Jedna strepnja, jedan strah

Na otvaranju trideset prvog budvanskog Grada teatra, pozorišni reditelj LJubiša Ristić setio se kako je pre trideset godina Svetozar Marović došao u Suboticu, da ga, „uz pomoć svih mogućih partijskih komiteta“, natera da dođe u Budvu i s kolegama napravi Grad teatar. Stojeći na sceni Između crkava, Ristić je tokom upečatljive petominutne besede, „izneo“ pred publiku kulise tog mesta na koje je stigao marta 1987. „Zemljotres. Grad je bio umro, sve se srušilo.“ Seća se da je duvao vetar i da je sve bilo u ruševinama. „Tu su bili samo inženjeri, moleri, vodoinstalateri. Nešto su gradili, nešto su rušili, nije uopšte moglo da se prođe. Dole su udarali talasi.“ Uprkos svemu, načinjeni su precizni planovi: gde bi mogla da bude scena, gde mesto za reportažna kola ukoliko se predstava snima. Premda je sumnjao da će uspeti da završe radove, sve je bilo gotovo i spremno za početak. „Došlo je dve stotine glumaca, počele su probe, trebalo je da krenemo.“ No, onda se pojavio problem. „U gradu nije bilo žive duše. Ovde tada niko nije živeo, niko stanovao. Ovaj grad naselili su glumci 1. jula 1987. godine. To mora da se zna! Sazidano, napravljeno – nije bitno. Važno je kada su ušli prvi ljudi. A prvi ljudi bili su glumci. Glumci su naselili ovaj grad i nemojte da ih isterate, jer ćete tako izgubiti grad“, rekao je LJubiša Ristić. I premda je te večeri, posle otvaranja, počela Ožalošćena porodica Slovenskog ljudskog gledališča i Prešernovog gledališča, u režiji Igora Vuka Torbice, pomislio sam kako y budvanskim ulicama, tokom šetnji, preda mnom iskaču prizori odigranih predstava, poput knjige-iskakalice. Neko protrči – u sećanje se vraća ekipa Sna letnje noći dok utrčava u Stari grad. Šešir – Igor Đorđević se vraća iz Mletaka. Iza škole – Odisej, koga su ranije, na letnjoj sceni, slično Nušićevom Agatonu, skinuli u kupaće gaćice. Kiša – generalna proba Bore Draškovića na tvrđavi i reči kojima je Jovan Ćirilov opisao upravo pristiglog Januša Glovackog, autora Antigone u NJujorku. „LJudina, ozbiljan, muževan poput kapetana starog broda, šiban vetrovima i talasima.“ Ožalošćena porodica daje se s titlom: slova na zidinama podsećaju na Ime ruže Slovenskog mladinskog gledališča koje je Ekov roman odavno rasulo po Citadeli. Posle više od decenije pamtim kako po sceni korača „naratorka“ predstave Aleksandra Balmazović. I još duže hod velikog Radeta Markovića. Kao dečak, mimo programa, ugledao sam ga na šetalištu i počeo da idem za njim, sve dok nije stao kod sladoledžije, da kupi sladoled. Tih nekoliko metara preda mnom je bio i Dositej Obradović, i major Milan, i Joakim Vujić, i upravnik bolnice. Ćirilov je napisao na stranicama ovog magazina da se u Budvi već vekovima sloje mitovi, snovi i stvarnost. Letnje pozorište skida naslagu po naslagu s legendi, snevanja i realnosti. Umetnici su govorili o tom preplitanju. Danilo Bata Stojković u razgovoru s Feliksom Pašićem, Branko Cvejić s Predragom Ejdusom. Dok je pričao kako je na sceni igrao Andreasa Sama i kako je Danilo Kiš jednom došao na probu da ga gleda, turisti su prišli i zamolili Marka Baćovića da ih fotografiše. Trenutak pre toga, na sceni je glumio upravo njih, u poslednjem delu Kanjoša Macedonovića Vide Ognjenović. Začas je prestao da bude Kiš i vratio se u komad, uzimajući foto-aparat i veselo se smeškajući. (Poklonio mi je disk: za sajtove s titlovima, krijući se iza nickname-a, prevodio je filmove svog omiljenog reditelja.) Ove godine, krizne za festival Grad teatar, sa sloganom „Za tri groša“ čija je poruka jasna, bićemo u prilici da vidimo umetnike iz Ateljea 212, zagrebačkog Teatra Exit, Bitef teatra, Crnogorskog narodnog pozorišta, Kraljevskog pozorišta Zetski dom, komad s Dubrovačkih ljetnih igara... Igrali su i igraće Bergmana, Marbera, Matišića, Dukovskog, Šekspira, Servantesa, Krležu. Na Trgu pjesnika gostovaće Bekim Sejranović, Dušan Krcunović, Balša Brković, Marija Krivokapić, Nil Dajmond. Koraci najvećih pisaca mapirali su grad. Stojeći kraj mora, mogli ste da sačekate da Viktor Jerofejev uđe u vodu, zaroni, i onda obujete njegove crvene papuče, ostavljene na obali. Kružila je anegdota, prepričavana tiho poput svih onih priča o prvom izvođenju legendarnog Kanjoša, kako je Ronald Harvud zamolio da vidi izlazak sunca. U Budvu je došao da primi nagradu „Stefan Mitrov LJubiša“. Tada su ga nazvali iz NIN-a da mu čestitaju: rekao je da jedva čeka da se spusti do mora, čim završi scenario koji piše za Romana Polanskog. (Kasnije ćemo saznati: Pijanistu za Oskara!) Usred noći, krenuli su na vidikovac kod Rijeke Crnojevića. Isto književno priznanje dobili su, pored ostalih, i Dubravka Ugrešić, Jovan Hristić, Mirko Kovač, Đerđ Konrad, Miljenko Jergović, Milisav Savić, Amir Or. Božo Koprivica, koji je u svom eseju opisao kako Jovan Hristić čita esej u kasnu avgustovsku noć na pjaceti, između katoličke i pravoslavne crkve, u staroj Budvi. „Te noći setili smo se jednog odeljka iz Hiperborejaca Crnjanskog. U kome Crnjanski veli da je u starom italijanskom pozorištu publika pozivala na naklon i ubijene na sceni. Tražili su: I morti, i morti. Ko nije imao jedno leto, jedno kraljevsko leto, taj nije ni živeo. Ludilo je želja da se to leto ponovi.“ Hristić je pisao kako se samo na Sredozemlju mogla roditi apsolutna lepota. „Zato što je nema i zato što – kada se stvori – ne traje dugo: pre nego što je beda razjede i proguta, ona traje samo jedan tren. I zato što traje samo jedan tren, ne ostaje joj drugo do da bude apsolutna.” Gde je prestajala stvarnost, gde je počinjala mašta? Na Slovenskoj plaži, dok sam bio gimnazijalac, ugledao sam književnika Pavla Ugrinova. Bila je to neverovatna slučajnost. U trenu kada sam sklopio korice njegovog romana Otac i sin, vraćajući se u svakodnevicu, na desetak metara od mene, stajao je upravo pisac i dugo gledao prema pučini. Prizor me je sasvim zbunio. Bio je zagledan u ostrvo Sveti Nikola. Dlan desne ruke stavio je iznad očiju; u levoj ruci držao je slamnati šešir i Politiku. Ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko je dugo posmatrao otok, ali mi se činilo da sam konačno odgonetnuo odakle je izvlačio bogate deskripcije. Jesam li, na kraju, sve izmislio, pomešao s nepouzdanim uspomenama s letovanja? Čitajući autobiografski dnevnik–roman pod naslovom Zauvek, objavljen posle smrti Pavla Ugrinova, rešio sam da napišem pismo piščevoj supruzi i opišem kako sam ga ugledao igrom slučaja, ali da više nisam siguran da li se sve zaista dogodilo. Odgovor je brzo stigao. U pismu su bile priložene dve fotokopirane stranice iz Ugrinovljevih neobjavljenih dnevnika. „Budva, 14. jul 1997“, pisalo je na prvom listu iz notesa, s opisom malog dvorišta i sobe u prizemlju. Latinična, pisana slova ličila su na biljke čija su stabla pomenuta u nastavku; na lukove kroz koje pogled dopire do mora. Preko drugog papira bila je zalepljena fotografija, izrezana iz novina, s kratkom beleškom o uspešnom književnom nastupu na Trgu pjesnika. Novinski isečak je sada bio poput iscepljene stranice iz bedekera. Setio sam se svega toga, slušajući Ristićevu besedu. „Nije Ristić napravio festival, ni Nada Kokotović, ni Rade Šerbedžija, ni Dušan Jovanović“, rekao je na kraju. „Znate ko ga je napravio? Dvesta glumaca, pisaca, reditelja, tehničara koji su došli iz LJubljane, Zagreba, Moskve, Meksiko Sitija, NJujorka, Subotice, Novog Sada. Skupili su se ovde zato što ih je okupila jedna strepnja, jedan strah... Solidarnost svih tih ustrašenih ljudi pred istorijom i pred onim što će se neminovno desiti.“