati daje mu više od 20 odsto prednosti - a procene francuskih agencija su se, rečeno je već, pokazale pouzdanim. Pa ipak, đavo ne miruje, i sa raznih strana i dalje stižu upozorenja da Makronova pobeda nije gotova stvar, iako izgleda kao da jeste. Da li je stvar samo u tome da su u strahu velike oči? Ili taj zazor ima i utemeljenje, posebno u svetlu nedavnih dešavanja u Velikoj Britaniji i SAD? Razloge za oprez nije teško naći. Iako je Fijon odmah objavio da u drugom krugu podržava Makrona, veruje se da bi možda i trećina njegovih birača sada mogla da glasa za Le Penovu, jer im je - ma koliko inače odbacivali ksenofobiju i, da to tako eufemistički nazovemo, stanovite rasističke inklinacije njene stranke - jednostavno ideološki bliža; drugi bi Fijonovi glasači mogli da odu u apstinenciju. Osim toga, za razliku od Fijona i Amona koji su to učinili odmah po objavljivanju rezultata prvog kruga, Melanšon - na svoju i sramotu političke opcije koju reprezentuje - odbija da podrži Makrona u drugom, prepuštajući svojim biračima da glasaju u skladu sa sopstvenom savešću; za deo njih se takođe može očekivati da glas daju Le Penovoj, ili da uopšte ne glasaju. Ovakva Melanšonova pozicija na površini možda izgleda kao principijelan stav iz perspektive nekog kome ni Makron ni Le Penenova nisu po volji; ali je zapravo cinično zauzimanje lažne ekvidistance u situaciji kad za to nema nikakvog opravdanja - ni političkog, a još manje moralnog. Makronu se, kao i svakom drugom ko zakorači u političku arenu, štošta može zameriti, ali to ne može da se poredi s ideološkim profilom i vrednosnim sistemom kandidatkinje koja potiče iz stranke s neonacističkim korenima - ma koliko da je tu partiju sama Le Penova od dolaska na njeno čelo serijom fejsliftinga i sličnih tretmana delimično upristojila u odnosu na ono na šta je ličila dok je predvodio Marinin otac, Žan-Mari le Pen. Ali, kao što znamo iz istorije prve polovine 20. veka, nije ni prvi put da radikalna levica bude slepa kod očiju i odbija da identifikuje istinsku pretnju civilizovanom poretku. Ima, prema tome, okolnosti koje bi mogle da rade protiv Makrona i uvećaju izglede Le Penove, ali preovlađuje uverenje po kome ne postoji način da ona u vremenu preostalom do drugog kruga obezbedi toliki rezervoar novih glasova da bi mogla da pobedi. Jedna mala revolucija se, uostalom, 23. aprila već zbila - u vidu odbacivanja tradicionalnih partija, a sa njima i politike koja je obeležila najveći deo posleratnog perioda u Francuskoj; čak i za standarde buntovništvu inače sklone nacije, dva istorijska preokreta u dve sedmice bi bila previše. Valjda.