Profesura za odabrane

Čitajući Nacrt zakona o visokom obrazovanju, pao mi je na pamet citat iz knjige Frederika Begbedea: „Sve je privremeno i sve se kupuje. Čovek je proizvod kao i svaki drugi, s ograničenim rokom upotrebe. Eto zašto sam odlučio da se penzionišem s trideset tri godine. To je, izgleda, savršeno doba da se vaskrsne.“ Tim nacrtom, naime, uređuje se i prestanak radnog odnosa visokoškolskih profesora i reguliše pravna mogućnost produženja/obnavljanja njihovog radnog odnosa i posle dostizanja starosne granice od 65 godina života, bez obzira na to da li su zaposleni na državnim ili privatnim akademskim institucijama - što zaslužuje posebnu pažnju. Iako zadržava postojeću starosnu granicu penzionisanja - radni odnos uvek prestaje na kraju školske godine u kojoj je nastavnik navršio 65 godina života – novina je zakonska mogućnost da, „ukoliko postoji potreba za nastavkom rada“, penzioneri u zvanju redovnog i profesora strukovnih studija (a takvih je najviše na kraju visokoškolskog radnog veka) zaključe sa svojom matičnom ustanovom „ugovor o radu na određeno vreme do dve godine, uz mogućnost dodatnih produženja“. Koliko puta? Dokle? Nacrt o tome ćuti. Tumačim da je u pitanju pravno neomeđeni kanal! Štaviše, u prelaznim i završnim odredbama piše da se nastavniku kojem je već produžen radni odnos po važećem Zakonu o visokom školstvu – „rok na koji može zaključiti ugovor o radu na određeno vreme... računa... od isteka roka na koji mu je produžen radni odnos“. Znači, i „produženo zatečeni“ nastavnici bivaju de lege ferenda ukrcani u novoosmišljeni, potencijalno doživotni nepenzionerski voz! Time se pravno sabira i konzumira teorijski neograničen broj „produženja na određeno vreme“. Pa se radikalno relativizuje, drastično izvrdava zakonska starosna granica za penzionisanje i uvodi nova - maltene biološka, kaskadna, neodređena i krivudava. Apsolutno nepravična. Ona je krajnje arbitrarna i diskreciona, čak sa posledičnim primesama buduće gerontološke vladavine akademskom zajednicom. Elem, do sada smo znali za „večitog mladoženju“, za „večitu“ trudnicu (Georginu iz Radovana Trećeg), večite političare, večite studente, večite rivale, večite dužnike, a biće da se priprema teren i za probrane večite profesore! Istovremeno, nepotrebni, „nepodobni“ ili neposlušni moći će odmah i „zauvek“ da se puste niz penzionersku vodu. Držim da starosna granica zakonski treba da bude osetno viša - do 68 godina života, kao vid dozirane, pozitivne diskriminacije nastavnika. Praksa pokazuje da se većina starosno penzioniše po sili zakona sa navršenih 65 godina života, a da duhovno nisu izgubili na svežini, da su i te kako sposobni i za naučno stvaralaštvo, i da prenose svoja znanja i iskustva na mlađe nastavnike i saradnike, a naročito na studente. Zato bi bilo optimalno zakonski omogućiti samo jedno produženje - posle 68. godine života - i to do dve godine. Što se tiče momenta kada se procenjuje da li neko ispunjava uslov da mu se produži angažman, neuporedivo je bolje (kako je i sada) da se to obavi pre penzionisanja, dok nastavniku traje radni odnos, a ne naknadno, posle penzionisanja. Potpuno su suvišna i Nacrtom predviđena potencijalno dvostruka, kumulativna merila za produženje radnog odnosa nastavnika: prva, koja ex lege obavezno propisuje Nacionalni savet za visoko obrazovanje i druga, „dodatna“ koja fakultativno utvrđuje svojim statutom visokoškolska ustanova ili Univerzitet. Potonja bi bila izvor nejednakopravnog položaja kandidata. Dopunski kriterijumi su opasno „klizavi“ i veoma se lako mogu (zlo)upotrebiti. Prva merila su dovoljna, pod uslovom da se jasno i dosledno, strogo a opet odmereno elastično odrede, tako da ih svaka visokoškolska ustanova, s obzirom na rang i osobenosti svoje delatnosti, samo precizira - nikako da ih „štimuje“, da ne bude vlasna da liferuje nove uslove po svom nahođenju. Sve u svemu, neka rešenja iz Nacrta navode na jake sumnje da su ih koncipirali i sastavljali provereni kadrovi - a na polzu privilegovanih miljenika, „kao za sebe“. Skoro da je posredi jedan kvazirevolucionarni lex specialis, mestimice i - lex individualis.