Otupljujemo kad se užas pretvori u brojke

Titulu najbolje glumice zasluženo je ponela holivudska i evropska zvezda Dajan Kruger, koja je prvi put u karijeri igrala u filmu na nemačkom jezikom. U trileru o neonacizmu i terorizmu, zasnovanom na istinitoj priči, Niotkuda Fatiha Akina, glumica nemačkog porekla moćno interpretira ženu koja poput samuraja kreće u osvetnički pohod zbog stradale porodice u terorističkom aktu. Zastrašujuće je što par ubica - mladić i devojka, ne izgledaju kao neonacisti sa vidnim obeležjima, već kao mladi iz komšiluka. Interesantno je da nemački reditelj turskog porekla, u vremenu radikalnog islamističkog terorizma, progovara kroz prizmu neonacističkog terorizma… Za Dajan Kruger uloga u Akinovom filmu svakako je novo iskustvo i možda jedna od najsnažnijih koje je ostvarila u karijeri. Lik mlade majke, Nemice udate za Turčina koja gubi muža i sina nakon što u Hamburgu eksplodira podmetnuta bomba, gledaoca ne ostavlja ravnodušnim. Film Niotkuda nije samo priča o terorizmu, već i o ljudima koji su pretrpeli gubitke. Kako ste se povezali sa glavnom junakinjom ove priče koja je preživela nenadoknadiv gubitak? Osetila sam vezu sa njom. Kao što rekoste, nikad ništa ne čujemo o ljudima koji su ostavljeni. Kad čujem za te užasne napade, koji se sve češće događaju, osećam da otupljujem prema tom užasu, jer se pretvara u brojke. Čuješ da je dvadeset dvoje ljudi poginulo u Mančesteru ili stotinu ljudi na nekom drugom mestu na planeti, pa dan-dva gledamo užasne slike na televiziji tim povodom, objavimo na Instagramu da ćemo biti uz njih... A onda se desi nešto drugo i vesti pređu na sledeći događaj. Nikad ne čujemo šta je s ljudima koji pretrpe gubitke. Kako uopšte nastave da žive, kako sakupe rasute komadiće sebe. Osetila sam neverovatnu ljubav i empatiju prema njenom putovanju. Emotivno sam se unela u ulogu. Svako ko je preživeo teroristički čin i ko pokušava da pokupi delove i nastavi život nakon što je izgubio sve, treba da zna da nije zaboravljen. Da li mislite da se snažnije i moćnije uloge češće pronalaze u televizijskim serijama nego u igranim filmovima? U Sjedinjenim Američkim Državama definitivno. Sve više i više. Snimaju se tamo mnogi sjajni filmovi, ali retki su i teško ih je naći. Nezavisne filmove je najteže snimiti. Mislim da je ovo vreme sjajnih prilika koje Amazon, Netfliks i TV uopšte danas pružaju kako glumicama tako i rediteljima. U kojoj meri je saradnja s Kventinom Tarantinom na Prokletnicima promenila vašu karijeru? On je neverovatan reditelj, legenda, ikona. Ne radi se sa tako originalnim autorom svakog dana. Privilegovana sam što mi se ukazala ta prilika. Mislim da su Prokletnici sada već kultni film. I mislim da će ostati, da će dopreti i do generacija posle moje. Za mene je najbolji. Snimili ste mnogo francuskih filmova. Imate sjajno holivudsko iskustvo. Evropa ili Holivud - ko nudi zanimljivije uloge? Rekla bih da je to dosad bila Evropa. Volim da radim u Americi, ali filmovi se razlikuju – tamo su oni više okrenuti zaradi, žele da dopru do što više ljudi. To nije obavezno loše, ali mislim da je evropski film autorskiji, da možda ima malo kompleksnije uloge za žene. Koji glumci su uticali na vašu glumu? Mnogi. Odrasla sam obožavajući Romi Šnajder, mislim da mi je kao detetu bila omiljena glumica. Meri Popins je lik s kojim sam se poistovećivala. Ali danas mnogo volim da gledam šta rade druge žene, to me nadahnjuje. Upravo sam gledala seriju Sluškinjina priča - tu se može videti pet fantastičnih interpretacija ženskih likova. Elizabet Mos je dala izvedbu kakvu odavno nisam gledala. Prosto volim da idem u bioskop i da gledam filmove.