Manjak vizije i hrabrosti

Socijaldemokratska partija (SPD), Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i njena bavarska posestrima Hrišćansko-socijalna unija (CSU) postigle su dogovor o formiranju još jedne „velike koalicije“, i objavile sporazum na 28 strana koji sadrži osnovne smernice programa nove vlade. Sporazum je usledio mesecima nakon izbora na koje su SPD i CDU-CSU izašli s vrlo različitim viđenjima ekonomske politike. Dok se SPD fokusirala na potrebu bolje redistribucije društvenog bogatstva i povećanje javne potrošnje, CDU-CSU je obećavao „smanjenje poreza na sve“ i restriktivniju migrantsku politiku. Sada je pitanje da li koalicija sastavljena od ideološki toliko divergentnih sila može istinski da Nemačku pripremi za izazove koji je čekaju. U predstojećim mesecima i godinama, nemački kreatori politike moraće da nadziru tranziciju u digitalnu eru kako bi očuvali konkurentnost zemlje. Moraju i da stabilizuju sistem socijalne zaštite u okolnostima kad nemačko stanovništvo stari velikom brzinom. I moraju da uobliče racionalnu migrantsku politiku. Povrh ove opsežne domaće agende, mnogi gledaju u Nemačku očekujući od nje da bude ta koja će Evropsku uniju održati na okupu. Kao što ukazuju mnogi komentatori, nova vlada će imati koristi od budžetskog suficita, jer je prosperitetna privreda, u kombinaciji sa specifičnostima nemačkog poreskog sistema, doprinela tome da u poslednje četiri godine državni prihodi značajno porastu. Čak i ako bi sledila politiku uravnoteženog budžeta opisanu u provizornom koalicionom sporazumu, vlada bi tokom četiri godine imala manevarskog prostora ili za veću potrošnju ili za smanjenje poreza u iznosu od 46 milijarde evra - oko 0,3 odsto BDP-a. Prema preliminarnom koalicionom sporazumu, 36 milijardi tog viška bilo bi alocirano za socijalne transfere, uvećane poljoprivredne i regionalne subvencije, podsticaje za stanogradnju, izgradnju putne mreže i povezane infrastrukture, univerzitetske i školske zgrade, pa čak i za vojsku. To bi ostavilo samo 10 milijardi za poreske olakšice, u formi smanjenja tzv. solidarnog poreza (Solidaritätszuschlag), posebnog poreza na prihod koji je 1991. uveden kako bi se finansirali troškovi nemačkog ujedinjenja. Velika koalicija planira ukidanje ovog poreza za sve osim za 10 odsto najbogatijih, koji generišu više od polovine prihoda ostvarenih njegovom naplatom. Ali kada se u obzir uzme efekt pomeranja poreskih razreda (eng. bracket creep - proces do koga dolazi kada, nakon što inflacija podstakne rast zarada, one bivaju oporezivane po višim poreskim stopama, prim. prev.), izgledi za poreske obveznike nisu dobri. Za razliku od drugih razvijenih zemalja, poreski sistem u Nemačkoj nema mehanizam automatskog prilagođavanja kako bi se sprečilo da domaćinstva ne budu prebacivana u viši poreski razred. I mada postoji mogućnost diskrecionih prilagođavanja, ona teško da mogu da predstavljaju punu kompenzaciju za brojna domaćinstva koja će na kraju plaćati veći porez nego što bi trebalo. Zapravo, prema sadašnjem obimu pomeranja poreskih razreda, nemački poreski prihodi će se tokom naredne četiri godine povećati za približno 50 milijardi evra. Time što će se - i to ne pre 2021. godine - prepoloviti prihodi od solidarnog poreza neće se prići ni blizu tome da se ova disproporcija neutrališe. Sve u svemu, niko nije naročito zadovoljan ovakvim koalicionim sporazumom, pa ni SPD. Uprkos tome što se u sporazumu naglasak stavlja na potrošnju, SPD se boji da će učešće u još jednoj velikoj koaliciji dodatno narušiti njenu popularnost, i još više njenih birača gurnuti u zagrljaj radikalne levice ili krajnje desničarske Alternative za Nemačku (AfD). Za druge problem nije politički, već u samoj agendi nove vlade: koliko god se u preliminarnom sporazumu ušlo u detalje, on nudi vrlo malo. Razvučene na četvorogodišnji period, dodatne dve milijarde za troškove odbrane, 600 miliona evra za univerzitete i četiri milijarde za stanogradnju prave malu razliku. I mada plan koalicionih partnera obećava veće doprinose u budžet EU i veća izdvajanja za samohrane majke maloletne dece te porodice s niskim primanjima, u njemu se ne navodi konkretno kako će se ta povećana izdvajanja pomiriti s ambicijama da budžet bude izbalansiran. Još bitnije, agenda ne pokazuje ni ambiciju ni pravac kojim želi da se ide. Ona niti nudi značajne olakšice za srednju klasu kroz kresanje poreza, niti predviđa izdvajanja dovoljnih sredstava za investicije u istraživački sektor, infrastrukturu ili obrazovanje. A nema ni pomena o tome kakvi se korporativni porezi planiraju, iako će kresanje poreza u Sjedinjenim Državama, te najave njihovog smanjivanja u Francuskoj i Velikoj Britaniji, investicije i nova radna mesta neminovno preusmeriti od Nemačke ka tim zemljama. Istinski hrabra agenda zahtevala bi od nove vlade da se fokusira na specifične prioritete i pomiri s tim da ne mogu svi da dobiju ono što žele. Umesto finih podešavanja u uzaludnom pokušaju da se svima udovolji, vlada bi trebalo da se okrene dubljim strukturnim reformama i postavi temelje budućeg rasta i stabilnosti. Nemačka, recimo, svake godine troši milijarde evra na subvencije za zelene izvore energije. Ali, kako se priznaje i u preliminarnom koalicionom sporazumu, zemlja verovatno neće uspeti da do 2020. ostvari propisane ciljeve smanjenja emisije ugljen-dioksida, što sugeriše da ovim subvencijama nije ostvaren željeni efekt. Temeljne reforme u ovoj oblasti mogle bi nemačku klimatsku politiku da učine i jeftinijom i efikasnijom. Ali je, da bi se to postiglo, potrebno da vlada odustane od svoje ideološke pozicije i suprotstavi se moćnim interesnim grupama. Bez obzira na sve, preliminarni koalicioni sporazum sadrži i neke obećavajuće zamisli. Na primer, njime se predlaže uvođenje programa za privlačenje strane kvalifikovane radne snage, te usklađivanje imigrantske politike s ekonomskim potrebama zemlje. I mada bi nova vlada trebalo da postavi svoje uslove za povećanje nemačkog doprinosa budžetu EU, kako bi se sprečilo nepotrebno rasipanje sredstava, treba pozdraviti i jasnu posvećenost Uniji koju dokument sadrži. Još ima vremena da koalicioni partneri revidiraju svoj program. Valjda su im ambicije veće od nastojanja da se trenutni ekonomski zalet iskoristi za sitno namirivanje različitih društvenih grupa (izuzev, naravno, onih koji najviše izdvajaju za poreze). Sada je trenutak da Nemačka počne da se priprema za izazove s kojima će se suočiti u budućnosti. predsednik Ifo instituta i profesor ekonomije na Minhenskom univerzitetu © Copyright: Project Syndicate, 2018.