Kraj homo ludensa

Preko četrdeset odsto naših građana misli da će nekakvih terorističkih akcija u vreme Olimpijade u Atini - biti. Izgleda da je organizovana Amerika, koja Al kaidu juri po celom globusu, još uverenija u to. Iako je Grke obezbeđivanje Igara koštalo četiri puta više od dosad najskupljeg obezbeđenja u Sidneju pre četiri godine, bivša službenica Stejt departmenta i Pentagona a sada član Američkog spoljnopolitičkog saveta u Vašingtonu Meri Vejn oceniće da su “nažalost, grčke vlasti bile vrlo usporene u odgovorima na izazove”. Časopis “Nešnel interset” sastaviće scenario po kome su albanski imigranti, kao “velika muslimanska populacija u Grčkoj”, moguće skrivalište Al kaide, gde se mogu spremati spektakularne akcije, a grčka policija-organizacija koja ima “malo iskustva sa ozbiljno organizovanim kriminalom”. Slabo se pokazala nakon raspada Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Zaključak je prilično fatalistički: bezbednost Igara je zavisna od milosrđa Al kaide.

Šta to u suštini ugrožava atinske Igre kao vrhunsku priredbu svetskog globalističkog establišmenta? To su “antiameričke, antikapitalističke i antiglobalističke demonstracije koje u sebi mogu skrivati i neke elemente terorizma” (“Nešnel interset”). Al kaida je tu, što bi se reklo, samo vrh ledenog brega. Problemi današnjeg sveta su mnogo kompleksniji i biće da glavna opasnost dolazi otud što se “jaz između bogatih i siromašnih” sve više produbljuje, a sirotinja je u takvim situacijama sklona “ujedinjavanju proletera svih zemalja”. Samo, “proleterska internacionala” u doba globalizma je mnogo šarolikija nego nekad, te nije lako ni pretpostaviti ko i odakle može udariti po Igrama kao simbolu. To što se na vrhu talasa protivljenja našao prebogati princ od Arabije, istorijski nije nikakva novost (setite se odakle su došli vođi i ideolozi “prezrenih na svetu” pre dva veka). Posebno to nije paradoks u svetu u kome se “sukob civilizacija” od knjiške “političke nekorektnosti” jednog starog profesora, pretvara u svakodnevicu koja se u direktnom prenosu može pratiti na globalnim televizijama.

Igre su odavno postale suviše važna priredba da bi mogle živeti izvan sfere totalne politizacije. De Kubertenov idealizam podignut na viktorijanskom idealu fer-pleja (oštro, ali pošteno), nadahnut klasičnim delom (“Školski dani Toma Brauna”) Tomasa Hjuza, jednog od ideologa “hrišćanskog socijalizma” i romantičarskim viđenjem čistote starogrčkog društva, nikad nije uspeo da ozbiljno odmakne od lepo sročenih ideala.

“Olimpizam teži da stvori način života zasnovan na zadovoljstvu u naporu, na obrazovanju ličnim primerom i poštovanju univerzalnih osnovnih etičkih principa”, govorio je otac novih olimpijskih igara. Nijedna od tih vrednosti nije na ceni vek kasnije. Insistiranje na fer-pleju i odaljavanju od novca i moći zvuči ili kao licemerje ili kao ludilo. Posebno je slika izoštrena na sportistima, sportskim klubovima i organizacijama. Tamo odavno nema igre, a homo ludens je izumrla vrsta. Moglo bi se reći da je olimpizam bio uzaludan napor. Ako je to preterano, onda se mora priznati da je za vek i nešto sasvim potrošen.

Neprekidne kampanje protiv dopinga sportista, na primer, pokazuju sve razmere neiskrenog i zaludnog napora. To je sasvim preslikana kampanja protiv droge u društvima u kojima je stimulativnih sredstava sve više. Šta to može da izađe iz društva u kome su društvene relacije toliko usmerene na “borbu neprestanu” i toliko stresne da normalan čovek, kako je to nedavno objašnjavao Frensis Fukujama, to ne može da podnese bez stimulansa? Neće li oni koji su podvrgnuti najtežim naporima i najsurovijoj konkurenciji prvi dići ruke ? Naravno da neće, ali će se zato javne rasprave o njima dizati na najviši nivo. “I političari su se zainteresovali za problem”, DŽordž Buš se najozbiljnije angažovao, valjda “kažu cinici, zato što je verovatno lakše postići veliki uspeh hvatajući se steroida u sportu nego zaustaviti promet kokaina preko meksičke granice” (“Ekonomist”).

I koliko god se pola veka za najvećeg neprijatelja olimpizma označavao Adolf Hitler, sasvim je sigurno da mu on ni izdaleka nije naudio kao politike i ideologije koje su ga svojatale i “obožavale”. Koliko je samo mladih tela i vrhunske pameti u hemiji utrošeno za postizanje najviših dometa, što je u osnovi bilo političko odmeravanje snaga u poluvekovnom hladnom ratu. Politički pristup olimpijadi se promenio. Atina 2004. poprište je svetskog sukoba jedine velike sile koja neće štedeti sredstva da pokaže svoju dominaciju i moguća pozornica slabih koji traže načina da jave svetu da i oni postoje. Tako će novinar jednog od naznačajnijih američkih dnevnika, na licu mesta u drevnoj Olimpiji, “pronaći” artefakta koja mogu, ako se istina ponovi hiljadu puta, biti osnova za novo pisanje istorije :”Demokratija, maštoviti pronalazak Grka, vratio se, unekoliko različit krajem 18. veka - najpre u Ameriku, pa se postepeno širio drugde. A onda, na kraju 19. veka (kad je domokratija sazrela), svet je počeo da se - igra.” Neće se ovakvim ludostima, koje po našim aršinima novije istorije svakako nisu relevantne, niko suprotstaviti. Jer one nisu incidenti.

Delom i zato, u senci atinskog spektakla mogle bi se pojaviti tajne organizacije duboko frustriranih grupa i naroda, čiji je simbol ono što se zove Al kaida.

Kao i svet, Olimpijada čeka nove ideje koje će joj udahnuti dušu. Zamislite, sa koliko iskrenog uverenja u njihovu primenjivost, Bler, Širak, Šreder, Putin i stari Buš mogu prihvatiti stihove: /Susresti se sa Trijumfom i Gubitkom/I odnositi se prema te dve obmane na isti način/. Radjard Kipling, ipak, nije glasnogovornik ovog vremena. Pobeda je danas suviše važna da bi je se neko odrekao, a poraz baca u bedu i poniženje. Atina 2004. je slika tog reda ili košmara.