O stidu, ponosu i servilnosti

Izjave naših zvaničnika da su, u trci za stranim ulaganjima i kreiranjem kakve-takve zaposlenosti, spremni da daju više (subvencija i benefita) a traže manje (poreza, zarada, radničkih prava, reinvestiranja) od drugih su odveć dugo naša tužna svakodnevica. Marketinška državna strategija privlačenja investitora je da mi imamo obučenu a jeftinu (zastrašenu i disciplinovanu) radnu snagu. Više puta sam na to rezignirano konstatovao, parafrazirajući staru narodnu umotvorinu, da čega se pametni stide nišči duhom i servilni se time ponose. I kada se, zatečena gotovo ropskim položajem zaposlenih, javnost ustalasa naš premijer/predsednik nam uputi prekor što mu galamom rasterujemo strane investitore. Gro multinacionalnih kompanija su uspele da se nametnu, na način da su obesmislile status zaposlenih i suzbile sindikate čineći sebe istovremeno eksteritorijalnim i imunim na propise i standarde, uvodeći uz pomoć i razumevanje i podršku domaćih vlasti, samo sebi znana pravila igre. Posledično, radnici sve više postaju najjeftinija roba, a zakonodavnim okvirom sve se više smanjuju prava i sve više, bez adekvatnog nadzora i sankcija, se ne primenjuje ni sopstveno materijalno pravo. Slučajevi Goše ili Fijat-Krajslera su više nego rečita ilustracija. Neprepoznati kao bitni od sopstvene zakonodavne i izvršne vlasti i nezaštićeni od sudskih instanci, radnici su zagubljeni u začaranom krugu obespravljenosti. U strahu da ne odu iz Srbije, država daje sve nove subvencije stranim investitorima (npr. nemačkom Bošu, italijanskom Fijatu) i to na način isplate minimalne zarade zaposlenima i investiranjem između 5.000 i 10.000 evra za otvaranje novih radnih mesta. Pritom, često te iste kompanije imaju godišnji promet veći od BDP-a naše države. Posebna priča je položaj radnika u brojnim privrednim društvima, gde je osnivač multinacionalna kompanija. Često oni rade na određeno vreme, ili na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, obavljajući osnovnu delatnost poslodavca posredovanjem agencija za zapošljavanje. Primera radi, u Henkel Kruševac skoro 90 odsto radnika je u statusu radnog odnosa na određeno vreme. Zaposleni preko agencija za privremeno zapošljavanje su u diskriminisanom položaju u odnosu na svoje kolege sa kojima dele prostor i radne zadatke kroz nesigurnost posla, neizvesnost trajanja radnog angažmana, nedefinisane uslove za prestanak radnog odnosa, neostvarivanje kolektivnih prava i potpuno drugačiju cenu rada. Međunarodna organizacija rada, na osnovu Globalnog indeksa, dugi niz godina upozorava da multinacionalne kompanije stvaraju robovlasničke kampove. Primera radi, u filijalama korporacije „Tyson Foods INC“ sa sedištem u Springdejlu (Arkanzas), radnici su primorani da nose pelene, jer im je zabranjeno da koriste toalet tokom radnog vremena, pa oko 250.000 radnika pati od infekcija i drugih bolesti izazvanih ovakvim tretmanom. Pelene su modni radni detalj i kod nas. Radnici Fabrike Jura u Srbiji, ne samo da rade u pelenama, već su izloženi psihičkoj i fizičkoj torturi, o čemu svedoče bivši radnici koji tvrde da oni koji su ostali da rade u Juri udišu mišomor, zbog čega im opada kosa, a ako iskoriste pravo na bolovanje, obično dobijaju otkaz, po različitim pravnim osnovama. Radnici u Juri su se požalili na seksualno zlostavljanje, i da ih fotografišu u toaletu, i da rade za minimalac najniži u svetu, od jednog dolara za radni sat, a da pri tom država ćuti. U Fabrici Jura ukinuti su verski praznici i radnička prava garantovana zakonom i Ustavom. Da bi se sve zataškalo Jura je poklonila državi, tj. Inspektoratu za rad četiri automobila. Međunarodna konfederacija sindikata takođe ukazuje, pored ostalih, i na vrlo loš položaj zaposlenih u miltinacionalnoj kompaniji Nestle. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, doneo je rešenje kojim se nalaže Akcionarskom društvu Er Srbija da dostavi podatke o broju zaposlenih i visini primanja u ovoj aviokompaniji i podatak koliko zaposlenih je na platnom spisku manjinskog partnera Etihada, što je Kompanija odbila. Pojedinačna akta - ugovori o radu zaposlenih u privrednim društvima gde je osnivač multinacionalna kompanija - često odstupaju od materijalnog prava. Zaposlenima se prava, obaveze i odgovornosti najčešće regulišu samo pojedinačnim aktom – ugovorom o radu, bez pravnog osnova, tj. bez opšteg akta – kolektivnog ugovora ili pravilnika o radu. I to u širokom luku od privrede do medija, odnosno „kreativne industrije“. Multinacionalne kompanije nastoje da onemoguće sindikalno organizovanje i delovanje, a jedno od kolektivnih prava – pravo na štrajk je potpuno obesmišljeno. Poslednji primer je obustava rada u kragujevačkom Fijatu, gde je država zajedno sa premijerom dala sebi za pravo da bude pregovarač, bez primene Zakona o štrajku. Pri tome, služeći se i širokim krugom naručenih branitelja i bez argumenata, ali i bez stida. Iza igre interpretacijama ovih slučajeva naravno stoje ideologije i interesi. Vlasti da smanji nezaposlenost i po cenu da obori zarade i radne standarde, odnosno kreira i uvećava teško održive i nekvalitetne poslove. Poslodavaca, da se dokopaju jeftine i sindikalno nezaštićene radne snage. I to na trošak poreskih obveznika - ako ikako može. Sindikati i deo civilnog društva, akademske zajednice i mediji su, bar za sada, tek usamljeni glasovi protesta u pustinji ravnodušne otupelosti, skepse i straha od gubitka i onoga što se ima.