Dilema za mase

Ukoliko je deklarativno najveći obožavalac istočne ideologije među ministrima, Aleksandar Vulin, ne samo pristao nego kao tadašnji ministar za rad aktivno učestvovao u izmeni Zakona o radu prema zapadnim neoliberalnim aršinima, dilema koja i sa novim sastavom Vlade Srbije iznova okupira javnost - da li je ona proruska ili prozapadna - lažna je u svojoj suštini. Ne samo zato što među ovdašnjim ministrima nema sebi doslednih, kao što to nije socijalista Vulin, koji je legalizovao nesigurnost na radnom mestu i uopšte suzio prava radnika, nego i zato što je naklonost male Srbije silama važna samo u domenu njihovih interesa, kako je to svojevremeno sažeto obrazložio predsednik Srpske akademije nauka. „Istok ili Zapad je naša infantilna dilema, jer politika je isključivo interes“, kazao je Vladimir Kostić, gostujući još u decembru prošle godine na TV N1. „Zašto i mi ne bismo pokušali da svoju poziciju izgradimo na nečemu što bih nazvao vitalnim egoizmom, što je za nas najbolje (...) da ne budemo zatočenici gipsanih modela.“. Silama se ne može osporiti otvorena umešanost u politike balkanskih vlada. Poslednji drastičan primer je kratka i iznenadna poseta Hojta Brajana Jia, zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara Skoplju, nakon koje je duboka institucionalna kriza ekspresno rešena i vlada formirana na zadovoljstvo SAD. Ali pravi dokaz personalne nevažnosti i promenjivosti je potpredsednik srpske vlade Ivica Dačić koji sam za sebe tvrdi da je okarakterisan kao ruski čovek, a dobitnik je, podsećamo, nagrade Najevropljanin za 2009. godinu. Osim Dačića tu titulu nose i Rasim LJajić za 2005. i Jadranka Joksimović za 2015. U iščekivanju odluke o tome ko će biti mandatar, Dačić je kazao medijima da su njegove šanse da postane premijer male „jer je okarakterisan kod Zapada kao Putinov čovek“. Da li je lider SPS tada priznao da se na konsultacijama stranaka u Predsedništvu ne razgovara o parlamentarnoj većini nego se meri dopadljivost potencijalnog mandatara Zapadu? Da nije tačno da Vladu bira srpski narod, kako tvrdi predsednik Vučić, nego baš strane sile i da građani treba i to saznanje da prihvate kao demokratsku tekovinu i ne zapitaju se makar - a zašto nas onda izvodite na birališta i po dva puta godišnje? Ili je prvi potpredsednik Vlade započeo igru zbunjivanja masa koju su s njim nastavili i prve dve najmoćnije osobe u zemlji, predsednik Vučić i predsednica Vlade Ana Brnabić, a i same sile? Na brojne kritike da je stranački neaktivna (za Anu Brnabić je predsednik, inače, obezbeđivao podršku u Srpskoj naprednoj stranci nakon što joj je dao mandat) i da je svoje novo mesto zaslužila školujući se u Britaniji, upravljajući američkom kompanijom Kontinental vind i službujući u organizacijama poput USAID-a, te da ju je Vučić izabrao uprkos protivljenju koalicionih partnera da bi se dodvorio Zapadu, Brnabić je odgovorila, najpre u ekspozeu pred Narodnom skupštinom, kazavši da se spoljna politika neće menjati i da će, posebno je insistirala, odnos prema Rusiji ostati prijateljski. Potom je prvi intervju, prvog radnog dana, dala ruskoj medijskoj kući Sputnjik i tim izborom je ublažila kritike. Više puta je predsednik protekle nedelje ponovio da je Srbija suverena, nezavisna zemlja čija politička elita ne odlučuje pod pritiskom spolja, nego po volji građana. U trougao zabune umešao se američki ambasador u Beogradu Kajl Skot koji je dao dijagnozu aktivnostima Rusije u regionu nazvavši ih „malignim, jer ne doprinose stabilnosti, ali ni realizaciji strateških ciljeva Srbije“, a potom je i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg izrazio uverenje da će „Srbija biti u stanju da izađe na kraj sa Rusijom na način na koji bi sačuvala svoj integritet“. Kad je lonac provreo, na ceremoniji obeležavanja Vidovdana u Kruševcu, Vučić je odgovorio Skotu. „Vlada Srbije je jedino pod uticajem građana. Niko drugi ne može bilo koga da dovede na vlast, u Srbiji biraju građani“, izričito je tvrdio Vučić. Bez obzira na to što je svoje sumnje u mogućnost da postane premijer Dačić zasnovao na upravo suprotnom stavu - da viđen kao Putinov na tom mestu nema šanse. Samo uzgred valja pomenuti da je i sam Vučić u svom prvom premijerskom mandatu često podsećao javnost da je uticaj stranih službi na rad institucija toliki da mu „odbrojavaju dane“. Hajdemo iz početka. Dan nakon što je za Sputnjik ponovila: „Jasno sam kazala da će ovo biti vlada kontinuiteta, pa i u tome da nećemo uvoditi sankcije Rusiji“, Brnabić je, takođe, dala intervju za američki Blumberg u kome je pogazila godinama ponavljane „zakletve“ Dačića i Vučića da „nikada nećemo okrenuti leđa Rusiji“ i priznala da će, ukoliko bude primorana, birati Evropsku uniju, a ne Rusiju. Obećanja iz ekspozea time su volšebno nestala. Šta ako u intervjuu za Si-En-En, recimo, Brnabić odluči da promeni mišljenje i o obećanju da će Srbija ostati vojno neutralna? Na primeru Zakona o radu očigledno je da prvi čovek vojske, iako deklarativno levičar, neće imati problem da i taj težak zadatak sprovede u delo na način suprotan svojim navodnim životnim uverenjima - ovaj levičar će, nakon što stignu ruski „migovi“, pozamašan deo radnog dana trošiti na saradnju sa NATO. I, naravno, suprotno predviđanjima zapadnih medija koji su ovo kadrovsko rešenje u Ministarstvu odbrane ocenili kao „hladan tuš Ane Brnabić Zapadu“ i dokaz da se ni ona, ipak, neće oteti uticaju Moskve. Ili, otkud u Vladi čija prva žena već prve radne nedelje priznaje da će, po potrebi, ipak, okrenuti leđa Rusiji - Nenad Popović, lider Srpske narodne partije, koji se zalaže za jačanje veza sa Rusijom i, štaviše, za prekid evropskih integracija. Pošto Popovićeva stranka ima minimalan udeo u izbornom rezultatu liste predvođene SNS-om, njegovo mesto ministra bez portfelja zaduženog za inovacije i tehnologije možda i jeste udovoljavanje. Na prvu loptu čini se Rusiji, čijih je prestižnih zvaničnih odlikovanja nosilac - jednog koji dodeljuje predsednik Ruske Federacije i čak tri koja dodeljuje patrijarh moskovski i cele Rusije. Ali pre će biti dodvoravanje biračima, većinski više zainteresovanim za dobre veze sa Rusima nego sa Amerikom i EU. Popović, počasni predsednik Društva rusko-srpskog prijateljstva i vlasnik ABS Holdinga, koji već preko dve decenije posluje u Rusiji, u novoj vladi bi, ako ona potraje, mogao da bude protivteža nepopularnom kursu politike Ane Brnabić i prevede evroskeptike žedne preko vode (ne sme ostati nezabeleženo da je iz diplomatskog kora tokom čitanja njenog ekspozea bio odsutan ruski ambasador Aleksandar Čepurin). Uostalom, Popoviću uvek ostaje da se iz antiruskih odluka Vlade časno izvuče bez štete, a po modelu Aleksandra Vulina koji je tobož nezadovoljan Briselskim sporazumom podneo ostavku na mesto direktora Kancelarije za KiM, aprila 2013, a za manje od pola godine postao ministar zadužen za KiM. Što nije umanjilo njegov učinak među Srbima u južnoj pokrajini. Makar zbog zahtevnosti zadatka pred Popovićem, neosnovano je zato svako poređenje pomoćne stolice na kojoj je pred poslanicima sedeo kao kandidat za ministra, sa značajem njegove uloge u novoj vladi. Dobitnik priznanja ruskog patrijarha je i Aleksandar Antić, bivši i sadašnji ministar rudarstva i energetike, oblasti za koju su Rusi najviše zainteresovani, i zamenik predsednika SPS, stranke koja neguje najtešnje veze sa tom zemljom. NJegov antipod Zorana Mihajlović, ministarka saobraćaja i infrastrukture, važi za najotvorenijeg zapadnog zagovarača, a tu reputaciju je sticala postepeno i svesno, mnogo više zahvaljujući svojim izjavama nego ikakvim formalnim vezama sa Zapadom. Mnogi pre nje mogli bi se nazvati zapadnim đacima - Jadranka Joksimović, stipendista Ambasade Norveške, Mladen Šarčević, osnivač obrazovnog sistema Ruđer Bošković, koji se sprovodi po Kembridž programu, pa Zlatibor Lončar, koji je na specijalizacijama bio u Londonu… Kao i Ana Brnabić, Dušan Vujović je radio za Američku agenciju za međunarodni razvoj USAID, a karijeru je izgradio u Svetskoj banci, što ga je navodno činilo jedinim ozbiljnim takmacem Ane Brnabić za mesto premijera. Glavni sagovornik Zorane Mihajlović u podgrevanju podela između Istoka i Zapada, Tomislav Nikolić, izgubio je predsedničku funkciju, ali je ipak zadržao ulogu ruskog dušebrižnika dobivši rukovođenje novoosnovanim Savetom za saradnju sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom. Samo tako - zarad izbegavanja suštine i usput izgradnje lične reputacije po potrebi svojevoljno etiketiranih ministara - treba tumačiti i pravno nepostojeću raspolućenost premijerskog mesta na ekonomsko-razvojnog operativca Anu Brnabić i strateško-političkog ideologa Dačića, na koju je pozvao predsednik. Čak i ako je kombinovani sastav nove vlade projekcija „vitalnog egoizma“, o kome je govorio akademik s početka teksta i taktičkog umoljavanja sila, to bi mogao biti znak dobre političke veštine - nešto kao minijatura pokreta nesvrstanih - i dalje nije opravdanje za produbljivanje podela u društvu temama na kojima je i Ana Brnabić, umesto o problemima Srbije, nastavila da insistira u svojim prvim intervjuima. Vidovdan nas uči da se ne smemo deliti, apelovao je u Kruševcu Vučić, kome se mnogo šta može osporavati, ali mu se na upotrebi društvenih razdora može samo čestitati.