Najbolji neprijatelji

U odličnom Bi-Bi-Sijevom dokumentarcu Kosmonauti: kako je Rusija dobila svemirsku trku iz 2014. može se videti i jedan kratak prizor iz juna 1995. koji iz današnje perspektive deluje skoro kao plod imaginacije. Mesto događanja je sedište kontrole leta ruskog svemirskog programa, u predgrađu Moskve; povod okupljanja ruskih domaćina i njihovih američkih kolega je prvo spajanje američkog spejs šatla Atlantis s ruskom svemirskom stanicom Mir. Manevar je izveden bez greške i atmosfera u sali je vedra, razdragana. Široko nasmejani Danijel Goldin, direktor Američke svemirske agencije (NASA), obraća se Juriju Koptevu, generalnom direktoru Ruske svemirske agencije. „Ovo je istorijski trenutak, i veoma sam uzbuđen zbog toga. Gospodine Koptev, želim da vas zagrlim“, kaže - da bi se već u sledećem trenutku i našao u naručju ruskog kolege. Bezmalo četvrt veka kasnije, Zemljina orbita je valjda još jedino preostalo mesto rusko-američke saradnje, makar i iznuđene. Bez ruskih svemirskih kapsula američki (ni bilo čiji drugi) astronauti danas ne bi mogli da lete do Međunarodne svemirske stanice - naslednice 2001. rashodovanog Mira - i natrag, niti bi bez ruskih raketnih motora Amerikanci mogli da lansiraju svoje satelite, uključujući i one koji služe za špijuniranje Rusa. Dole na Zemlji, pak, odnosi Amerike - a s njom i čitavog Zapada - s Rusijom gotovo da ne mogu biti lošiji nego što su, makar u mirnodopskim okvirima. Opisivanje aktuelnog stanja stvari kao novog Hladnog rata postalo je već opšte mesto, mada tu i tamo još pokoji analitičar zastupa stanovište da, koliko god situacija bila zategnuta, to nije uporedivo s nekadašnjim stanjem. Ali pesimisti na to uzvraćaju da su stvari čak i gore nego nekad: ruski ministar spoljnih poslova Sergej Ivanov, jedan od takvih, nedavno je za Bi-Bi-Si izjavio kako su „tokom Hladnog rata postojali kanali komunikacije, i nije bilo opsesivne rusofobije, koja liči na genocid putem sankcija“. Teške reči - u završnom delu i neprimerene, naročito iz perspektive zemalja čije je kompletno stanovništvo, za razliku od ruskog slučaja, bilo izloženo međunarodnim sankcijama. A ipak, izrekao ih je verovatno najodmereniji čovek u ruskom državnom vrhu, možda još jedini preostali tamošnji visoki zvaničnik koga na Zapadu i dalje uvažavaju. Kako tek stvari mora da izgledaju iz perspektive predsednika Vladimira Putina, bivšeg špijuna koji nikad nije preboleo traumu raspada sovjetske imperije - događaja koji je proglasio najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka? Ali naravno, to odavno znamo; kao što znamo i kako su, s druge strane, njegovo viđenje sveta, te potezi koje je povlačio tokom 18 godina duge vladavine (na martovskim nazoviizborima produžene za još šest) od njega i države koju predvodi napravili internacionalnog bauka. Neki od tih poteza bili su očigledni, vidljivi celom svetu - uplitanje u sukob u Ukrajini, aneksija Krima, te intervencija u Siriji. Drugi se Putinu i Rusiji, s različitim nivoom uverljivosti, pripisuju a da se za to ne predočavaju iole kredibilni dokazi, kao kad se govori o uticaju na ishod američkih predsedničkih izbora 2016 (iako je nekog uplitanja nesumnjivo bilo), te navodnom pokušaju državnog udara u Crnoj Gori iste godine; ili se, alternativno, ne nudi objašnjenje šta bi mogli biti ruski motivi za, recimo, obaranje malezijskog putničkog aviona iznad Ukrajine 2014. ili ovogodišnje trovanje nebitnog bivšeg dvostrukog agenta Sergeja Skripalja i njegove kćeri u Velikoj Britaniji. U svakom od tih primera nesporno je bilo osnova za teze kako iza njih stoji Kremlj; kao što jedna trapava američka izreka kaže - ako začujete topot, pretpostavićete da nailaze konji, a ne zebre (osim ako niste negde usred Afrike, je li). Nevolja je, međutim, što se takve teze redovno i prebrzo plasiraju kao tvrdnje, a tvrdnje kao optužnice - pa onda jedna paranoja hrani drugu, zbog čega je antiruska histerija na Zapadu svoj pandan dobila u psihologiji opsadnog stanja koju u Rusiji raspiruju režimski mediji. U nekim slučajevima je moguće ruske motive lako identifikovati. Putinu je svakako bilo veoma stalo do toga da Hilari Klinton ne bude izabrana za predsednika, a u Kremlju bi sigurno preferirali i drugu vladajuću garnituru u Crnoj Gori - to je potpuno jasno. Ali iz toga i dalje ne proizlazi nužno da u ruskom hakovanju materijala Nacionalnog komiteta Demokratske stranke i šefa kampanje Klintonove, DŽona Podeste, leži objašnjenje za pobedu Donalda Trampa; kao što ni ruske simpatije i antipatije u Crnoj Gori nisu dokaz da je s koca i konopca okupljena grupa suklata iz Srbije uz asistenciju dvojice Rusa stvarno spremala prevrat u Podgorici. Na kraju krajeva, neće biti da su svi neočekivani i(li) nerazjašnjeni politički događaji na svetu rezultat ruskog (ili, iz suprotne perspektive, američkog) uplitanja - ma koliko inače to mešanje, naročito kad je o SAD reč, bilo raširena i široko dokumentovana pojava. Kako pišući o aprilskom mirnom prevratu u Jermeniji, u tekstu za Forin polisi konstatuje i Tomas de Val iz Karnegi fondacije: „Kad nekog lidera svrgnu uličnim protestima u bilo kojoj postsovjetskoj republici koja važi za ruskog saveznika, analitičari od Vašingtona do Moskve geopolitičke zaključke donose brže nego što ste u stanju da izgovorite ’DŽordž Soros’. Ali, kao u Jermeniji ovih dana, ponekad su protesti kojima je srušena vlada samo protesti kojima je srušena vlada“. I stvarno: neuobičajeno za današnje prilike, jedan vlastodržac, i to još u ruskom „bliskom inostranstvu“, mirnim protestima je nateran na odstupanje, a da niko - pre svega ovde prozvani Vašington i Moskva - nije u tome video komplot u režiji one druge strane. S razlogom: demonstracije u Jerevanu nije pokrenulo nezadovoljstvo geopolitičkom pozicijom zemlje, već revolt zbog pokušaja uzurpacije vlasti. To što je doskorašnji šef države Serž Sargsjan, kome se posle dva predsednička mandata prohtelo da i dalje vlada - sada kao premijer - posle samo nekoliko dana na novoj funkciji narodnim buntom nateran na povlačenje, niti je najava izlaska zemlje iz ruske sfere uticaja, niti pak uvod u rusku intervenciju, piše De Val. Jermenima se jednostavno nije dopalo da ih neko muštra (Sargsjan je ranije godinama tvrdio da će se posle isteka mandata povući) i rešili su da nešto po tom pitanju preduzmu. Kraj priče. Odnosi Rusije i Zapada su, ipak, neuporedivo komplikovaniji - i sada veoma daleko od toga da budu barem podnošljivi. Irina Busigina, profesorka sanktpeterburškog Univerziteta za nacionalna istraživanja, čak smatra da, kad se govori o odnosima EU i Rusije, trenutno ne samo da ni na jednoj strani ne postoje nikakvi motivi za njihovo poboljšanje, nego bi se moglo reći kako bi ruskoj strani iz unutrašnjepolitičkih razloga odgovaralo da oni budu još i malo gori. A to zbog potrebe, kaže ona, da se legitimnost režima obezbeđuje masovnom podrškom građana tako što će oni biti držani u stanju permanentne mobilizacije zbog percipirane spoljne pretnje u vidu neprijateljski nastrojenog Zapada. Iz ovoga proizlazi i da je nezamislivo da jedna velika sila poput Rusije mirno sedi na rukama i pušta da joj udaraju ćuške, umesto da tu i tamo uzvrati udarac. I zato je od tvrdnji da Rusija stoji iza svakog šokantnog a nerasvetljenog događaja na međunarodnoj sceni poslednjih godina smešnija samo teza da ona ama baš ni s jednim od njih nije imala nikakve veze.