Nosi se u Beograd

U moru knjiga napisanih o proteklim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, ova se izdvaja pre svega zbog jedne činjenice: autor nije ni pisac, ni novinar, ni ekspert za Balkan - on je trgovac. Poreklom Austrijanac, Kurt Kepruner se 1989. godine preselio iz Forarlberga u Nemačku gde je osnovao i vodio firmu iz oblasti međunarodne nabavke mašinskih delova. Ovaj posao često ga je vodio u različite krajeve ranije Jugoslavije. “Putovanja u zemlju ratova” je izuzetno dobro i iskreno napisana priča jednog običnog čoveka koji je gledao i slušao kako to izgleda kada eksplodira “bure baruta”. Od Hrvatske do Kosova, od 1991. pa do 2000. godine Kurt Kepruner beležio je brojna svedočanstva koja su ušla u ovo delo, a koja se u mnogome, da ne kažemo - temeljno, razlikuju od slike koju je zapadna javnost imala o jugoslovenskim ratovima. Keprunerova knjiga, za koju je austrijski pisac Peter Handke rekao da je “izorana istina”, objavljena je 2001. godine na nemačkom, a sada u izdanju novosadske izdavačke kuće “Prometej” na srpskom.

Ova tura sa Cupeom bila je za mene pravi mali šok. Da nisam sve svojim očima video nikad ne bih mislio da je tako nešto moguće. Dok smo išli od jednog zgarišta do drugog, pitao sam se zašto mi Jadranka o ovim stvarima nije ništa ispričala. Nije moguće da nije znala. Govorila mi je o toliko gotovo apsurdnih događaja iz zadarske svakodnevice, ali o ovome ni reči. Tokom mnogih telefonskih i drugih razgovora koje sam poslednjih meseci sa njom vodio, to mi je tek sada palo na pamet, ostavila je na mene konfuzan i protivrečan utisak. Često je zvučala sasvim demoralisano, da bi nekoliko minuta posle toga uz smeh sve prikazala drugačije. “Znaš li da sam i ja već pomalo luda, pokatkad”, imala je običaj da kaže.

Odlučio sam da sada najzad iz nje iscedim istinu. Jer, ipak, planirali smo da u julu kod ovih ludaka provedemo godišnji odmor, zajedno sa mojom ćerkom Verom koja je upravo napunila šest godina. Sve više mi se činilo da bi to mogla biti krajnje riskantna stvar.

Kada sam se u rano poslepodne opet sastao sa Jadrankom, ona me odmah dočekala rečima: “Sada verovatno očekuješ od mene neko objašnjenje!” Očigledno je slutila da imam pitanja za nju. Da, želeo sam objašnjenje i insistirao na tome da odmah čujem sve što zna o takozvanoj dalmatinskoj kristalnoj noći, kako je to doživela i zašto mi je to prećutala.

Tokom našeg razgovora, koji je više ličio na saslušanje, doznao sam sledeće: jednog dana, nekoliko nedelja ranije, Lara, njena jedanaestogodišnja kći, uletela je van sebe u stan vičući da razbijaju sve srpske radnje. Odmah su potrčale do prozora koji je gledao na bulevar. Taj bulevar, gde je Jadrankina porodica tada stanovala na petom spratu jedne velike zgrade, jeste široka ulica koja od tranzitnog puta Rijeka - Split vodi u centar Zadra. Jadranka je sa prozora videla mnogo ljudi kako trče na ulici ukoso ispod njenog stana, od kojih su neki bili naoružani gvozdenim šipkama i drugim predmetima, među njima i nekoliko uniformisanih policajaca. Očigledno je u tom trenutku na redu bio frizerski salon, koji se doduše nije mogao videti, jer se nalazio u pasažu, ali glasna vika i zveket udaraca jasno su pokazivali šta se tamo događa. Svi su stajali kao paralizovani, na prozoru odakle se više moglo čuti nego videti. Ovo nasilje je trajalo dosta dugo, niko se nije usuđivao da izađe na ulicu.

Kako se kasnije ispostavilo, naravno da se narednih dana u gradu govorilo o ovoj akciji, grupa nasilnika je ujutro 2. maja 1991. došla u Zadar vozom iz Bibinja, predgrađa udaljenog oko osam kilometara, teško naoružana. Vođe su imale spisak adresa srpskih lokaliteta i banda je odmah krenula prema prvom cilju. Tamo je prvo jedan policajac ušao u lokal i naredio svima da izađu, nakon čega su huligani stupili u akciju i uništili sve. Neposredno posle toga, gomila je opljačkala u radnji sve što je vredelo, dok su huligani već hitali ka sledećoj adresi.

Jadranka je rekla da me upravo tog dana sasvim sigurno zvala, kako bi mi sve ispričala, ali onda nije o tome prozborila ni reči. I zaista, setio sam se kako me jednom nazvala u Regensburg, nešto je dva minuta mucala uz kašljucanje i na kraju spustila slušalicu. Nije mi tada bilo jasno da li je neko u telefoniranju ometao, da li se smejala ili plakala. Ali već narednog dana nazvala je ponovo, opet je bila ona stara, uz smeh je kazala da je juče imala loš dan i izgovorila svoju standardnu rečenicu: “All is okadž, all njill be okadž!” Jednostavno, nije želela da me uznemirava, to je nekako potisnula, nije više htela na to da misli, a osim toga bih ja obično reagovao s nevericom kada bi mi o Zadru pričala apsurdne stvari. “Kaži pošteno, zar bi mi poverovao da sam ti to ispričala?”

Ne mogu da kažem kako sam se zbog svega toga osećao. “Bespomoćno” je možda najbolja reč. LJudi ovde žive naizgled sasvim normalno, govore, smeju se, idu u kafiće, deca trčkaraju okolo. Već pola godine pratim sve što se o ovoj zemlji izveštava, gotovo sam svakodnevno u kontaktu sa Jadrankom, a onda odjednom moram da utvrdim da pojma nemam šta se zaista događa. Sve je to bilo, ponavljam, u maju 1991, nekoliko meseci pre nego što je rat počeo.

Posle podne smo posetili Luciju, dugogodišnju Jadrankinu prijateljicu, nekadašnju koleginicu s posla. Ona je sa mužem Pavlom i dvoje dece stanovala u blizini, takođe na bulevaru. Lucija je bila veoma inteligentna, snažna žena, radila je u izvoznoj firmi, “čistokrvna” Hrvatica, savršeno je govorila nemački, engleski i italijanski. Ona je narednih godina postala moj najvažniji “informator” u Zadru, jer je razmišljala veoma politički, mirno i precizno, umela je da obuhvatno i verodostojno izloži svoje misli, osim toga bila je veoma simpatična. (Umrla je krajem devedesetih godina, do kraja smo ostali u bliskoj vezi.) Ispostavilo se da je Pavle mešavina svega što u Jugoslaviji postoji: jedan deda Hrvat, drugi Srbin, jedna baka, ako se dobro sećam, Crnogorka, druga Bosanka. Nekoliko nedelja ranije izgubio je posao, uz izričito objašnjenje da u preduzeću od tog trenutka mogu da rade samo pravi Hrvati. NJegovom šefu je, navodno, ipak bilo neprijatno što ga je izbacio s posla.

Naši razgovori su se naravno vodili oko pomenutih incidenata. Lucija i Pavle su suštinski potvrdili sliku koju sam u međuvremenu stvorio, ali su joj pridodali i mnoštvo deprimirajućih pojedinosti.

Jedna od njih čini mi se vredna pomena. One večeri, posle sprovedenog nedela, u Zadru je preko radija i putem intenzivne usmene propagande puštena vest da sledeće noći ceo grad ima da tuguje za hrvatskim policajcem ubijenim u Bibinju. Kada padne noć svako mora da ostane kod kuće, da se moli za policajca i za slobodnu Hrvatsku i da u znak tuge na svaki prozor, na svaki balkon stavi jednu upaljenu sveću. To bi trebalo, kako je Lucija rekla, da bude znak svake porodice da se cela teroristička akcija odobrava, a istovremeno i upozorenje svima koji se sa ovim zločinom ne slažu.

Te noći su se telefoni usijali, prijatelji i susedi su zvali i dolazili. Lucija nije uspevala da se odvoji od telefona. Jedni su zvali i insistirali da se sveće obavezno postave; sve to nije nikakva šala, već služi identifikovanju onih od kojih se mogu očekivati teškoće, neka vrsta utvrđivanja manjine. Ko ne učestvuje u tome, taj se jasno deklariše kao neprijatelj hrvatskog naroda i stoji očigledno u savezu sa neprijateljem - a kako će takvi neprijatelji proći, to je danas ceo grad mogao da vidi. Drugi su, pak, protestovali kako je sve to jedna budalaština koja se ne sme podržati, i nadali se ili zahtevali da ne budu ostavljeni na cedilu. Kao da je reč o pravoj zaveri, preko telefona su se čitali čitavi spiskovi imena kako bi se utvrdilo ko sve neće učestvovati, ko koga treba još da nazove.

Lucija i Pavle su od početka odlučili da ne pale nikakve sveće. Neće se valjda poistovećivati sa ovim ludilom. Ali pritisak je postao ogroman. Lucijina majka zvala je bezbroj puta, plakala i urlala preko telefona jer je Lucija odbijala da postavi sveće. Onaj ko u tom trenutku nije telefonirao, ili sa susedima raspravljao na stepeništu, taj je stajao na prozoru i zurio u susedne kuće. Svuda su gorele sveće i bilo ih je sve više. Mogli su se videti odredi posmatrača koji su patrolirali ulicama, tražili pogledima prozore, brojali spratove, pravili beleške - očigledno sa ciljem da utvrde ko stanuje iza prozora bez sveća. U međuvremenu, prijatelji bi po drugi put zvali, povlačili svoju, pre samo sat vremena, prkosno datu reč građanske hrabrosti, i skrušeno priznavali da su sada ipak upalili sveću.

Iznenada se onda na vratima pojavila Lucijina majka sva zapenušana od besa, s pakovanjem sveća ispod ruke. “Izdrala se na mene da se odmah nosim u Beograd pre nego što i deca stradaju. I tako se dogodilo da su i kod nas gorele sveće. Nisam je mogao zaustaviti. Jedino da sam je ubio pred decom”, ispričao mi je Pavle stideći se. “Od tada mojim srpskim prijateljima nisam mogao da pogledam u oči, ostavio sam ih na cedilu.”

Lucija i Pavle, koji me, uzred budi rečeno, nekoliko puta lako potukao u šahu, predočili su mi uz nekoliko detalja kakav su strahovit pritisak vršili hrvatski mediji, pre svega televizija, ali i većina novina, na sve koji su još uvek verovali u jugoslovensku ideju, odnosno u miran zajednički život svih Južnih Slovena. Nije mi promaklo da je, gde god sam otišao, bio uključen televizor i da se na ekranu bez prestanka video Tuđman. Ali nisam naravno razumeo ni reč, dok je Jadranka najčešće odbijala da mi nešto prevede. Rekla je da ne želi i da ne može to više da gleda i sluša.

Neću sada više ulaziti u to šta mi je sve Lucija pričala, o hajci protiv svega što je jugoslovensko, o veličanju svega hrvatskog, o direktnom strahu koji su hrvatski Srbi morali da osete kada bi na službenoj hrvatskoj državnoj televiziji čuli hrvatske vojnike u uniformi kako prete: “Hoćemo da vidimo kako pršti srpska krv”, rečju o neskrivenoj renesansi ustaštva koja se, po Lucijinim rečima upravo događala i koju sam u međuvremenu i kroz vlastite doživljaje mogao sasvim dobro da naslutim. Pretpostavljam da se to može lako zamisliti i bez navođenja daljih detalja.

# Prevod s nemačkog: ZLATKO KRASNI