Nove mućke sa starim hotelima

Kada je krajem januara Radovan Milojević, preko privatne firme Stublina iz Stojnika za 1,7 miliona evra kupio „Staro zdanje“, „Šumadiju“ i još pet objekata Bukuljske nove slatine u stečaju, činilo se da je okončana sedmogodišnja noćna mora dva najveća hotela u parku Bukovičke banje. Očekivalo se da će ih novi gazda, koga je konsultantska kuća Ernst end Jang proglasila za „Preduzetnika godine“ u Srbiji za 2017, rekonstruisati po najvišim standardima, ali je on posle samo nedelju dana najavio da će „Staro zdanje“ preprodati Opštini Aranđelovac za još uvek nepoznatu sumu. Tvrdi da mu to nije bila namera, ali da su ga zahtevi lokalnih vlasti, Turističke organizacije i udruženja „Očistimo Aranđelovac“ naterali da se predomisli. Budući da je kupio samo objekte, ne i zemljište, Milojević očekuje od Opštine da reši pitanje vlasništva i da mu izda dozvole za rekonstrukciju hotela „Šumadija“, restorana „Arkade“ i otvorenog bazena, koji, kao jedna katastarska parcela sa svim objektima i skulpturama, uživa zaštitu spomenika prirode i kulture. Upravo izrada plana detaljne regulacije parka, koji je bio početni uslov za realizaciju investicija i izdavanje građevinske dozvole, bio je glavni razlog što je prethodni vlasnik tog kompleksa Miroljub Aleksić, posle šest izgubljenih godina, raskinuo ugovor o kupovini tih objekata. Odluka o izradi plana regulacije doneta je još maja 2012, ali je on završen tek u decembru 2018. Iako ga je odobrila opštinska Komisija za planove, umesto da ode na javnu raspravu, Opštinsko veće i odbornici su ga „obustavili“. Prethodnom vlasniku nije pomoglo ni to što je Vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića proglasila investiciju Miroljuba Aleksića strateški značajnom za Srbiju. Zbog toga je 2015. izmenila i Uredbu iz 2011, koja je zabranjivala svaku gradnju u zaštićenom parku, tako da na skoro 20 hektara ni ašov nije mogao da bude zakopan. Izmenama Uredbe zabrana gradnje prestala je da važi za 2,8 hektara zemljišta oko hotela, ali je grupa građana „Očistimo Aranđelovac“ skupila skoro 4.000 potpisa Aranđelovčana sa zahtevom da se ta izmena poništi. To je Aleksića sprečilo da ostvari plan, da obnovi stare hotele i izgradi novi. Zanimljivo je, međutim, da ni to udruženje, ni lokalna vlast, nisu zvanično Vladi dostavili inicijativu da se izmene Uredbe iz 2015. ukinu, a još zanimljivije će biti ako sada Opština sama sebi, ali i Radovanu Milojeviću, izda potrebne građevinske dozvole i omogući ono što Aleksiću godinama nije. Pre osam godina, Vlada je, uz odluku o privatizaciji, uslovila potencijalnog kupca Bukovičke banje da mora imati iskustva u hotelijerstvu i da ne menja namenu objekata. Aleksić, koji je pre toga u aranđelovački „Izvor“ uložio 50 miliona evra i izgradio još pet luksuznih hotela u Srbiji, kupio je „Staro zdanje“, „Šumadiju“, otvoreni bazen i restoran„Arkade“ od Agencije za privatizaciju septembra 2012. Planirao je da u njih i još jedan hotel sa 400 soba uloži oko 50 miliona evra, ali lokalni šerifi su učinili sve da ga u tome spreče, a ispostavilo se da su bili jači i od Vlade Srbije. Ostaje da se vidi kakav će biti njihov odnos prema novom gazdi, uspešnom privredniku u metalskoj industriji, koji se u međuvremenu odrekao najatraktivnijeg hotela i da li će se u ovaj slučaj uključiti i neki drugi državni organi. Iako se čini da je posle sedam godina iscrpljujuće borbe u skupštinskim klupama, sudovima, medijima, na ulicama i društvenim mrežama stavljena tačka na pitanje koje muči Aranđelovčane, odluka novog vlasnika izazvala je pravu buru u lokalnoj javnosti. Mnogi se pitaju zarad čijeg interesa se krčmi imovina nekadašnjeg ugostiteljskog preduzeća i zbog čega se uopšte došlo do ove situacije da Bukuljska nova slatina ode u stečaj kada je već postojao poznati investitor sa jasnim namerama. Opozicione stranke u lokalnom parlamentu, DS, Dveri i Grupa građana „Pravi put“ sumnjaju da se radi o pranju novca i nije im jasno da li je Milojević bio primoran da kupi Bukuljsku novu slatinu, a zatim preproda „Staro zdanje“ po nalogu lokalnih SNS moćnika. Oni kritikuju lokalnu vlast da hotel kupuje a da se ne zna ni cena, niti čemu bi služio i strahuju da bi „Staro zdanje“ - umesto da bude elitni hotel koji će privući turiste i donositi profit vlasniku i Opštini - moglo dodatno da košta građane. I pre neočekivanog obrta grad je bio podeljen. Zbog pat pozicije, Aleksić je pre više od dve godine predložio da se raskine kupoprodajni ugovor iz 2012, jer je vlast je odbijala da mu izda potrebne dozvole, dugovi Bukuljske nove slatine su se gomilali, a ruinirani hoteli dodatno propadali. Ubrzo je Privredni sud u Kragujevcu, na predlog Ministarstva privrede, zbog višegodišnje blokade računa i ogromnih dugova od oko 200 miliona dinara samo prema Poreskoj upravi, otvorio stečaj, koji je okončan za nepune dve godine, prodajom u prvom krugu firmi Stublina iz Stojnika. Takvom ishodu najviše se obradovalo 44 bivših radnika, jer su im isplaćene sve zaostale zarade, sa kamatom, tako da niko nije dobio manje od 10.000 evra. Privatizacija i zakup hotela u Bukovičkoj banji idu traljavo od samog početka. Najpre je lokalna vlast DOS-a 2004. „Staro zdanje“ izdala u zakup izvesnom Ivici Petroviću, našem čoveku iz Nemačke. Predstavio se kao vlasnik fabrike za proizvodnju nameštaja za hotelijerstvo, a u stvari je bio samo komercijalista za katalošku prodaju. Obećao je da neće nikoga otpustiti. To je bilo presudno da se vlast zahvali konkurenciji, Editi Krunić iz SAD, koja je rekla da ne može da zaposli one koji nisu kvalifikovani za rad u vrhunskom hotelu. Još se kao anegdota priča da Petrović nije imao para ni za gorivo do Beograda, pa je ugovor s njim raskinut, jer ništa od obećanog nije uradio. Cirkus se nastavio kada je u velikom stilu stigao Vladimir Valenčič iz Slovenije. On se novim vlastima SRS i SPS predstavio kao vlasnik međunarodnog poslovnog sistema Reval u Londonu. Kasnije se ispostavilo da je ta firma osnovana neposredno pred Valenčičev dolazak u Aranđelovac i da nije imala promet nijedan peni. U međuvremenu, za 200 navodno novih radnih mesta SIEPA mu je uplatila dva miliona evra, opštinsko rukovodstvo ga je dve godine častilo u restoranu „Aleksandar“, najavljujući renesansu svih hotela - najduže za šest meseci. Pošto ih je ubedio da mu je za opremanje hotela potrebna i fabrika lakih građevinskih materijala, lokalna vlast mu je poklonila nekoliko hektara zemlje u Memorijalnom kompleksu „Dušan Petrović Šane“ u selu Banja pod Venčacom. Zarad opšteg interesa, nekadašnji narodni heroj čak je ekshumiran i sahranjen na obližnjem seoskom groblju. Ta fabrika nikada nije izgrađena, hoteli su nastavili da propadaju, ugovor sa Valenčičem je raskinut, lokalni čelnici prali su ruke od svega, a SIEPA je u međuvremenu rasformirana. Tužnoj sudbini „Starog zdanja“, zadužbini Miloša i Mihaila Obrenovića, ubrzo se pridružila i ostavština Karađorđevića, hotel „Šumadija“. Ostareli, krpljeni, a nezakrpljeni, opevani u pesmama i sa skupštinske govornice, jadnog izgleda prodani su pre sedam godina, a u još gorem stanju su ovih dana dobili nove vlasnike. Sasvim drugačija bila je sudbina hotela „Izvor“ – 70 odsto društvenog kapitala 2003. kupio je Miroljub Aleksić. On je u rekonstrukciju, dogradnju i uređenje turističkog kompleksa na devet hektara uložio 50 miliona evra i samo od boravišnih taksi u opštinsku kasu se svake godine slije 50.000 evra. Devet godina kasnije njegova firma Amasis kupila je i preostala dva zapuštena hotela u parku Bukovičke banje, sa idejom da od Aranđelovca napravi privlačnu turističku destinaciju za goste sa dubljim džepovima iz celog sveta. Lokalna vlast je, međutim, činila sve da mu pomrsi konce, pa je Aleksić posle uzaludnog čekanja na plan detaljne regulacije i građevinsku dozvolu 2016. raskinuo kupoprodajni ugovor. „Staro zdanje“ i „Šumadija“ postali su ruglo, a ne simbol grada. Nisu se smirile ni strasti u čaršiji, koja s nestrpljenjem čeka narednu odluku lokalnih moćnika, koji su već oterali jednog ozbiljnog investitora, koji je imao jasnu viziju razvoja, ali i dovoljno novca da sve to realizuje.