Prečica do zaborava

Nedavno, jedna vest iz jutarnjeg TV programa prenula je Srbiju, iako istrgnuta iz redovnog izveštaja beogradske Hitne pomoći. Bila je subota, ili nedelja u ranim jutarnjim časovima, i među životno ugroženima primljeno je nekoliko devojaka u veoma alkoholisanom stanju. Studentkinja, po proceni dr Aleksandra Stijačića koji im je pružio prvu pomoć. I koji tvrdi da je navedeno maltene pravilo tokom vikenda. Nije, međutim, nikakva novost da je u Srbiji sve više mladih sa problemom akutnog, vikend-alkoholizma, ali je vest da je među njima sve više pripadnica ženskog pola, tradicionalno uzdržanijeg. Tendencija traži malo više pažnje od „izražavanja zabrinutosti“, ne samo zato što u Beogradu, što znači i u Srbiji, postoje samo dve specijalizovane ustanove za tretman alkoholizma, već i zbog okolnosti koje vode u opijanje. Proces je već uobičajen, svedoči dr Stijačić. Vikend je vreme za opuštanje, pa mladi pohode takozvane klubove za šotiranje, gde jedan za drugim ispijaju koktele, u jednom ili dva gutljaja. Mladići su oprezniji ili iskusniji, organizam im toleriše veću količinu alkohola. Devojke, nenavikle, i ne osete kad preteraju. Onda krenu, pa padnu, u kafiću ili na ulici. Bez svesti i vidljivih znakova života. Hitnu pomoć obično pozove uspaničena drugarica. Ona sve to ispriča dok doktor proverava vitalne funkcije životno ugrožene. Potom je postavlja u tzv. koma-položaj, odnosno ležeći na bok u ambulantnim kolima. NJemu je potresno da gleda te listom fine curetke, obrazovane, doterane, iz „dobrih porodica“ kako se „na ovaj način degradiraju”. Istovremeno ih razume, uprkos večnom „jazu među generacijama“. Međutim, situacija sa kojom se sve češće sreće signalizira mu da je „izgubljena kultura pijenja“. Te da, tek kad se mladi obeznane, to smatraju dobrim provodom, Ovo smo nekad pripisivali Šveđanima i drugim severnjacima, predodređenim klimom i radnim navikama za vikend-alkoholizam, kaže. Stručnjaci upozoravaju da je taj trend sve rašireniji i u Srbiji, i sa lošijim posledicama i od upotrebe droga. Međutim, od alarmantnih podataka koje je pre nekoliko godina izneo Institut za javno zdravlje „Batut“ u okviru istraživanja o stilovima života građana Srbije, da je 0,5 odsto punoletne ženske populacije sklono ekscesnom pijenju (ili napijanju, opijanju), dok je njih 4,5 odsto u riziku da postanu alkoholičarke, socijalni uzrok pojave još je alarmantniji. Jer, iako toga možda nisu svesne kad posegnu za koktelima, te devojke su žrtve tranzicije. Beskrajne, u odnosu na njihovo životno iskustvo. Jer, ako su studentkinje, niko im ne garantuje da će dobiti posao kad završe fakultet. Sve i da se zaposle, nad glavom će im visiti konstantna pretnja otkazom. Da se negde i ustoliče, nakon završenog radnog dana vratiće se u roditeljski dom. Plata će im biti mala da iznajme i sobicu, a kamoli prostor dostojan življenja. Za kredit neće imati petlju, jer se ovde ne zna šta donosi sutra. Ako li se osmele, i usele u nešto svoje na rate, već mogu da zamisle izvršitelje koji ih izbacuju na ulicu zbog neplaćenih komunalija. Ako se odluče za dete, država im neće biti od bogzna kakve pomoći. Da imaju vremena da razmišljaju pre no što se obeznane, setile bi se da dužničko ropstvo kao kontekst moraju da ukalkulišu i kad razmišljaju o svom potomstvu. Još neiskvarenim, mrsko bi im bilo da sudbinu vezuju uz partiju i stranačko napredovanje, sve i ako bi ih to spasilo od svakodnevnih muka običnog naroda. Sve to je pohranjeno u njihovom umu, odakle bi najradije da uteknu. Fenomen koji medicinski radnici smatraju „modom“, ili mehanizmom inicijacije u svet odraslih, izletom koji se najčešće ne ponavlja ili tek odveć raskalašnom zabavom, sociologija prepoznaje kao „postmoderno pijenje“. Prema Evropskom istraživanju o upotrebi alkohola i drugih droga (ESPAD), od 2007. do 2011, porastao je broj teških opijanja na globalnom nivou, ali posebno u četiri zemlje – Kipru, Grčkoj, Mađarskoj i Srbiji. Po ESPAD studiji, u najvećem riziku su zemlje u tranziciji. Kao visokorizični faktor za opijanje, uz mladu generaciju navode se društveni stresori. Ili, u našem slučaju, sve gore nabrojano. Studija barata podacima da u Srbiji alkohol konzumira 94,4 odsto mladih, od toga 55,8 odsto mladića i 44,2 odsto devojaka, u intenzitetu od nekoliko puta mesečno (28,7 odsto) i jednom mesečno (25,7 odsto), dok oko 9 odsto njih pije više puta nedeljno. Na ovo se ne obraća dovoljna pažnja, jer je alkohol deo naše kulture i tradicije, pa nemali procenat dece prvi put okusi pivo, vino ili rakiju u uzrastu od devet godina. Ponekad se bebi u alkoholno piće umoči cucla, da lakše zaspi. Kao da društvo svoje naraštaje na vreme uvodi u kolektivnu anesteziju. Razlozi za pijenje koje mladi navode u istraživanju Slađane Dragišić Labaš i Milane LJubičić, profesorki Filozofskog fakulteta u Beogradu, jesu – opuštanje, bolja komunikacija i bekstvo od problema. Prvo se smatra dobrom stranom alkohola, dok se ne pretera. Bolja komunikacija je sve ono izvan Fejsbuka i društvenih mreža, za kojima mladi posežu bežeći od stvarnosti. I pratećih problema. Uz koju čašu, mladi „postaju hrabriji“, kako su opisali u anketi koje su sprovele profesorke Dragišić Labaš i LJubičić. Dodaćemo - spremniji da se izbore za svoje potrebe i nade, dok od pića ne popuste. Kad tresnu o zemlju zvanu Srbija. Možda, da se ne bi sa tim brzo suočili, dalje srljaju u alkohol. Umerena konzumacija ne pomaže, da možda i preslobodno protumačimo zaključke pomenutog istraživanja. Jer, ono što je drugi razlog za pijenje – poboljšana komunikacija – ne usleđuje, već i dalje preovladava „emotivna distanca“. Potpuni izostanak empatije. Kao Pavlovljev refleks, u psihi mladih uspostavlja se veza između težnje da se pobegne od problema i datog kafića („kluba za šotiranje“). Izabraće vikend jer se tad ovde okuplja društvo sa kojim se inače ne viđaju, kako pokazuje studija. Tamo neće otići „da bi se družili“, već, naprosto – opili. Sociološkinje Dragišić Labaš i LJubičić naglašavaju da je uzorak ispitanika u ovom istraživanju bio premali (292 adolescenata i mladih odraslih, tj. 162 muškarca i 129 devojaka, starosti od 14 do 28 godina) da bi se izvlačio opštiji zaključak. Te preporučuju istraživanje na nacionalnom nivou. Dosadašnja znanja o zastrašujućem trendu postmodernog pijenja sticana su u Srbiji uglavnom iz medicinske prakse, iz iskaza lekarima Hitne pomoći, opservacija doktora zaduženih za intoksikaciju (VMA) ili po prijemu u te dve srpske specijalizovane ustanove za lečenje od alkoholizma (u Drajzerovoj i Palmotićevoj), čemu se pribegne tek kad dogori do nokata. NJihova mišljenja o uzrocima trenda uglavnom su saglasna, premda ne postoji sistemska konekcija, već se priče pacijenata ukrštaju tek u statistici. Iako i ona alarmantna po pitanju konzumacije alkohola među mladima, statistika je, da oprosti data struka, tek nauka koja kaže da ako ti je jedna noga u vreloj vodi, a druga u ledenoj, u proseku ti je dobro. Pravi odgovor možemo naći u sociološkim studijama, ali se one ovde malo kad sprovode, po projektu ili na osnovu entuzijazma. Stoga se ne može steći pouzdana slika o uzrocima i posledicama postmodernog pijenja. Prava predstava izmiče i zbog metoda istraživanja – najčešće niza pitanja sa ponuđenim odgovorima, jer se za sveobuhvatnija nema novca. Stoga niko ne čuje mlade šta ih zapravo mori kad sporadično potonu u alkohol. S druge strane, maltene se hvalimo emancipacijom koju su postigle žene, upravo u opijanju. Što ih više ne gledamo toliko ispod oka ako dibidus preteraju, premda i dalje tvrdimo da „ženi ne stoji kad se napije“. Da li treba da se naviknemo na rastući broj mladih „ad hok alkoholičarki“, pa da ih tretiramo kao jednake, ili treba nešto da preduzmemo da se smanje društveni stresori kao okidači fenomena. Jer, upravo bi do toga dovela opsežnija istraživanja, bez ponuđenih pitanja. Došla bi do dokaza da je nužno – popraviti društvo. A to je, izgleda, tako komplikovan proces, da niko od političara ne bi da ga pokrene. Ili niko ne zna odakle bi počeo. Društvo je, čini se, dosad više vodilo računa kakve loše posledice ono ima od bekstva svojih građana od problema. Pa je dijagnostikovalo posledično „devijantno ponašanje“ usled kontinuiranog preterivanja. Za muškarce, „simptomi“ su saobraćajne nesreće, ubistva i druga krivična dela poput zlostavljanja. „Žene pritajeno piju jer nailaze na veću moralnu osudu“, i dalje važi mišljenje među stručnjacima, ali i u narodu. A kad „ti fini devojčurci“ od adolescentkinja uđu u fazu rane zrelosti, vodi ih instinkt ka zasnivanju porodice, pa se odriču oprobanog ventila, tako nekako tvrde eksperti. Ako se tim new age ili binge – drinkerima i drinkerkama, i kasnije ponekad omakne želja da pobegnu iz realnosti, biće tek statistika iz prijemne službe Hitne pomoći, ili „Batuta“. Za koju Nebojša Stefanović „izražava zabrinutost“. On će, ili neko drugi, kad ovo dođe na red, pomenuti i „nužnu prevenciju“, sve misleći na reklamne bilborde i školska predavanja. Eventualno alkoholu ponuditi zamenu u vidu sporta, i onda izgraditi na desetine igrališta, idealnih i za pranje novca. I pritom zaboraviti da je najbolja prevencija bolji život, ali ne u obliku najčešće reprizirane istoimene TV serije, već u vidu realno boljih uslova egzistencije. Patriotizam „Patriotski“ stav Srba koji se iskazuje po pitanju alkoholizma, obično ide u pravcu – a koliko piju Englezi, Nemci, Skandinavci... Verovatno svaka zemlja treba da se pozabavi sopstvenim uzrocima i posledicama globalno rastućeg trenda. Pa da Česi primete da se po klubovima Praga više ne valjaju pijani u tucetima, kao što je bilo pravilo dok se država pozicionirala na evropskoj političkoj mapi. Ni Rusi, tvrde znalci, više ne piju kao u vreme perestrojke. Navike Norvežana zavise od visoke cene pića u ovoj zemlji, te se vikend-alkoholizam (ili postmoderno pijenje), upražnjava na kruzerima za Nemačku.