Oblik ničega

Još i Giljermo da pobedi na Oskarima, pa da veče bude ful katastrofa – bio je jedan od komentara na Fejsbuku u nedelju uveče, negde između proglašenja rezultata na lokalnim izborima i početka dodele jubilarnog 90. Oskara. Samo par sati kasnije, ova duhovita slutnja se zaista i obistinila! „Uh, sad kad je pobedio Oblik vode, lakše podnosim pobedu naprednjaka“ – bio je sledeći komentar fejsbuk-korisnika, već u ponedeljak rano ujutru, kada smo saznali i koji je film, po izboru članova Američke akademije za film, najbolji u minuloj godini. Koliko god ovakvo izjednačavanje političkih izbora u Srbiji i filmskih u Holivudu deluje smešno, postoji još jedna neosporna sličnost između njih – ni u jednom ni u drugom slučaju nije postojala adekvatna opozicija, koja bi jedan postojani koncept srušila. Za film, ovo je bila jedna od najgorih godina. Okoreli filmofili će ponoviti da se Oskari već godinama ne dodeljuju najboljim filmovima i da u lutanju ka novom i drugačijem, članovi Akademije sve češće biraju vrlo prosečna ostvarenja. Na spisku nominovanih, ove godine, postojalo je nekoliko potencijalnih remek-dela, ali isuviše malih ili nekomunikativnih filmova koji bi mogli da se probiju do većeg broja glasača (poput Andersonove Fantomske niti, te Skrivene ljubavi Luke Gvadanjina i, naročito, Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju Martina Mekdone), bilo je nekoliko pokušaja da se otkriju nova imena i estetike (recimo Lady Bird Grete Gervig i horora Beži DŽordana Pila) i, naravno, bilo je mesta rezervisanih za filmske tradicionaliste (Spilbergov Doušnik, Nolanov Dankerk, Rajtov Najmračniji sat). Činjenica da je pobedio jedan posve neobičan film koji je pritom sjajnom reditelju Giljermu del Toru doneo i Oskara za režiju, iako je svaki prethodni režirao bolje od ovog, govori u prilog tome da je politički trenutak u kome se zatekao svet filma minule godine odneo prevagu nad filmskim ukusom, estetikom i kvalitetom. O ostalim komponentama da i ne govorimo. Iako optuživan za brojna plagiranja, od raznih kratkometražnih ostvarenja preko francuskih klasika do televizijskih i pozorišnih komada, film Oblik vode toliko moćno uvezuje gotovo sve frustracije o kojima se govorilo u godini za nama, da niti neujednačena dramaturgija niti brojne repetativnosti nisu mogle da ugroze njegov trijumf na nedeljnoj ceremoniji. Ako izuzmemo zaista impresivnu scenografiju koja je jedina stopostotno zaslužila priznanje ili muziku koja odgovara bajkovitosti filma mada nije toliko originalna, razlog da se film proglasi najboljim isključivo je nefilmske prirode. Oblik vode je do nepodnošljivosti politički korektan film koji, smešten u doba Hladnog rata, u fokus stavlja gotovo sve (rasne, seksualne, verske) manjine čiji spokoj kvari heteroseksualni beli muškarac, kao nacrtan po uzoru na čoveka iz Trampovog kabineta, osujećenog u pokušaju da zavede ženu bez glasa (i prava glasa), inače čistačicu u vojnoj bazi, zbog čega postaje opsesivno agresivan, dodatno podstaknut činjenicom da je ona beznadežno zaljubljena u – čoveka amfibiju! No, s obzirom na to da je i domaća publika zahvaljujući upravo završenom Festu imala prilike da pogleda ovo ostvarenje, bilo bi sada posle svega nezahvalno reći da je u filmskom smislu to vrlo prosečan film, ali sasvim je sigurno da je njegova sva političnost bila dovoljna da članovi Akademije, trenutno vrlo osetljivi na pitanja ugrožavanja ljudskih prava, većinski glasaju upravo za ovo ostvarenje. Kada za nekoliko godina ili koju deceniju prođe aktuelni aktivizam koji je trenutno ophrvio Holivud i kada pogledaju šta je na jubilarnoj dodeli nagrađeno, pitanje je da li će Oblik vode ostati, u filmskom smislu, upamćen kao oskarovac kojim će se Akademija ponositi. Moglo bi još mnogo toga da se kaže o filmu, o njegovom ritmu, dizajnu kadrova (a ne režiji), žanrovskoj raznolikosti, glumačkoj neusklađenosti... no sve ostaje ispod radara samog narativa, koji se promišljeno ili ne, taman namestio da ispuca sve frustracije novog doba. Zato ćemo ovde, na Oblik vode staviti tačku. I kao što i sam voditelj ceremonije DŽimi Kimel reče već u uvodu inače beskrajno dosadne dodele Oskara, sve su ovo mali filmovi koji nisu ni mnogo zaradili, ali oni se i ne snimaju da bi zaradili već da bi nervirali potpredsednika Majka Pensa! I u toj šali bilo je zapravo mnogo zbilje, jer Oskari su se dodeljivali filmovima koji su govorili o problemima, bilo da su priznanja zaslužili ili ne. Samo iz tog razloga, bilo je neophodno da se mnoge različitosti podmire. S obzirom na sve učestalije ženske pokrete, bilo je sasvim očekivano da će se među rediteljima naći i jedna žena (peta u 90 godina dugoj istoriji), ali to nije bila Ketrin Bigelou za maestralni film Detroit, već Greta Gervig za originalni ali ne i nezaboravni film Lady Bird (koji je u srpskoj distribuciji na Festu ostao nepreveden). Moralo je da se nađe mesta i za crnačkog autora DŽordana Pila, koji potpisuje vrlo problematično ostvarenje Beži, kojim otvara neka pitanja položaja rasa u Americi danas, kroz formu najklasičnijeg horor trilera, nedorečenog i nezaokruženog. I onda, da bi politička korektnost glasača bila potpuna, pored maestralnog Martina Mekdone i njegovog besprekornog scenarija za film Tri bilborda... upravo DŽordanu Pilu pripadne Oskar, kako bi eto postao prvi crnački scenarista u ovoj kategoriji ikada nagrađen (!). No, da ne bude zabune, bilo je i zasluženih nagrada. Recimo DŽejms Ajvori je konačno poneo prvu statuetu za svoj adaptirani scenario filma Skrivena ljubav (u originalu Zovi me svojim imenom) u 89. godini života; posle 13 nominacija konačno je ovenčan i Rodžer Dikins, za briljantan snimateljski rad na filmu Blejd Raner 2049; iako bez iznenađenja u glumačkim kategorijama, svi nagrađeni su zaslužno poneli Oskare, a posebno se na društvenim mrežama slavi nagrada za maestralnog i voljenog Gerija Oldmana... Latinska Amerika trijumfovala je i u kategoriji najboljeg filma van engleskog govornog područja, gde je čileanski Fantastična žena odneo pobedu. NJegov reditelj Sebastijan Lelio, nakon jednako sjajnog filma Glorija od pre nekoliko godina, i ovoga puta govori o transrodnoj pevačici i konobarici, koja nakon smrti voljenog muškarca postaje žrtva društva u kome živi. Šokantan i razarajuće, duhovit i nadrealan, film Fantastična žena nije priča samo o neprihvatanju različitosti, već i o dubokim emocijama koje jednu osobu čine živom. I sasvim je zasluženo nagrađena u inače vrlo jakoj kompeticiji, u kojoj su bili i ruski Bez ljubavi, švedski Skver, mađarski Na telu i duši i libanski Uvreda. A što se same ceremonije tiče, sem uspavanog voditelja i neduhovitih replika, Akademija se odlučila da oda počast filmskim klasicima u godini jubileja. No i to je urađeno poprilično površno. Usput smo saznali da je prvu dodelu Oskara vodio Daglas Ferbaks mlađi i da je trajala 15 minuta. Saznali smo i da je ideja bila da se dodele dva Oskara za najbolji film, što je nekako i prošle godine urađeno… A onda su se smenjivale šale na račun godina Kristofera Plamera, koji je Oskarov vršnjak, iako smo to u poslednjih dvadeset godina čuli barem isto toliko puta... A od svih filmova, najviše se pričalo o aktuelnom Crnom panteru, jer valjda zarađuje mnogo para u ovom trenutku. I to je sve što svet filma danas interesuje – zarada i politička korektnost. O pravim i velikim celuloidnim delima retko se govori.