Statista sa bilborda

Sam start Vuksanovićeve kampanje pred lokalne izbore, pod nazivom “Moj gradonačelnik”, obeležilo je i prefarbavanje dvanaest bilborda crnom bojom, iste noći nakon što su postavljeni. Plakati na bilbordima inače, prikazuju Vuksanovića u drugom planu, dok su u centru pažnje kako sam kaže, obični ljudi. Inače, ovo je samo realizacija Vuksanovićeve već objavljene ambicije da postane čelnik Beograda.

Ako postoji prelomni događaj koji je kasnije obeležio sve Vuksanovićeve vratolomne političke odluke onda je to njegova kandidatura za predsednika Demokratske stranke početkom 2000. godine. Kao jedan od osnivača DS-a i na mestu potpredsednika stranke pokazao se kao prilično ozbiljan protivkandidat Zoranu Đinđiću. O tome svedoči i činjenica da ga je Đinđić pobedio većinom koju bi teško mogli nazvati ubedljivom: Vuksanović je osvojio 45,5 posto glasova. U jeku kampanje za mesto lidera stranke, Vuksanović je o Đinđiću govorio da “ne vredi vikati pomaže Bog na mitingu, a izjašnjavati se kao ateista”, a Đinđić je uzvraćao rečima da Vuksanović nema dovoljno autoriteta za tu poziciju. Vuksanović je tada čak tražio od Đinđića da se obavežu da onaj ko izgubi na izborima ne osniva novu stranku.

Nakon poraza, Vuksanović se nekoliko meseci primirio i davao pomirljive izjave da nema nikakvu nameru da napušta stranku, a u duhu jačanja njenog jedinstva čak je i pominjao povratak Dragoljuba Mićunovića i Koste Čavoškog u okrilje DS-a. Tada je rekao: “Izlazak iz DS-a bio bi kao izlazak iz društva. U mom slučaju ne postoji alternativa. Ili ćemo zajedno uspeti ili zajedno propasti.”

Taj duh zajedništva naglo opada krajem oktobra 2000. kada je napustio DS i prešao u Perišićev Pokret za demokratsku Srbiju. Razlog: “Smetalo mi je privatno vođenje stranke, netimsko odlučivanje na svoju ruku i bez konsultacije većine. Ako su mogli Mićunović, Batić, Koštunica i drugi da izađu iz te stranke, zašto ne bih i ja.”

Momčilo Perišić i Velja Ilić su ga 2001. godine podržali kao kandidata za gradonačelničku fotelju koju je Milan St. Protić napustio po odlasku u Vašington. Ipak, za to nije dobio blagoslov DS-a, a Beograd je kasnije dobio gradonačelnicu. Vuksanović je tada rezignirano rekao: “Posao gradonačelnika Beograda sigurno bih obavljao odgovorno, ali ne želim da budem meta politikantskih igara i uvređene sujete jednog čoveka.”

Stare strasti i razlaz sa Đinđićem reflektovali su se i na odnose u novoj stranci, gde Vuksanović sve više zamera Perišiću, lideru PDS-a i ujedno potpredsedniku republičke vlade, da mu je Đinđić šef i “da se od stranke odavno odrodio”. Vuksanovićev pokušaj da napravi prevrat u stranci i inicira izglasavanje nepoverenja Perišiću, završava se neslavno, a Perišić komentariše da mu on radi o glavi iako ga je nakon razlaza sa Đinđićem “prihvatio iz čisto humanih razloga”.

Epilog svega je Vuksanovićevo napuštanje stranke koji sa sobom vodi i tri od ukupno pet njenih republičkih poslanika i osniva Narodnu demokratsku stranku. Vuksanović prelazi u opoziciju, strasno kritikuje rad vlade i uglavnom traži savez sa Koštuničnim DSS-om. Ovo neformalno drugarstvo je konačno uozbiljeno pred poslednje parlamentarne izbore kada postaju koalicioni partneri. Vuksanovićevo ime se nije našlo na poslaničkoj listi vladajuće koalicije, pa se u javnosti spekulisalo da kibicuje jednu od ministarskih pozicija. S obzirom da od toga nije bilo ništa, Vuksanović kasnije objašnjava da postoji interni dogovor da mu se to nadoknadi posle lokalnih izbora. U međuvremenu se predlagao i za predsedničkog kandidata vladajuće koalicije, ali ni od toga nije bilo ništa.

Vuksanovićeva politička karijera zato u zbiru pomalo podseća i na njegovu reklamnu kampanju na kojoj on statira ili se nazire u pozadini. Dok drugi pecaju, premeravaju na kantaru ili postižu trojke, on uporno i strpljivo opstaje na političkoj sceni, više kao druga postava nego kao glavni igrač, što je uglavnom rezultat njegovog političkog instinkta.

Nema podrške, nema ljutnje Slobodan Vuksanović kaže da nije tajna da je imao dogovor sa Koštunicom da ga DSS podrži u kandidaturi za gradonačelnika i da zato nije raspoređen ni na jednu funkciju, ni saveznu ni republičku. “Međutim, ja uvažavam odluke stranačkih organa i videćemo kakve će biti te odluke. Ja se zaista ne ljutim ako oni izaberu nekog drugog, jer meni ne smeta broj kandidata, ja verujem u sebe i ekipu koja je uz mene”, kaže Slobodan Vuksanović za NIN. Ko vam je radio marketinšku kampanju “Moj gradonačelnik” i otkud ideja da na plakatima vi kao kandidat, budete u pozadini? - To radimo zajednički, prijateljskim snagama uz podršku ljudi koji su godinama sa mnom i ja sa njima. Ja nisam glavni lik na tim fotografijama, ja sam u pozadini i po tome je ta kampanja neobična, a ljudi koji se bave marketingom kažu da do sada to niko nije radio. Ipak, mislim da su je svi vrlo lepo razumeli, bez obzira na to da li su upućeni u marketing ili ne. Da li ste započeli pregovore o eventualnoj podršci koalicionih partnera? - Započeli smo preliminarne razgovore i ja se nadam da će te podrške biti, ali ja ne insistiram na tome jer je meni najbitnija podrška Beograđana i to su uostalom pokazali i ovi protekli izbori gde su birači glasali za ličnost, nezavisno od stranačke pripadnosti. Ali videćemo, izbori još nisu raspisani, ima još vremena. Ovo nije prvi put da ste pokazali ambiciju da postanete gradonačelnik Beograda. Bili ste predloženi da zamenite na toj poziciji Milana St. Protića 2001. godine kada je on otišao na ambasadorsko mesto u Vašington. - Ne, ja nisam imao prilike da pokazujem takve ambicije jer nisam bio na takvoj poziciji, ali su me od 1998. godine povremeno drugi predlagali. Prijatelji iz DS-a su mi govorili da bih u nekom trenutku mogao da budem dobar gradonačelnik, jer sam tri puta bio opštinski odbornik, a dva puta gradski i oni su prosto procenjivali da ja odgovaram tom položaju. Ali nije bilo prilike da se sam kandidujem ili da me neko drugi kandiduje. Sad su prvi neposredni izbori i sad je valjda, sticajem okolnosti, ta ideja sazrela. Dvanaest od četrdeset vaših bilborda već prve noći je prefarbano crnom bojom. Na čijem ste udaru? - Ne znam, ne razmišljam mnogo o tome na taj način. Ti bilbordi su prefarbani vrlo temeljno, sa merdevinama, krpama, sunđerima, tako da se ne vidi ni jedno slovo ni lice. Što je još jedan dokaz da ću pobediti, to je meni kompliment, zato te bilborde nismo ni menjali.