Vreme je da pričamo o čovečnosti

Britanski glumac markantnog izgleda Rupert DŽejms Hektor Everet, poreklom iz farmerske porodice u Norfolku, sa petnaest godina otkrio je glumačke sposobnosti i u Londonu ostvario svoj san. Zbog čestih neslaganja sa profesorima, napustio je školu zaputivši se u Škotsku, gde je prvi angažman dobio kao član Građanskog teatra u Glazgovu. Postao je primećen osamdesetih, tumačeći gej učenika u engleskoj školi tridesetih godina prošlog veka, u kultnoj pozorišnoj drami Druga zemlja DŽulijena Mičela u Grinvič teatru na Vest Endu, a potom i u filmskoj ekranizaciji istog komada Gaja Beneta. Film Ples sa strancem Majka NJuela nagovestio je uspešnu karijeru koja je krenula uzlaznom putanjom (nizali su se angažmani, poput uloge u Sobi s pogledom) sve do sporedne uloge u rokenrol drami Ričarda Markvanda Srca od vatre 1987. godine. Tu je Everet delio kadrove sa Bobom Dilanom i izdao je prvi pop album Generacija usamljenosti. Ispostavilo se da je iskorak u muzičke vode za glumca bio apsolutni promašaj. U svet lakih nota kasnije ga je nakratko vratila prijateljica Madona u njenoj obradi pesme American pie, sa kojom se kasnije našao i na filmu. Nakon što se javno deklarisao kao homoseksualac dok je živeo u Parizu i pisao roman Zdravo draga, da li si zauzeta?, Everet je glavne uloge dobijao samo u evropskim umetničkim filmovima. Svojevrstan povratak na filmsko platno doživeo je zahvaljujući učešću u zapaženim ostvarenjima Visoka moda i Ludilo kralja DŽordža, oba iz 1994. U holivudskom mejnstrimu uglavnom je dobijao sporedne uloge, u filmovima Venčanje mog najboljeg prijatelja (nominacija za Zlatni globus), Zaljubljeni Šekspir, Idealni suprug (druga nominacija za Zlatni globus) i Neka druga ljubav. Kasnije je zažalio zbog iskrenosti kada je reč o priznavanju svog seksualnog opredeljenja, obrazlažući to kamenom spoticanja u karijeri, pa je svim gej glumcima savetovao da nikada ne ponove njegovu grešku. Činjenica da je od najranijeg detinjstva volšebno bio povezan sa Oskarom Vajldom (majka mu je noću čitala bajke) kao i to da su obojica homoseksualci koji žive od umetnosti, a potom i Everetov angažman u ekranizaciji slavne Vajldove komedije Važno je zvati se Ernest Olivera Parkera i pomenutom Idealnom suprugu, učinili su da se njegovo poistovećivanje sa slavnim irskim piscem i pesnikom zaokruži ozbiljnom filmskom posvetom – tragikomedijom Srećni princ, koja je posle Sandens festivala, evropsku premijeru imala na ovogodišnjem Berlinalu. Ovog četvrtka, ovaj po mnogo čemu strastveni projekat Ruperta Evereta otvoriće i jubilarno deseto izdanje kvir festivala Merlinka u beogradskom Domu omladine. Tom prilikom publika će se uveriti koliko je uložio sebe u adaptaciju poslednjih dana života čuvenog pisca i koliko je bio inspirisan njime. Everet više nego posvećeno portetiše mračnu stranu genija koji je živeo i umro zbog ljubavi, groteskno opisujući njegovo životno finale. Otuda i izražena emocionalnost, jer i sam Everet očito deli sličnu sudbinu. Šta vas je najviše privuklo ovoj priči? Smrt je jedna od stvari koje me fasciniraju. Obožavam smrt, na neki način. Volim fotografije samrtnog odra, obožavam sliku Četertonove smrti i Nelsonove smrti. A Vajldova smrt me iz nekog razloga fascinira. Mislim da je društvo izvršilo usporeni atentat na njega preko osude, pa zatvorske kazne i one tri godine u izgnanstvu. To je jedna od velikih tragedija i jedan od velikih zločina protiv čovečnosti, na neki način. Kad se opisuje gej država, mislim da je to vrlo potentna priča – i to se, uzgred, još uvek dešava u nekim državama. U Rusiji, Africi, u arapskim zemljama, ta priča bi se još uvek mogla dogoditi. U našim zemljama imamo sreće što se stvari menjaju, pa to možemo proslaviti ovakvim pričama. Ovo je priča koja meni pruža osećaj ohrabrenja i energije da nastavim. Vaša interpretacija Oskara Vajlda, predstavlja ga kao izuzetno samodestruktivnu osobu, delimično odgovornu za sopstvenu propast. Da li je, po vama, on zaista bio samodestruktivan? U filmu kaže: „Zašto čovek trči ka uništenju, zašto ga to toliko fascinira?“ Mislim da je to ključni deo njegove ličnosti i njegovog bića - taj deo njega prosto nije mogao da odoli ponoru. Kako biste objasnili odnos između Vajlda i njegove supruge Konstans, i uopšte njegove ljubavne trouglove u kojima se konstantno nalazio? Kad su se Konstans i Oskar upoznali, bili su najpopularniji par. Vrhuška londonske scene. Ona je bila lepotica, a on najduhovitiji čovek na svetu. Bili su veoma zaljubljeni, dobili decu, a onda je njihova veza počela da propada. On je tada počeo da stupa u homoseksualne veze za koje ona nije znala. Takva situacija nije bila neobična u tadašnjem društvu, ali ljudi su te stvari držali u potpunoj tajnosti. Ako bi nekog otkrili, i ukoliko bi bilo šanse za krivično gonjenje, taj bi napustio zemlju, otišao da živi u inostranstvu i nikom ništa. Ali on je odlučio da ostane. Osuđen je i otišao je u zatvor. NJu su isključili iz društva. Morala je da napusti zemlju do kraja svog kratkog života. To ju je zapravo i ubilo. Ali volela ga je do kraja. Mislim da je bio plamen koji je goreo veoma blistavo i zasluživao neverovatnu odanost. Zanimljiv je bio trougao sa Konstans i Robertom Rosom koji je prema mnogim istorijskim izvorima bio prvi Oskarov ljubavnik. Robi i Konstans su mu, za razliku od lorda Alfreda Daglasa zvanog Bouzi, pružali pravu i bezuslovnu ljubav. Stalno su mu se vraćali i bili uz njega. Ali on bira Bozija, koji ga uništava, zato što je Bozijeva ljubav destruktivna i posesivna. Kad Oskar umire, Bozi se distancirao od njega, a Robi provodi život objavljujući Vajldova dela. Oskar je prodao prava kad je u Parizu ostao bez novca. Robi ih je otkupio i nastavio da objavljuje knjige. Zanimljiva i inspirativna mi je bila ta vrsta podrške i ljubavi. Imajući u vidu da je Srećni princ vaš rediteljski debi, u kojoj meri vam je bilo teško da funkcionišete ispred i iza kamere? Ne, to mi nije bilo teško. Teško je bilo uopšte početi film. Pronaći novac, podršku, organizovati sve to. Snimanje je bilo kompleksno, raspored je bio tesan i to je bilo veoma stresno za mene. Ali samo snimanje – imao sam sjajan tim. Sjajnog kamermana, sjajnog producenta, kostimografa – svi su bili sjajni. Odlični glumci. Ta strana stvaranja ovog projekta je bila fantastična. Na koji način je film Srećni princ relevantan danas? Živimo u polarizovanim vremenima, ima mnogo političkog nesklada i ljude širom sveta gone zbog uverenja, narodnosti, vere, seksualnosti. Ovo je zapravo film o čovečnosti. I kolika joj je cena. Ovaj trenutak je rađanje pokreta za gej prava i mislim da mnogo govori. Čeka nas velika borba, ali smo i daleko dogurali. Mogli bismo da se ponosimo kao društvo. Ali mnogo smo postigli za sto godina, kada reči „gej“ i „homoseksualno“ nisu ni postojale, i kad smo na njih gledali kao danas na seksualno devijantne. To je fantastično. Ali mislim da pitanje mora da se shvati još ličnije i kompleksnije, da se shvati u pravcu novih političkih promena sistema, promena obrazovanja. Moramo uraditi još mnogo toga. To ovaj film i čini. Treba ga prikazivati u školama. Neka pročitaju Srećnog princa, kojeg obožavaju, a onda nek gledaju ovaj film, da vide i drugu stranu. Veliki holivudski filmski studiji su potrošili mnogo novca za promociju ljudskih prava. S druge strane, u vašoj karijeri se kao veliki problem pokazalo to što ste se otvoreno deklarisali kao homoseksualac. Da li je to po vama licemerje? Na određeni način, mislim da je to licemerno, ali licemerno je i što heteroseksualni glumci mogu da glume homoseksualce, ali ne i obrnuto. Mislim da je to jedna teška sredina za homoseksualnog glumca koji želi da uspe – mada, sad kad je to rečeno, stvari se sve vreme menjaju. Holivud sad ima gej akcionu zvezdu, što je fenomenalno, i mnogo, mnogo veoma briljantnih otvoreno gej i vrlo uspešnih glumaca. Ne mnogo, ali nekoliko odličnih, bar u mojoj zemlji. Stvari se konstantno menjaju. Ali ipak, teška je ovo industrija. U poslednje vreme snimali ste i televizijske serije. Šta se dešavalo sa filmovima? Upravo sada sam u Rimu završio televizijsku seriju Ime ruže u kojoj glumim inkvizitora Bernara Gija. Tako je posle legendarnog filma Žaka Žana Anoa iz 1986. bestseler Umberta Eka dobio i televizijsku adaptaciju. Inače nisam radio ništa posebno. Trudio sam se da snimim svoj film. Ali voleo bih da radim različite stvari koliko god mogu. U kojoj meri je romantična komedija Venčanje mog najboljeg prijatelja i uloga duhovitog gej prijatelja DŽulije Roberts promenila vašu karijeru? To je bila neverovatna stvar za moju karijeru, ali i komplikovan izazov. Iz toga je proizašao doživljaj mene kao ličnosti – načas sam predstavljao svoju seksualnost, a ne sebe kao glumca. To je komplikovano, jer glumac ne želi da ga previše povezuju s bilo čim, želi samo da bude glumac, kako bi ljudi mogli da ga prihvate u bilo kojoj ulozi. A moja gej persona nadvladala je sve što sam mogao da uradim kao glumac. To je postalo komplikovano za mene i zato sam hteo da nađem način da to izrazim u filmu. Ta priča mi je najviše odgovarala.