Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.09.2018. 05:34
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
УВОДНИК
Да ли вам је жао Србије

Ово што данас имамо само је последица конфузије и насиља који су програмирани као успешна политика ове власти. Фатална стратегија тоталног разарања у години у којој се исцртавају обриси расплета

Отворено писмо које је Славиша Ристић, председник Народног покрета Срба на Косову и Метохији „Отаџбина“, упутио Владимиру Путину, свом врховном и неприкосновеном ауторитету, медији блиски власти, аналитичари и политичари владајуће коалиције осудили су као позив на убиство председника Вучића. Тако је бука која је око тога данима тутњала у сенку бацила праву и опаку поенту писма. Ако не потпише независност Косова, написао је Ристић, Вучића могу убити исти они који су убили Ђинђића, зато што он то није хтео. Инсинуација да је метак који је убио Ђинђића дошао са Запада, никоме од поменутих критичара није засметала. Можда зато што долази из „школе мишљења“ која је и њима веома блиска. А даља, нијансирана анализа садржаја писма вероватно би и њих саме довела у невољу, пошто су многима помешане мисли и око Путина и око Ђинђића, а и са аутором писма могли би достојно да се такмиче у русофилству. Зато су изабрали да не питају како то да овдашњи политичар тражи од председника друге државе да арбитрира у унутрашњим стварима Србије. Како да то критикују кад се том државнику, великом Владимиру Владимировичу, многи од њих до земље клањају. Нису се осврнули ни на то што се Ристић јавно жали да власт у Србији Крим сматра Украјином а не Русијом, да руском хуманитарном центру упорно не даје дипломатски статус и прилику за значајнији улазак капитала. Нити на очекивање да Путин, почасни грађанин Зубиног Потока, извуче уши овдашњој власти што се „хвали лажним русофилством“ како би схватила да „никакве евроинтеграције не могу компензовати губитак територије“. Наравно и да гарантује да „самопроглашена република Косово никада неће бити призната“.

И шта сад ту да каже Марко Ђурић, а да не уђе у расправу са сопственим ставовима, са својим лицем у огледалу. Зато је он нашао свој мостић преко кога ће прегазити ту мутну воду и наслонити се на сигурни, потпорни стуб ове власти – косовску митологију. За Ђурићев национални патос и епику зато је кључно што је писмо Путину послато на Видовдан, дан који би требало да уједињује Србе и симболише Косово.

Била су два пута пред Вучићем када се пре шест година први пут попео на српски политички трон, одлучан да мења будућност ове земље: Да Србију умири, учини грађанском, толерантном и вероватно изгуби масовну подршку бирача, што није долазило у обзир. Или да цена изборног резултата буде да се од друштва направи ратничко племе, ментално замрзнуто у 1389. години, којим ће да плаши Европу, већ престрављену од нарастајуће деснице, и да се легитимише као једини који може да га контролише и води. Ово што данас имамо само је последица те конфузије и насиља који су програмирани као успешна политика ове власти. Фатална стратегија тоталног разарања у години у којој се исцртавају обриси расплета. Тако изгледа прагматична политичка рачуница у којој се не губи власт а разрешава косовски проблем. У којој се Вучић успоставља као једини који брине о националном идентитету, враћа понос српском народу, једини који може да се супротстави Западу, гаји русофилство и води земљу у Европску унију. Кад дође тај одлучни тренутак само он, ролеркостер политиком, може да обезбеди подршку за оно у шта његови бирачи у ствари уопште не верују. Само он може да покаже међународној заједници цену коцкања са онима који су спремни на све. А којима је у међувремену подигао борбену готовост, па на јесен, кад се очекује косовска завршница, стиже Путин са давно обећаном донацијом, тридесет модернизованих борбених возила и исто толико савремених тенкова. Допринос миру и стабилности у региону Балкана.

Али шта је са српским друштвом, после свих тих калкулација? Зар није превелика цена да се зарад политичких рачуница жртвује друштво, претварајући га у дезоријентисану гомилу која се бори у гладијаторској арени, разваљених институција, измишљених конфликата и огромне мржње која гута сваку разлику, које остаје заробљено у вековне митове и сукобе, неспособно да живи са другима.

Па какви ћемо ући у Европу, ако се то уопште и деси, да ли се то некада пита власт која би да се домогне историје. И како да нормализујемо односе са Косовом кад не можемо унутар своје политичке заједнице и кад је производња ненормалности стратегија успеха ове власти.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вучић, председник Србије

Наравно да смо сиромашна земља, али то полако мењамо, раст је највећи у региону.

Прочитајте све мисли
bg