Sam svoj junak

Nin-ova nagrada jedino je priznanje u današnjoj srpskoj kulturi kojim se potvrđuje kakav-takav javni značaj književnosti. Sve ostalo što je u vezi sa pisanjem pesama, priča, eseja i (nenagrađenih) romana odvija se u cehovskom i akademskom getu. Ili u krugu porodice i prijatelja. A zašto je tako, moglo bi se raspravljati do unedogled, i neke bi se ozbiljne knjige mogle o tome napisati (kao što se i pišu, ali ih gotovo niko ne čita), i opet bi se sve vratilo toj jednostavnoj, empirijskoj činjenici – ovde se broji i ovde važi samo ko je i za kakvu knjigu dobio NIN-ovu nagradu. Takva, po svemu povlašćena pozicija u vladajućem sistemu vrednosti (ako tako nešto još postoji?!) građena je decenijama, podržavana što tradicijom i ugledom nedeljnika, što naglašavanjem društvene važnosti književnosti (gde li se to u međuvremenu izgubilo!?), što autoritetom dobitnika (Selimović, Krleža, Crnjanski itd.), što trudom neizbežno osporavanih članova žirija (razumljivo, nagrada je jedna, a pretendenata na desetine). Ništa od toga, međutim, ne bi bilo da nema prestižnosti (delom i reprezentativnosti) same forme. Kao osnovni oblik pučke filozofije od Don Kihota do dana današnjeg roman je odavno premrežio književno nebo i postao, pa i ostao, jedina tekstualna fikcija kojom je donekle moguće aktivno uticati na javnu svest. U sveopštem gubitku nekadašnje saznajne i kritički subverzivne funkcije umetnosti, u planetarnoj oplićalosti govora koji se svodi na lajkove i emotikone, sva književnost je, izuzimajući roman, postala tihi šapat marginalizovanog pojedinca koji baš i ne zna šta bi drugo u životu mogao da radi osim da piše. Roman se, nasuprot tome, što načinom oblikovanja, što vidovima prezentacije, krajem prošlog, a posebno tokom našeg veka relativno brzo prilagodio, uključio se u vrtešku kapitala, i u velikoj meri postao vid kulturne proizvodnje, a ne stvarne kreacije. Ukratko, umešao se u stvarnost, u politiku, u istoriju, u ideologiju, u intimu, u triviju, u film i televiziju, ekonomiju i marketing, u svako stanje i oblik, vreme, prostor i mesto ljudskog života, i zaseo na vrh piramide, bez namere da se otuda pomeri. I svuda je u svetu tako, pa je tako i u Srbiji samo što se ta priča o velikoj priči kod nas pripoveda na donekle netipičan način. No, kako god, uvek se vrati raspravi o NIN-ovoj nagradi, da posle oboji celu književnu sezonu, sve do proglašavanja novog dobitnika. A kada je o novoobjavljenim romanima reč, godina koja upravo izmiče potvrdila je moje uvide sticane tokom minule tri decenije, otkad je pao stari sistem, a novi nikako da se uspostavi. Produkcija je odavno postala nepregledna, nijedno znanje i nijedan ukus ne mogu je iscela obuhvatiti, sistematizovati, vrednovati... Sa takvim uverenjem moram reći da me, svejedno, i dalje čudi nepodnošljiva lakoća objavljivanja knjiga, te svima dostupne i ne posebno skupe, a u stvaralačkom smislu nimalo zahtevne zabave; sedi dokon čovek pred ekranom i piše, mahom o sebi (sam svoj junak!) i, nameran da to obznani svetu, zna da će to o čemu govori svakako biti roman. Na drugo ne vredi arčiti ni vreme ni novac. Pomenuta nepreglednost se, obrni-okreni, nužno pretvori u neprivlačnost, gomila izdavačkog šareniša naprosto odbija eventualno zainteresovanog čitaoca, bolje mu je da se vrati nekom klasičnom delu (zaista je tako!). Sa onima koji su se dobrovoljno prihvatili šetnje ovdašnjim književnim supermarketima, autletima i buvljacima, stvari stoje drukčije. Mislim, naravno, na članove žirija. Na sreću, vrh produkcije, recimo desetak romana koji se čitaju sa olovkom u ruci, ove godine sasvim je dobar. Tu podjednako spadaju knjige osvedočenih autora i darovitih debitanata, pa i onih pisaca koji se sve izrazitije potvrđuju. Ima se šta čitati, to je najvažnije, potrebno je samo malo volje i radoznalosti i, naravno, nešto više vremena. Završavajući svoj četvorogodišnji rad u NIN-ovom žiriju, kao veteran (isluženi čitalac sa ponovljenim stažom iz 90-ih), zahvaljujem kolegama na razumevanju, saradnji i konstruktivnim sporenjima. Sve ostalo moglo bi biti, dosećam se, zanimljiva građa za jedan - roman.