Ima nas više koji smo normalni

Bilo je više nego emotivno i uzbudljivo videti skijaše iz svih zemalja bivše Jugoslavije kako se, predvođeni Bojanom Križajem, danas legendarnim asom u ovoj oblasti, spuštaju niz ski-stazu Jahorine, kako bi tim simboličnim činom otvorili prvi muzički Festival 84, čiji sam naziv opet mnogo govori. On evocira jedno divno vreme, jednu bezbrižnu sredinu. Buđenje sećanja na Olimpijadu te navedene godine održanu u SFR Jugoslaviji, te paljenje originalne olimpijske baklje uz prisustvo onog istog originalnog Vučka, maskote koja je obeležila tu godinu pa i deceniju i epohu, zapravo je bio jedan sasvim originalni i jedinstveni fleš, koji ne predstavlja samo još jedan poen za Egzit, pod čijim je patronatom nastao, već i mnogo više. Jer festival na Jahorini na prvom mestu i pre svega ima dublji simbolički karakter. Upravo ovako osmišljeno otvaranje, sa svom jasnom simbolikom, dovoljno je i bez da ulazimo u dalja objašnjavanja. Kao peti festival u sada sve brojnijoj Egzitovoj porodici (Festivalu u Novom Sadu vremenom su se priključivali Sea Star u Umagu, Revolution u Temišvaru, Sea Dance u Budvi), Festival 84 zapravo ima daleko veću aktivističku ulogu, na kojoj se Egzit i izgradio i na čemu potencira, od svih navedenih. „Zato što je Egzit nastao iz društvenog aktivizma, koji je podjednako važan kao i njegov muzički deo“, reći će njegov uvek raspoloženi osnivač i direktor Dušan Kovačević, koji je za svoj rad, samo veče pre tako burnog početka Festivala 84, ovenčan u Sarajevu nagradom Saveta za regionalnu saradnju i tako proglašen „šampionom regionalne saradnje“. Baš kao što je i festival u Novom Sadu nastao po završetku svih ratova na ovim prostorima, te je kao takav prvi okupio mlade iz zaraćenih krajeva koji su tek tada bili u prilici da otvoreno i javno pričaju o stvarima koje ih zapravo zanimaju, a ne o politici i ratovima koji su ih dotad trovali, tako je i Festival 84 zapravo sledeći veliki i važan korak ne samo ka pomirenju u regionu, već i ka smirivanju novih tenzija. „Tema regionalnog pomirenja utkana je u osnove Egzita, a sada je važnija nego ikada, jer je situacija 20 godina kasnije od ratova još gora nego što je tada bila“, dodaje Dušan Kovačević. On sam izuzetno je zadovoljan celokupnim doprinosom Egzita od početka do danas, u onoj meri u kojoj jedan muzički festival može da učini za globalnu društvenu i demografsku sliku. A da kultura može da doprinese tome, slaže se i sam Kovačević, ali isto tako veruje da može to brže da uradi nego što zapravo izgleda. To su i akcentovali na panel diskusiji već prvog dana Festivala 84, takođe vrlo sugestivno nazvanoj Tiha balkanska većina, sa koje se jasno čulo „da nas normalnih još uvek ima više“, i da „glasovi normalnih moraju da nadjačaju sve postojeće tenzije“. „Nas ima dovoljno, ali nismo dovoljno povezani“, nastavlja priču na tu temu Dušan Kovačević. „Zato moramo da nađemo način na koji mogu da se integrišu glasovi koji pozivaju na normalnost. Veoma je čudno da je kod nas normalnost još uvek neka vrsta luksuza. I Egzit, kada se pojavio, jednako je probudio emocije kod ljudi, zato što su posle 10 godina izolacije i ratova doživeli nešto novo i uzbudljivo“. Govoreći o normalnosti, Kovačević se podseća postera koji su krajem devedesetih osvanuli u Novom Sadu, na kojima se ironično najavljivao dolazak Rolingstonsa i Ikee u Srbiju, što je u tom trenutku bilo nezamislivo. „Svima je bilo jasno da je to parodija, i ujedno znak da mora da se promeni režim. Ti posteri su tada bili pokazatelji koliko je normalan život izgledao smešno i nenormalno“, veli Kovačević i nastavlja: „Borba za normalan život danas se nastavlja u celom regionu. U Bosni je to pitanje goruće, jer su traume ovde dublje nego u drugim delovima. I zato smatramo da je glavna stvar za budućnost ta da se tiha većina poveže, i da zajedničkim snagama nametne jedan društveni model u kome će ono što je normalno biti dominantno, a ono što je nenormalno skrenuto u stranu kao društveno neprihvatljivo. Jer neverovatno je da se u Hrvatskoj opet prihvata parola Za dom spremni. To je pokazatelj da stvari ne idu u dobrom pravcu. Ako je ta tiha većina dovoljno glasna, onda takve parole ne bi mogle da dođu na red“, kaže Kovačević. Iz takvog stava nastao je i festival na Jahorini. Bilo je i pre toga dosta ideja i pokušaja oko Egzitovog festivala u BiH. S jedne strane, ova država od svih iz sastava SFRJ ima i dalje tešku ekonomsku situaciju, a kada je u pitanju koncertni život gotovo da nema iskustva sa dolaskom velikih svetskih zvezda, ako se izuzme svojevremeno gostovanje grupe U2. Nakon par manje konkretnih ponuda, Olimpijski centar Jahorina pokazao je spremnost da u potpunosti povrati svoj sjaj. I u tome je već bila ogromna simbolika – prvo, zato što je u pitanju olimpijska planina, drugo zato što je slanje poruke mira sa te tačke identično duhu olimpizma. „Ako pričamo o tom isceljivanju koje je neophodno regionu, mislim da je iz svega navedenog moralo da krene upravo odavde“, veli Kovačević. „Već naziv festivala podseća na to šta smo sve u stanju da uradimo kad smo zajedno, koje domete možemo da dostignemo. Jer samo ujedinjeni možemo da organizujemo najveći događaj od svih. A ne postoji veći događaj od Olimpijade, i to ne samo u svetu sporta, već uopšte. Jednom smo u tome uspeli, kad smo bili ujedinjeni. A sada, Olimpijada na Balkanu izgleda nemoguće i smešno. Ona je sada poput one priče o Ikei i Rolingstonsima iz 1999. godine. Zato je potrebno da se kroz okupljanja, akcije i koncerte, čuje jedan pozitivan tok koji će nadjačati druge. Siguran sam da na tu temu mnogo toga može da se promeni i da za takve promene ne treba čekati mnogo.“ A glasovi jesu bili dominantni na Festivalu 84. Na nekoliko bina postavljenih u okolini hotela Vučko i Bistrica na više od 1.500 metara nadmorske visine nastupale su svetske i regionalne muzičke zvezde kao što su britanski hitmejkeri Sigma, kultna aktivistička grupa Asian Dub Foundation, holandske di-džej zvezde Joris Voorn i Patris Baumel, slovenački tehno bard Umek, predvodnici orijentalnog haus zvuka Burak Jeter i Mahmut Orhan, ruski hit tandem Filatov & Karas, detroitski tehno Erik Klotije, nemački haus majstor Sandrino, te vodeći regionalni reperi Bed kopi, Frenki, Kontra & Indigo, grupa Van Gog i sarajevski miljenici Helem Nejse. Ovakav program pojačala je i sjajna regionalna di-džej postava u kojoj su igrali Marko Nastić, Dejan Milićević... Ipak čula se primedba da je falilo jedno veliko „zvezdano“ ime koje bi „povuklo“ program festivala, no Dušan Kovačević podseća koliko je teže organizovati zimski festival od letnjeg. „Oni su uvek manjeg kapaciteta. Trebalo je sagraditi stejdž u zimskim uslovima, pod jakim udarima vetra, po snegu, u borbi sa prirodom. Kada bismo doveli Prodidži u takav kapacitet, onda ne bismo mogli da primimo toliki broj posetilaca, koji bi na njihov koncert sigurno došli. Takođe treba voditi računa i o ceni ulaznica. Cena je u BiH krenula od 10 evra i mnogi su kupili još pre nego što su znali ko će biti izvođači“, ističe Kovačević i naglašava da on zapravo veruje u organski rast festivala. „Festival mora da raste organski i sa tržištem i sa publikom, i tek onda da dovodi veće izvođače. Lajnap je osmišljen da nije program u prvom planu, već festival kao takav. Jer mi i dalje putem nekakve `alhemije` sklapamo budžete. Nije normalno imati festival kao što je Egzit, za 45 evra po ulaznici. Na Zapadu, festivali sa takvim lajnapom koštaju od 200 do 400 evra. I postoji razlog zbog čega više nema koncerata velikih zvezda, koje koštaju po nekoliko miliona evra. Nigde više na Balkanu! Poslednji je bio Robi Vilijams, pre toga bili su Stonsi i Madona. I to je to! Tržište nije u stanju da isprati. Zato je neophodan taj organski rast“, zaključuje Kovačević. Međutim, sudeći po rezultatima, Festival 84 ispunio je svoju misiju. I više od toga! Egzit je objavio da je festival od 15. do 18. marta posetilo čak 20.000 ljudi, čime ga svrstava u jedne od najposećenijih zimskih muzičkih festivala u svetu! Glavna bina ispred hotela Bistrica, kao i stejdževi oko hotela Vučko, zaista su bili i krcati i dinamični. Pozitivna energija osećala se svuda. Incidenata nije bilo. A uskoro, otkriva nam ekskluzivno Dušan Kovačević, vrlo verovatno Egzit dobija i šestog člana svoje porodice. Sledeći festival bio bi zajednički muzički festival Albanije i Crne Gore. I to na samoj granici između dve države. Još jedna goruća pozicija, o kojoj tek treba da se debatuje. I kroz reči i muziku.