Povratak Srbije sebi samoj

Povratak iz naslova ovog teksta odnosi se na aktuelnu situaciju koja umnogome, po nekima i zabrinjavajuće, liči na one iz nedavne prošlosti za koje se verovalo i nadalo da su nepovratne. U Srbiji je, naime, vlast opet postala jako omiljena, veoma popularna i neočekivano moćna. Upravo po tome ona je slična onoj iz devedesetih godina minulog stoleća. Iako jaka vlast poseduje niz povoljnih i poželjnih svojstava, iskustvo nas je na neugodan način naučilo da ona ima i onu drugu, doslovno pogubnu stranu. Ništa manje nisu u tom pogledu prosvetljujuća ni međunarodna iskustva. Naujuspešnija razdoblja svog impresivnog razvoja današnje napredne zemlje ostvarile su bez vođa koji su u istoriju ušli kao markantni, trajno prepoznatljivi međaši. Razdoblje u kome smo se zatekli, a koje neodoljivo liči na poznata i u sećanje bolno urezana ranija vremena upadljivo je i prepoznatljivo po moćnoj vlasti i po veoma inicijativnoj i aktivnoj državi koja uz takvu vlast zakonito i predvidivo ide. A u nerazvijenom društvu, kakvo je bez ikakve sumnje ovo naše, nerazvijena je i sama država i njena javna uprava, pa je tako nedovoljan i njen regulativni kapacitet. Vlast i država posežu za znatno većim brojem upravljačkih impulsa i regulativnih zahvata nego što to omogućava i dozvoljava takav upravljački kapacitet. Posledica toga je veliki broj zakona i pratećih propisa i odveć intenzivna aktivnost u preduzimanju tekućih mera ekonomske regulacije i vanekonomskog usmeravanja. To je ogroman dodatni teret u odnosu na izgradnju novog privrednog sistema koji je prirodno nametnula tranzicija. Nerazvijena i novim izazovima nedorasla javna uprava produkuje nepotpune, protivrečne i slabo sklopljene - nekvalitetne zakone. Oni se u praksi smesta pokazuju kao defektni, pa sledi niz njihovih izmena, dopuna i popravki. Rezultujući regulativni haos ogroman je teret za privredu i jedan od ključnih uzroka našeg krajnje nezadovoljavajućeg, upadljivo sporog privrednog rasta. Uz tako učestale sistemske promene privrednici opravdano sumnjaju u njihovu trajnost. Oni se stoga nepotpuno, retko i krajnje oprezno prilagođavaju. Odveć česte sistemske promene otežavaju im i prilagođavanja drugim egzogeno opredeljenim promenama u poslovnom okruženju. To ih osuđuje na poslovanje znatno udaljeno od – kako god da se definiše – ekonomskog optimuma. Prilagođavanje, kao i sve drugo, podrazumeva troškove, a u situaciji prečestih promena ono postaje neisplativo, pa i nemoguće. Tako česte promene teško se i prate, pa prilagođavanje izostaje i zato što one ostaju nezapažene. Ograničeno prilagođavanje podrazumeva obaranje proizvodnje ispod resursno i tehnološki dostupnog nivoa, a izostali proizvod mera je troška ovog regulativnog nereda. Tu je lociran i jedan od ključnih uzročnika opšte privredne neefikasnosti, te tako i krupan razlog razočaravajuće niskih stopa rasta. Jednako moćan razlog naše razvojne inferiornosti je i velika neizvesnost koja je dobrim delom rezultat regulativnih improvizacija i njima iznuđenih čestih popravki i dopuna. Ništa privredu ne parališe toliko kao neizvesnost, posebno ona institucionalna i regulativna. Danas je među zemljama u tranziciji Srbija, zajedno sa Hrvatskom, na samom dnu redosleda po stopama rasta, a u političkom marketingu je na volšeban način izvikana kao nekakav regionalni lider. Trezvena i realistična dijagnoza visoki je prioritet u našoj ekonomskoj politici. U tome vlast može i treba da se ispomogne boljim uvidom u nalaze tekuće naučne produkcije u ekonomiji i srodnim naukama. Redovne godišnje analize Saveta stranih investitora, kao i izvanredni analitički prodori Fiskalnog saveta, tu mogu da budu od ogromne pomoći. Oslonac na ovakve nalaze i preporuke, a nešto manje na stavove i pretenzije resora, bio bi put vidnog unapređenja naše ekonomske politike. Jer, ako vlast nastavi sa sadašnjim preuveličavanjem svojih učinaka, počeće i sama da veruje u to što propagira. A to ne bi bio povoljan rasplet ovog odista zamršenog regulativnog čvorišta.