Uskrsnuće proroka jednakosti

Za glavu bi se Karl Marks hvatao da je znao da će 5. maja, na dvestogodišnjicu njegovog rođenja, u njegovom rodnom gradu Triru biti otkrivena pet metara visoka statua koja ga prikazuje namrgođenog i s knjigom u ruci, inače dar kineske vlade. Potom bi verovatno zauzeo istu pozu, budući da to što ga slave u kapitalističkom sistemu kojeg je kritički tranžirao zbunjuje i daleko manje genijalne umove. Zvuči nelogično, makar na prvi pogled. Pitanje je samo da li bi mu bilo krivo što u 2018. prisustvujemo nezapamćenom globalnom rastu nejednakosti i društvenog raslojavanja, ili bi mu pak bilo drago što je Fridrih Engels bio u pravu kada je na njegovoj sahrani u Londonu 1883. pred šačicom ožalošćenih rekao da će „Marksovo ime istrajati kroz epohe, baš kao i njegov rad“. Međutim, te se čaše žuči i meda lako mešaju, jer, Marks je sve što se danas događa matematički precizno predvideo u svom autorskom i aktivističkom delanju, zbog čega ono i dalje ima upotrebnu i polemičku vrednost. Ako „bauk komunizma kruži Evropom“, kako veli prva rečenica Komunističkog manifesta, Marksova utvara bdi i nad savremenom levicom i nad neoliberalnom paradigmom. Kao i dalje najvažnije polazište u pristupanju Marksovoj misli uzima se 170 godina stari manifest koji je trebalo da posluži kao politički program tek osnovanog Saveza komunista. Dve najčešće zablude o ovom spisu su da je reč o proizvodu samostalne imaginacije – pre je izvanredno napisan zaključak mnogih progresivnih savremenih stremljenja – i da je odmah potpalio slobodarstvo širom Evrope. Istorija pamti da je manifest tek 1870-ih postao široko dostupna literatura, kada su i razna njegova tumačenja utrla put lenjinizmu kao političkoj filozofiji koja je Marksovu jedanaestu tezu o Fojerbahu, prema kojoj filozofi ne treba samo da tumače svet, već i da ga menjaju, shvatila doslovno. „Ambicija svakog manifesta je da gleda iza horizonta, ali to što su Marks i Engels uspešno opisali vreme koje će doći vek i po kasnije, usput analizirajući protivrečnosti i izbore s kojima se danas suočavamo, uistinu je zadivljujuće. Krajem četrdesetih godina 19. veka, kapitalizam je bio rasparčan, lokalan, plašljiv. Marks i Engels su već tada videli naš globalni, finansijalizovani, neumoljivi, razigrani kapitalizam. Taj se stvor rodio nakon 1991, u isto vreme kada je establišment proglašavao smrt marksizma i kraj istorije“, napisao je nedavno Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija. Upravo je istorija glavni lik Komunističkog manifesta. Valja u vidu imati da je Marks stasavao u prvoj generaciji mislilaca koja se argumentovano obračunavala s idejom Boga. Nije on ni namršteni tvorac, ni energija koja je udahnula život, mislili su oni, već pojam kojeg je čovečanstvo kroz vreme stvaralo i menjalo kako bi obrazložilo sopstveno začudno postojanje. Marksov iskorak bio je transponovanje teze o izmišljenom, spoljašnjem autoritetu na celokupnu društvenu, političku i kulturnu delatnost. Sve što uzimamo zdravo za gotovo – uređenje zajednice, obrazovni programi, pa i pitanja prava i obaveza pojedinaca – menjalo se kroz vreme zahvaljujući borbi onih koji zatečenim stanjem nisu bili zadovoljni. Otuda i inovativna definicija istorije: „Istorija svih dosadašnjih društava je istorija klasnih borbi“. Ako više ne vladaju carevi koji smeju glavu da skinu ako ih neko pogleda popreko, ako više prehrana porodice ne zavisi od obesti lokalnog velmože namerenog da uzme sve useve, to je zato što se neko tome usprotivio i izborio pravedniji svet. Sredinom devetnaestog veka je podela bila na malobrojne kapitaliste i mnogobrojne radnike – na one koji se bogate kupujući tuđi rad i na one koji svoj rad prodaju, tonući sve dublje u otuđenost, anksioznost i neslobodu. Zvuči poznato? Danas bi se ta dva aktera nazvali umilnije – poslodavci i zaposleni. Kraj istorije je u manifestu otuda bio poistovećen s krajem klasnog društva i posredno klasne borbe, ili s podruštvljenjem sredstava za proizvodnju kojim bi se rad preraspodelio na sve članove društva i kojim bi se proizvodnja usmerila ka zadovoljenju potreba, a ne profita. Rečju, nastupio bi s komunizmom. „Marks je prvi razumeo patologije kapitalizma. Pokazao je da je reč o sistemu koji proizvodi tehnološke novine koje podrazumevaju nove društvene odnose i da ti odnosi zauzvrat proizvode nove ljudske potrebe. Tada industrijska i danas informatička revolucija su dobri primeri. Marks je upozorio da je reč o izuzetno nepredvidivom, prilagodljivom i rušilačkom sistemu, podložnom krizi koja će pre da uništi institucije koje treba da je spreče nego što će profit dovesti u pitanje“, piše istoričar Garet Stedman DŽouns. S pravom je Alber Kami, i sam levičar, rekao da je Marksovo poimanje istorije u potonjim čitanjima postalo „horizontalna religija“ koja je zamenila ideju Boga. „Opijum za mase“, anestetik koji olakšava život potlačenima, presvukao se iz božanskih odora u veru da je s nicanjem komunističkih režima nastupio kraj istorije, novo doba po meri novog čoveka. Marksova vera u to da su ljudske naravi samo proizvod dominantne ideologije raskrčila je put ka užasima staljinističkog „inženjeringa duša“, gulaga i represije. Međutim, kriviti Marksa što nije predvideo u šta može da se izrode izvorno progresivne politike isto je što i kriviti Stari zavet zbog inkvizicije i krstaških pohoda ili Adama Smita, tvorca ideje slobodnog tržišta, za užase koje je kolonijalizam proizveo. Činjenica da se sve češće čuje kako je Marks odgovoran za represije u ime komunizma ponajbolje svedoči da njegova utvara uistinu plaši one koji danas odluke donose. Nije uvek bilo tako. Do osamdesetih godina prošlog veka, zapadni svet morao je sarađivati sa sindikatima, negovati državu blagostanja i prilagođavati interese kapitalista opštem interesu, jer je Sovjetski Savez predstavljao potentnog političkog učesnika. S uvođenjem „perestrojke“ u Sovjetskom Savezu i neoliberalne ekonomije, isprva pod Ronaldom Reganom i Margaret Tačer, kapitalizam je globalno metastazirao, kako je Marks i predvideo 1848. godine. „S vremenom je osvestio da kapitalizam neće nestati sam od sebe nakon neke krize. Preživeće i gomilanje proizvodnje i eksploziju stanovništva i loše žetve. O tome piše 1867. u Kapitalu. Prvo lovite i prikupljate plodove, potom imate imanje, pa zemljoradništvo, pa trgovačko društvo, a time i društvenopolitičke sporazume koji odgovaraju onima koji imaju više. Na kraju je država kao garant održavanja tog sistema. Ako nešto krene po zlu, izmene se trgovački sporazumi, a ako negde baš zapne, menjaju se zakoni. Kapitalizam ne umire lako. Zato je Marks odustao od pamfletske retorike i počeo da zagovara komunizam koji bi zaobišao i nadživeo kapitalizam. Te su zaključke čitali budući boljševici, a posledica je Oktobarska revolucija“, zaključuje DŽouns. Vreme revolucija je prošlo, naročito komunističkih. Kapitalizam je prilagodljiviji no ikad zahvaljujući fizičkoj i proizvodnoj rasprostranjenosti. Zbog odsustva komunističke velesile, zaokret ka socijalno odgovornijoj paradigmi izostaje i deceniju nakon najveće krize u poslednjih skoro stotinu godina. Proletarijat u fabrikama zamenio je povremeno i privremeno zaposleni prekarijat bez stabilne budućnosti i mogućnosti organizovane borbe. Ideju boga i marksističko shvatanje istorije odmenili su isplativiji narkotici – društvene mreže, rijaliti programi, proždrljivi konzumerizam. Poslednju priliku da neka vlada okonča s neoliberalizmom propustila je Grčka kada je 2015. uprkos rezultatu referenduma nastavila saradnju s „trojkom“. Međutim, Marks bi prvi upozorio da borba tek predstoji – u suprotnom pristajemo na tupavu, samozaljubljenu ideju kraja istorije. Tu je otprilike savremena levica i zatajila – svodeći progresivne politike na politike manjinskih identiteta, na terenu razorena sistematskim ubijanjem sindikalnih pokreta kao žarišta klasne borbe, ostala je u raskoraku u odnosu na 21. vek. S druge strane, SAD su imale Bernija Sandersa, predsedničkog kandidata naklonjenog socijalističkim merama, laburisti pod DŽeremijem Korbinom su najbrže rastuća stranka u Evropi, a španski Podemos postao je stabilna parlamentarna opcija. Uostalom, o globalnoj krizi se više ne može govoriti bez kritike kapitalizma, a samim tim i Marksa, što je pre desetak godina bilo skoro nezamislivo. „Društvene analize, dijalog i saradnja, braćo i sestre, a ne prazna priča i fejsbuci“, kao da kaže stari bradonja.