Ovnovi na brvnu i stroga čobanica

Uzvična rečenica „tišina tamo“ izgubila je svoj kultni značaj u savremenoj politici Srbije kada ju je pretekla naredba „izlazi napolje“, kojom se Maja Gojković brecnula na generalnu sekretarku Narodne skupštine. Glas predsedavajuće još nije stigao da se distribuira kao opcija za zvono na mobilnim telefonima, jer tvorci aplikacija ne mogu da se odluče koji bi se od prošlonedeljnih incidenata u Skupštini najbolje prodavao kao karikatura ovdašnje demokratije. Daleko bilo da je predsednici prvi put da se u maniru staromodne učiteljice obraća kolegama. Naprotiv. Znala je da kažnjava surovo, a „pravično“. Od ukupno 62 kazne za godinu dana čak dve izrekla je poslanicima vladajućih stranaka. Nisu retka uverenja prema kojima je upravo Gojković najodgovornija za to što se uspehom u tekućem i prethodnom zasedanju smatra nedelja u kojoj nije bilo više od dva-tri incidenta. Kazne joj nisu pomogle da kultiviše skupštinsku debatu, ali ona je uporna. Ne odustaje ni opozicija, koju represija ionako nikada nije ugušila. Ali istina je da ni opstrukcija ni performansi kojima poslanici opozicionih stranaka skreću pažnju javnosti nisu ostavljali pozitivan trag u demokratskoj kulturi. No, muziciranje Saše Radulovića, recitacije s opasnim rekvizitima Boška Obradovića, pljuvanja, psovke koje čak ni zarad objektivnog informisanja ne treba da se utisnu u papir nedeljnika koji gazi devetu deceniju (recimo samo da su konj, ološ i đubre najblaži upotrebljeni opisi) - sva ta ponašanja možda traže kaznu, ali odgovornost poslanika i predsedavajuće nije ni izbliza jednaka. Sva ta ponašanja naročito nisu argument za kršenje Pravilnika o radu, zakona, Ustava i obesmišljavanje parlamentarne demokratije (recimo) krivotvorenjem kvoruma, izgovarajući se tehničkim greškama. „Uzrok takve parlamentarne prakse je dominantan politički obrazac u našoj političkoj kulturi“, objašnjava Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka. „Nemamo stranke i građane vaspitavane u demokratskom režimu. Poslednja dva veka više od tri četvrtine vremena proveli smo u nedemokratskim porecima. Demokratija je u toj vertikali bila eksces. Generacije građana, ali što je gore ključni politički akteri - stranke, političke institucije i mediji - oblikovani su u nedemokratskoj atmosferi. Ajde da iskoristim što ste me pitali pa da kažem da mediji daju veliki doprinos takvoj atmosferi. Mi nemamo tradiciju objektivnih medija. Ili su provladini ili kontra. Nikome nije lako naći sredinu, ali je demokratiji potrebna medijska ravnoteža. Mediji nisu samo korektiv vladine politike nego i edukator građana, onaj koji ukazuje na argumente. U suprotnom, dobijamo medijsku kopiju parlamentarne scene. Deformisano ogledalo - jedna strana će demonizovati vlast, druga karikirati opoziciju. Dobro je za uveseljavanje naroda, loše za demokratiju. I izborni sistem u kojem građani glasaju a stranačke elite stvarno biraju poslanike krivac je neprimerenog ponašanja. Poslanici se više osećaju odgovornim strankama i liderima nego biračima.“ Jovanović objašnjava da je teorijski odgovor jasan - parlamentarna većina je odgovorna za stanje u parlamentu, ali da u realnosti nema nevinih. „Ako se u javnosti formira slika da je Skupština jedna obična brbljaonica, politički rijaliti, šta god što nije suvereni dom u kome predstavnici naroda razložno raspravljaju o problemima onih koji su ih izabrali, niko ne očekuje da slabiji za to bude kriv. Na većini je da sasluša, otrpi, pokaže se tolerantnom. Od opozicije se može sve očekivati i sve joj je dozvoljeno - laž, preterivanje, opstrukcija. Ti odnosi moći podrazumevaju granice i jednoj i drugoj strani, jer neki naredni izbori mogu promeniti pozicije. Zar smo zaboravili da su se oba aktera današnje parlamentarne scene ponašali istovetno kad su bili u različitim ulogama. Aktuelna naprednjačko-socijalistička pozicija nije uspela da amortizuje ponašanje opozicije. Nedostaje tolerancije, sluha za manjinu, veštine za proceduralne marifetluke, argumentacije za efektnije odgovore. Isto što je sadašnjoj opoziciji manjkalo kada su sa pozicije vlasti to činili tadašnjim opozicionarima koji su danas na vlasti.“ Zato je, po njemu, kriva parlamentarna većina jer ne poštuje manjinu, opozicija - što ne poštuje poslovnička pravila koja je sama konstituisala, a mediji - da se ne bave ekscesima ko bi od građana na to obraćao pažnju. „Kako izvagati stepen krivice dveju strana, dva ovna na brvnu, biti objektivan, ne uvek nepristrasan, ali ne i navijački.“ Parlamentarna većina ne koristi samo svoju prednost koju stiče kroz najvažnije pozicije u Skupštini, najveću minutažu za mikrofonom i većinu u svim odborima. Da vlast ima nameru da zanemari suštinu demokratije - na šta se svodi glasanje po hitnom postupku – lako je poverovati kada se rad parlamenta predoči u brojkama. Dveri navode da skoro polovina svih kazni pripada njihovim poslanicima, a samo poslednjeg meseca zaradili su 13 opomena i dva isključenja. S obzirom na to da isključenje znači odsustvo iz rada skupštinskog plenuma na 20 radnih dana – to može da traje mesecima, možda i do završetka gradskih izbora u Beogradu. „Može li biti slučajno da je isključen upravo Srđan Nogo, predsednik beogradske organizacije Dveri? On je prvi narodni poslanik koji je isključen zbog postavljanja poslaničkih pitanja“, kaže Boško Obradović, lider Dveri. Onaj ko ima pravo da izrekne 60 kazni narodnim poslanicima opozicije, mora da ima i ideju šta tim kaznama planira da postigne tako da ne mora da tone sve dublje u „strogoću“, pa čak i mimo običaja, iznenadno i bezrazložno raspusti Skupštinu tokom kampanje za predsedničke izbore. Neću vam dozvoliti da ugrozite stabilnost Vlade - najčešći je opis doživljaja koji Maja Gojković ima o sopstvenoj funkciji i funkciji parlamenta. Jedanaesti saziv za početak čekao je na konstitutivnu sednicu puna tri meseca, iako je mandatar Aleksandar Vučić obećao brzo formiranje vlade, a kad je najstariji poslanik - Dragoljub Mićunović odložio glasanje za izbor predsedavajuće, proglašen je „pučistom“. U skladu sa tom zamisli - da je Skupština čuvar, a ne kontrolor izvršne vlasti - predstavnici Vlade su prestali da joj podnose račune. Ministri ne podnose obavezne tromesečne izveštaje o svome radu i ne dolaze na sednice nadležnih skupštinskih odbora gde bi trebalo da odgovaraju na pitanja u vezi sa tim izveštajima. Svaki poslednji četvrtak u mesecu rezervisan je za poslanička pitanja, na koja ministri ne odgovaraju već punih godinu dana. Pravila se izbegavaju tako što se sednice završavaju pre poslednjeg četvrtka. Pa i onda, oktobra 2016, kada su se ministri poslednji put sreli s poslanicima tim povodom, prijavljeni govornici šest glavnih opozicionih grupa nisu dobili reč! Oko 200 poslaničkih pitanja je ostalo bez odgovora, a šef poslaničke grupe Dveri kaže da je naročito „bezobrazan“ izgovor koji predsedavajuća često koristi da ućutka opoziciju opominjući poslanike da neka tema nije na dnevnom redu. „A kad će biti“, pita se Obradović. „Na prošlom zasedanju predsednik je ukrao 257 minuta za raspravu po amandmanima o prosvetnim zakonima, iako je elektronski sistem jasno pokazivao da je ostalo toliko vremena za raspravu. Do sada je odbijeno da se uopšte uvrsti u dnevni red preko 100 predloga zakona opozicije. Došli smo u političku situaciju da Vlada kontroliše Skupštinu umesto obrnuto. Predsednica Skupštine uporno odbija da zakaže posebne sednice na aktuelne teme, iako je obavezna da to čini najmanje jednom mesečno, a samo su Dveri tražile 10 takvih sednica. Jedino što su vlastodršci uspeli da urade jeste donošenje Kodeksa ponašanja poslanika o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudskih odluka i postupaka, što je prvorazredna skupštinska cenzura.“ U prvoj godini aktuelnog saziva poslanici su za 68 radnih dana u plenumu usvojili 88 zakona. Više od jednog zakona po danu usvajali su tako što je devet od 13 zakona na dnevni red stizalo po hitnom postupku. U proceduri je ostalo 85 predloga zakona, od čega je 76 predložila opozicija. Od 3.229 amandmana, po podacima Otvorenog parlamenta, prihvaćen je svaki trinaesti, a na dnevni red su došla samo dva predloga zakona koje upućuju poslanici - oba je napisao Aleksandar Martinović. Šef poslaničke grupe SNS ujedno je predsednik Administrativnog odbora koji na sednici na kojoj su se potvrđivale 34 kazne nije dao reč predstavnicima opozicije. Vlast rukovodi i radom odbora - predsedavanjem u čak 18 od 20 odbora, ali i glasanjem po partijskoj liniji. Jovanović smatra da vlast i opozicija čine nasilje nad demokratskim procedurama s istim ciljem – zbog naklonosti birača i pozicioniranja u javnosti. „Opozicija namerno krši poslovničke odredbe, diskusiju vodi do provokacije. Vlast je hipersenzibilna, sa kratkim fitiljem, reaguje na te provokacije. Često neprimereno i često dolivajući ulje na vatru čestim hitnim postupcima usvajanja zakona, skraćivanjem rasprave, odsustvom predstavnika Vlade u parlamentu. Sve dok svake nedelje nema premijera da odgovara poslanicima daleko smo od parlamentarne demokratije. Opozicija kritikuje i gde može usporava Vladinu većinu. Često to čini i na vlastitu štetu napadajući i glasajući protiv projekta koje je sama promovisala. Većina neće da čuje reč protiv Vlade čak i kad sama u kuloarima prigovara Vladi zbog istovetnih razloga, a sve da ne bi pokazali slabost. I jedno i drugo je uobičajena dinamika parlamentarizma kojoj u našoj praksi fali stila, retorike, dosetki, da ne govorimo o argumentima.“ Napadi na privatnost i paralelna govorancija koja ometa govornika iz opozicije čak i kada dobije reč, pomoćna su sredstva poslanika vladajuće koalicije. Opozicija je za svako negodovanje bivala optužena da traži nove izbore i destabilizaciju. „Izbori su privremeno gašenje požara“, kaže Jovanović. „Trajno rešenje je promena u političkoj kulturi, jačanje dijaloga argumentima, suzbijanje verbalnog nasilja, prostakluka i promocija dostojanstvenog ponašanja. Samo će tako Skupština biti mesto za raspravu, a ne gladijatorska arena u kojoj za naklonost partijskih članova i lidera poslanici prelaze granicu dostojanstva.“ Da granicu dostojanstva ne bi često prelazili, poslanici su se zajedno sa izvršnom vlašću, koja ih je obezvlastila, potrudili da granice i ne bude. Za svakog ko je pomislio da je parlamentarizam dotakao dno kada se predsedavajući Igor Bečić izvinio ministru Nebojši Stefanoviću zbog nezgodnih pitanja opozicije, evo još malo podsećanja. Prvo redovno zasedanje u 2017. završeno je optužbom da je dnevni red poslednje sednice falsifikovan, a jesenje 2016. počelo je tako što je tadašnji mandatar pozvao poslanike da se manu lenčarenja i vrate s brčkanja, jer je on odlučio da je vreme da se malo radi. Samo tad Vučić nije delio poslanike na naše i njihove, jer je nešto drugo bila poenta. Da razumemo da mu ni jedni ni drugi nisu nikakva prepreka da svoje odluke kako i kad hoće sprovede u delo.