Prestravljena sam današnjim svetom

Svetove drugačije od našeg uvek sabijamo u okvire korisne nam logike. Tunisku revoluciju iz 2011, koja je pokrenula „arapsko proleće“, prozvali smo „jasminovom“ kako bi se uklopila u trend koloritnih i cvetnih promena vlasti kojima se dičimo. Ništa nije turističkiji prikaz Tunisa od jasminovog cveta, kaže Mohamed-Salah Omri, predavač na Oksfordu, i zato nas Evropljane (Amerikance) ostavlja u bezbednoj zoni egzotičnih slika i laboratorijskih pobuna. Omri i drugi Tunišani, međutim, smatraju da im je revolucija uspela upravo zato što su bili različiti. Uhvatili su, kažu, na spavanju i analitičare i akademike, i zapadne vlade i zapadnu javnost. Na vlast su, međutim, isprva doveli Enahdu, partiju čija je popustljivost prema radikalnim interpretacijama islama kulminirala 2013. ubistvima Šukrija Belaida i Mohameda Brahimija, dvojice popularnih levičara. Tunis se opet pobunio, a tada je na političku scenu stupila ekscentrična skupina koja će docnije poneti ime Tuniski kvartet za nacionalni dijalog. Tuniska unija sindikata udružila se sa unijom poslodavaca, a potom su im pristupili Liga za ljudska prava i advokatska komora. Umesto da se pobiju još na ulaznim vratima, što bi bio red pod uobičajenim okolnostima, ove su četiri organizacije uspele da okupe ne samo sebe, već i skoro sve političke stranke oko jednog papira, koji je potom suprotno običajima postao stvarnost. U decembru 2013. za premijera je postavljen nezavisan kandidat, početkom januara 2014. Enahdina je vlada dala ostavku, a krajem januara stupio je na snagu novi ustav, pa je Kvartet dobio Nobelovu nagradu za mir 2015. godine. Razgovor sa jednom od dobitnica, Vided Bušamaui, predsednicom unije poslodavaca, NIN je vodio pre aktuelnih tuniskih nemira, u kojima je već viđeno – pojedinačne žrtve, masovna hapšenja, opšti odron lepih želja demokratije – prouzrokovano takođe već viđenim. Reforme Međunarodnog monetarnog fonda ostavljaju u Tunisu što i drugde – rast cena i nezaposlenost, glad i beznađe – a domaću politiku, neizbežno, više zanima kako se oseća MMF nego građani. Ostaje da se vidi da li će Tunišani i ovaj put uspeti da se izvuku iz čeljusti naše logike. Kako danas izgleda Tunis, politički, ekonomski, i na sličnim poljima? Imamo demokratski ustav i demokratske izbore. Ostaje nam da ponudimo bolje poslovno okruženje; da stvorimo više poslova kako bi ljudi živeli dostojanstveno. Takođe poručujem međunarodnoj zajednici da je odgovorna za to da pronađe mirno rešenje za Libiju, jer i Tunis strada zbog loših i zbunjujućih prilika u Libiji. Stradaju nam i bezbednost i ekonomija. Nismo navikli na oružje, na sukobe, na terorističke napade. Kako je Tunis izbegao libijsku sudbinu? Prvo, imamo veoma jako civilno društvo. Drugo, imamo dinamične i otvorene mlade ljude. Treće, ali ne najmanje važno, imamo emancipovane žene. Ta nas tri činioca razlikuju. Takođe smo mala zemlja. Nemamo rudnih izvora; imamo samo naš način da budemo drugačiji. Tunišani su uspeli u nečemu što je pod normalnim okolnostima nemoguće – unija poslodavaca i unija sindikata bile su na istoj strani... Unija sindikata je osnovana 1946, unija poslodavaca 1947, i zajedno smo radili u borbi za nezavisnost Tunisa, na prvom ustavu, u prvoj skupštini. Posle političkog ubistva Šukrija Belaida, ljudi su bili prestravljeni. Pošto smo ranije imali socijalni dijalog, pokušali smo da organizujemo i politički; pozvali smo partije da pričaju. Ne kažem da je bilo lako. Šta kažete kada neko tvrdi da je „arapsko proleće“ bilo inscenirano ili barem pomognuto spolja? Garantujem da smo sami uradili šta je u Tunisu urađeno. Tunišani su bez međunarodne pomoći zaključili da ne mogu nastaviti sa jednim režimom, jednim predsednikom, jednom strankom, i rešili da promene političko okruženje. Da li je „arapsko proleće“ otvorilo prostor za takozvani islamski terorizam? Mi smo većinski arapska i muslimanska zemlja, ali poštujemo druge religije; navikli smo da živimo sa njima. Konfuzija možda potiče iz manjka komunikacije. Mešaju se islam i islamisti. Moramo bolje da objasnimo šta je islam. Teroristi govore o islamu, ali nisu muslimani. Naša je religija bolja od toga; ona prihvata druge i ne podstiče ni ubijanje, ni oružje, ni nepoštovanje ljudskih prava. Teroristi koriste mlade, mame ih novcem, prodaju im nadu, menjaju im mentalitet, a mi se protiv njih borimo govoreći mladima da postoje drugi načini da se stekne novac i da se čovek ostvari – mozgom, znanjem, sposobnošću da se bude drugačiji i da se pruža. Budući da ste dobitnica Nobelove nagrade za mir, kakvim vam se čini današnji svet? O, bože, prestravljena sam. Sukobi su svuda, verska i ljudska konfuzija je svuda. Nema jasne strategije za rešavanje sukoba, ne poznajemo se, nemamo strpljenja da se razumemo. Ne znam kako ćemo izbeći da sve to ostavimo novim generacijama kada su svuda oko nas oružje i terorizam. A briga bi trebalo da nam bude zaštita životne sredine; tehnologijom i ljudskim pristupom. Moramo da se usredsredimo; pre svega smo ljudi, potom državljani. Kako vidite budućnost Sirije i Iraka? To je tragedija, to je katastrofa, a međunarodna zajednica je odigrala lošu ulogu. Uništili smo veliki deo istorije, uništili smo domove, i ljudi naravno beže odatle. Saglasna sam da ljudi treba da ostanu u svojim zemljama, ali to moramo da im omogućimo, to je odgovornost svih nas. Ne možemo da ih ostavimo u tako neljudskim prilikama, bilo u Siriji, bilo u izbeglištvu. Ako vi Evropljani ne želite da vam ljudi dolaze, morate da učestvujete u pronalaženju pravde i slobode za Irak i Siriju. Kada se danas osvrnete na "arapsko proleće", da li biste nešto učinili drugačije? Da li su pomenute katastrofe mogle da se izbegnu? Ponosni smo što smo bili inicijalna kapisla „arapskog proleća“, ali sproveli smo ga u delo drugačije. Obavili smo ga mirno, uradili smo ga sami. Za to što se dešava u Libiji, ne krivim Libijce, već međunarodnu zajednicu. Egipat je drugačiji – ima osamdeset miliona stanovnika, a mi smo mala država. Ponosni smo što smo slobodna zemlja. Verujem ipak da su u Libiji, Egiptu, Siriji, Iraku, Jemenu ljudi poput nas. Hajde da budemo zajedno i da pomognemo tim ljudima, ženama, deci da nađu rešenje svog užasa. A mislim da je to lako – nemojmo da budemo sebični, da prodajemo oružje i da se koristimo njihovim prirodnim resursima. Ostavimo ih da na miru misle o svojim potrebama i grade svoju budućnost.