Ni pukovnik ni pokojnik

Zemlja se nije otvorila, nebesa se nisu srušila. Nacionalisti, populisti i drugi pripadajući izdanci radikalne desnice na izborima za Evropski parlament nisu došli ni blizu senzacionalnog uspeha kakav su njihovi predvodnici onoliko najavljivali i kakvog su se mnogi na kontinentu pribojavali. Stranke ove orijentacije jesu zabeležile u celini dobar, u pojedinim slučajevima i odličan rezultat, osvojivši najviše glasova u Italiji, Francuskoj, Mađarskoj, Poljskoj i (od EU već otpisanoj, ali zbog prolongiranja Bregzita i dalje prisutnoj) Velikoj Britaniji. Drugde su, međutim, njihova ideološka sabraća prošla loše, ili tek osrednje. Ukupno uzev, tri grupacije evropske desnice - Evropa nacija i sloboda (ENF), Evropa slobode i direktne demokratije (EFDD) i Evropski konzervativci i reformisti (ECR) - u i dalje 751-članom telu imaće više predstavnika nego bilo kad u 40-godišnjoj istoriji izbora za EP. Ali ne samo da i dalje neće moći da presudno utiču na odlučivanje u parlamentu (mada će izvesno više nego dosad imati upliva na debatu), nego na kraju nisu čak ni glavna priča ovih izbora. Bez pretenzija da je na ovom mestu moguće sagledati sve bitne aspekte prošlonedeljnog glasanja, svakako je potrebno izdvojiti one ključne. Ohrabrujući rast izlaznosti Prvi među razlozima zbog kojih se na ishod izbora može da gleda s dozom optimizma jeste odziv birača, najveći u poslednje dve decenije, a u 22 od 28 zemalja članica bolji nego na izborima 2014. Posmatrana izolovano, izlaznost od 51 odsto nije impresivna. Ali kako je na izborima za EP slab odziv uobičajen, a izlaznost je konstantno opadala, činjenica da je sada ovoliko birača izašlo na glasanje - osim što sugeriše da je odnos prema Evropi postao važan deo domaćeg političkog diskursa u mnogim članicama Unije - uvećava (u pitanje često dovođeni) demokratski legitimitet EP, time i čitave EU. Nastavak urušavanja tradicionalnih stranaka Tome što će novi saziv EP biti reprezentativniji nego do sada najviše je doprinelo dalje urušavanje posustalih stranaka desnog i levog centra. One su do ovih izbora redovno osvajale natpolovičnu većinu mandata u EP, na osnovu toga zauzimale sva ključna mesta u evropskim institucijama i zadržavale punu kontrolu nad njima. Gubici Evropske narodne partije (EPP), koja okuplja stranke desnog centra, te Progresivne alijanse socijalista i demokrata (S&D), u kojoj su stranke levog centra - dva bloka su zbirno ostala bez skoro 80 mandata - nastavak su dugogodišnjeg trenda slabljenja nekadašnjih velikih partija s širokom biračkom bazom i fragmentacije političke scene u praktično svim zemljama članicama, pa tu iznenađenja nema: ovi rezultati samo su potvrda onoga što je odavno očigledno. Debakl republikanaca i socijalista u Francuskoj, konzervativaca i laburista u Britaniji, te socijaldemokrata u Nemačkoj - da se pomenu samo tri najveće članice Unije - iznova potvrđuje da je s tradicionalnim strankama centra, ne računajući retke izuzetke poput nemačke Hrićansko-demokratske unije (CDU), praktično svršeno. Uzlet liberala i zelenih Za razliku od stanja od pre nekoliko godina, kada su nekadašnji glasovi za desni i levi centar najvećim delom krenuli da se odlivaju ka populističkoj ili ekstremnoj desnici, u skorije vreme je, na izborima u više zemalja članica Unije, uočljiv novi trend: sve više birača se okreće manjim, etabliranim strankama centra za koje se ne tako davno činilo da su na putu da postanu trajno irelevantne, ali u današnjem promenjenom političkom okruženju pokazuju novu vitalnost. Reč je o liberalnim i zelenim strankama, najvećim dobitnicima izbora za EP: one su zabeležile veliki, ponegde i dramatičan rast podrške. Posebno dobar rezultat - pogurana debitantskim nastupom partije francuskog predsednika Emanuela Makrona, Republika u pokretu (LREM) - ostvarila je grupacija liberalnih partija (ALDE): novu vladajuću većinu, sada kada su EPP i S&D ostali bez nje, biće teško formirati bez njih, u nekim varijantama možda čak i bez zelenih. Nova nada i razlozi za oprez Uspesi liberala i zelenih demonstrirali su da jasna većina građana EU i dalje veoma drži do članstva svojih zemalja u evropskoj porodici, te da se, posebno među mladima, formira novo snažno proevropsko biračko jezgro koje izvesno ni sada ni u budućnosti neće podleći sirenskom zovu prefriganih demagoga tipa Matea Salvinija ili Viktora Orbana. Prvo, ipak, treba osigurati da aktuelna garnitura proevropskih političara ni slučajno ne pomisli kako to što je ovog puta udar radikalne desnice amortizovan znači da je opasnost prošla. Nije. I neće još dugo.