Glasovi koji strahovito pate

Srđan Srdić Srebrna magla pada Zovem se Sonja. Imam jednu priču. Pričam. Trebalo bi završiti to. Svako buđenje gubitak. Manje nas ostane. Ne bi trebalo spavati. Pričam o svom nespavanju, nesanjanju. Kako se nisam budila jer nisam imala iz čega, odakle – piše na koricama dela Srebrna magla pada (izdavač: Partizanska knjiga). Srđan Srdić autor je dva romana, dve zbirke priča i kolekcije eseja. „Usred mračne vizije ljudske prirode“, beleži u pogovoru Ivan Radosavljević, „nalazimo i prostore razoružavajuće nežnosti: u temelju presudno važnog motivacionog niza stoji priča o roditeljskoj ljubavi.“ Kakav prozni svet čeka čitaoca iza naslova Srebrna magla pada? Svet u kom je načelno pitanje kako jezik radi. Šta radi, ako uopšte nešto radi, da li nešto može da učini, da proizvede. Istorijski, naše poverenje u jezik je bilo nesagledivo u civilizacijskim razmerama. Slike, značenja, emocionalnost, znanje; bilo je nužno da sve bude verifikovano jezikom. Činilo se da bismo bez jezika strahovito patili, bez mogućnosti da se iskažemo. Junaci u romanu, glasovi, strahovito pate. Muški glas, manje prisutan, pati u autoizolaciji. On se odrekao komunikacije kao izvornog duhovnog principa na kom je organizovano ljudsko društvo. Ženski glas, onaj čija je knjiga, pokušava da kaže sve o svemu, poverava se, preispituje, trudi se, istrajava, želi da bude muzika. I ostaje. Svet romana je onaj u kom se ova dva glasa susreću, a taj susret proizvodi teskobu, i proizvodi odsustvo spavanja i snova, i proizvodi neizdrživu tugu i strahove, i proizvodi ljubav. To je čist svet. Želeo sam da proizvedem lep svet, svet zasnovan na najlepšem jeziku koji znam. Kako vam se otvorila ova priča? Imao sam ideju, hteo sam da napišem roman. Počeo sam da pravim nacrte. Otišao sam u Albaniju da radim. Onda se ispostavilo da ne znam ništa o tom romanu koji sam hteo da napišem. Gotovo ništa. Da sam nedorastao njegovoj strukturi i njegovom jeziku, ali i njegovoj centralnoj zamisli. Nisam dovoljno čitao da bih napisao takav roman. Napustio sam tu ideju na neodređeno. Mesecima posle toga usledio je jedan čudan, epifanijski momenat. Shvatio sam šta bi trebalo da radim, o čemu da pišem. Javila se neprijatna dilema, da li bi književnost trebalo da govori baš o svemu, baš na sve zamislive načine? Ranije nisam imao takvih dilema, književnost je delovala kao prostor neograničene slobode. I rešio sam. Dve godine sam pisao. O ženi i čoveku koji traže jezik. O čoveku koji bi da popravi ono što ne može da se popravi. O kukavičluku, uzmicanju, predaji. Na kraju, o ženi koja traži ono što bi mogla da živi. Ženi koja je kao zlato. Kako vidite poziciju NIN-ove nagrade u kontekstu srpske kulture? Srpska kultura je mnogo toga. Ne bih se upuštao u opservacije koje su toliko opšte. Mnogo toga ne znam, ne poznajem, ne želim nikada da saznam, nemam vremena, nikada ga neću imati. NIN-ova nagrada je dobra, ona dopušta knjigama da požive, važno je da knjige žive. Meni je važno, ne kad su moje knjige u pitanju. NJih sam napisao i dobio onoliko uživanja koliko sam zaslužio. Važno je da knjige žive u svem užasu koji inače postoji.