Rešismo se Bora

I tako, Srbija je utrapila Bor Kinezima, pa neka oni nadalje lupaju glavu. Već decenijama RTB Bor je problematična firma, koja se bori sa lošim menadžmentom, rudom siromašnom bakrom i zastarelom opremom, a što je državu Srbiju koštalo ko zna koliko milijardi. Strateški partner je Ziđin, svetska rudarska firma iz Kine, koja je ne samo veliki proizvođač raznih metala već i „razborito“ vođena firma koja ostvaruje vrlo lep profit, kako kažu rejting agencije Mudis i Fič. Gde ćeš bolje. Srbija će biti vlasnik 37 odsto kapitala RTB Bora, što nije malo ukoliko se ostvare najavljeni planovi i Bor postane vredna firma. Uz to, Kinezi su preuzeli na sebe pokriće postojećih dugova RTB Bora od oko 200 miliona dolara, što bi inače Srbija podnela. Ni to nije loše. Znači, ono što je saopšteno izgleda povoljno po Srbiju, ali đavo uvek leži u detaljima koji će biti regulisani ugovorom, a znamo da se u Srbiji povlastice stranim partnerima kriju u tajnim aneksima. Jedno je pitanje koliku će naknadu za vađenje rude nadalje plaćati RTB Bor. Po važećem zakonu o rudarstvu naknada je pet odsto od topioničkog neto prihoda, a ista je predviđena i nacrtom novog zakona. Smisao te naknade je obeštećenje države Srbije za rudu koja je u državnom vlasništvu, tj. koja ne pripada RTB Boru već građanima Srbije. Da li je ona dovoljno visoka? Postoje li mogućnosti za računovodstvenu manipulaciju kako bi se smanjio neto prihod? Postoji i pitanje ekoloških rizika, a zbog ogromnih količina otrovnih otpadnih voda u kolektorima i na jalovištima čije su brane u lošem stanju i prete pucanjem. Kako čujem, Kinezi nisu pristali da na sebe preuzmu ovaj rizik, već je on ostao na Srbiji. Ne daj bože da nešto pukne i potopi Zaječar i ugrozi živote ljudi i napravi materijalnu štetu. To bi onda bila odgovornost Srbije, i moralna i materijalna. Važno pitanje je da li je do ovoga moralo da dođe. Pošto je borska ruda siromašna bakrom (oko 0,5 odsto), to je tehnologija morala biti vrlo moderna i efikasna kako bi se i ta siromašna ruda mogla iskoristiti. Ali ne, decenijama su ne samo topionica već i rudarska tehnologija zaostajale i bile nesposobne da održe firmu makar na nuli u vreme niskih cena bakra. Primenjivao se klasičan socijalistički sistem: kada je cena bakra visoka, dele se pare i direktora tapšu po leđima kao velikog biznismena. A kada cene padnu, onda kuku-lele, državo spasavaj, pa ne plaćaju struju, rudarsku naknadu i druge dugove, a država, šta će, na kraju to pokrije. Pre dve godine je otpisala 900 miliona evra, a sada Ziđinu ostavila 200 miliona dolara. To je minimalna cena lošeg upravljanja RTB Borom, kojoj bi trebalo dodati propuštenu dobit i male zarade zaposlenih tokom ovih decenija. Nadam se da je ovim okončana ta uloga države kao besplatnog osiguravajućeg društva. Jedini inovativni korak bila je izgradnja nove topionice pre četiri godine, cena 250-300 miliona evra, koja odgovara ekološkim standardima, ali, kako čujem, ne i tehnološko-ekonomskim. Stručnjaci kažu da je cena njene prerade daleko veća od svetske cene, a i da je projektovana za koncentrat sa višim sadržajem bakra, tako da se naša ruda ne može potpuno iskoristiti već se mora uvoziti bogatiji koncentrat. A zašto je Ziđin ušao u ovaj posao? Ne verujem da je iz oduševljenja poslovnim perspektivama RTB Bora, već da ga je na to podstakla kineska vlada, iako je većinski privatna firma. Ali, kada je već tu, Ziđin će verovatno učiniti najviše da napravi pare. Jedan pravac će biti najavljeno proširenje topioničkih kapaciteta, uvođenjem modernijih i isplativijih tehnoloških postupaka i povećanim uvozom koncentrata bogatijeg bakrom. Drugi može biti ulazak u više faze prerade, na primer radikalnom rekonstrukcijom i proširenjem fabrike žice ili podizanjem nove valjaonice. Ovim drugim bi mogla da se ugrozi valjaonica u Sevojnu, ali će možda biti mesta za obe. U svakom slučaju, ovo nije najgori posao Vučićeve vlade. Kada bi nekako mogli Kinezima na upravu da damo i Kosovo.