Civilna agresija

Kada je u aprilu 2003. godine Narodna skupština Republike Srbije otpočela zakonski komplikovan proces imenovanja Saveta Republičke radiodifuzne agencije (završen je u junu iste godine), jedan deo profesionalnih udruženja i nevladinih organizacija usprotivio se izboru dvojice članova Saveta. Navodno, zbog toga što Narodna skupština nije poštovala svoju obavezu iz člana 24 Zakona o radio-difuziji koja precizira da Narodna skupština treba da javnost 30 dana uoči njihovog izbora “na pogodan način” (u praksi - putem internet prezentacije Narodne skupštine, dostupnoj jednom procentu ukupne srpske populacije) obavesti o biografijama kandidata. Nakon toga dva člana Saveta koja pripadaju tzv. civilnom sektoru podnela su ostavke. Posle ovih zbivanja u javnosti je, pod pritiskom moćnih medijsko-finansijsko-parapolitičkih lobija, formirana sledeća slika:

1) Kršenje pomenute odredbe Zakona zahteva novo glasanje u Narodnoj skupštini, odnosno tzv. ponavljanje procedure. Ovo je bio zahtev koji su punih petnaest meseci, bez ikakve pravne argumentacije, ponavljala neka profesionalna udruženja i neke nevladine organizacije. Nažalost, ovom protivzakonitom nastojanju u pojedinim trenucima pridruživali su se i predstavnici nekih međunarodnih institucija.

2) Učešće “civilnog sektora” u svim etapama konstituisanja i rada Saveta je “evropsko iskustvo” i preporuka koja se mora smatrati obavezujućom.

3) Demisioniranje predstavnika “civilnog sektora” automatski znači “delegitimizaciju Saveta”.

Što se stava 1) tiče, jedino relevantna evropska “preporuka” jeste Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope koja nosi oznaku REC(2000)23. Ona se u celosti odnosi na proces izbora i delokrug rada “regulatornih tela” nadležnih za radio-difuziju. Da li ova preporuka zahteva ili dopušta smenjivanje celokupnog Saveta zbog proceduralne greške, kako pojedini lobisti i danas zahtevaju? Naravno - ne! U tzv. Eksplanatornom memorandumu uz Preporuku REC(2000)23 jasno se kaže: “Iako to u Preporuci nije rečeno, jasno je da se razrešenje može primenjivati samo na članove organa kao pojedince, nikako na organ u celini.”

Da stvar bude gora, smenjivanje celokupnog Saveta ili člana Saveta bez zakonskog osnova zabranjeno je i postojećim Zakonom o radio-difuziji. Upravo zbog toga Vlada Srbije bila je prinuđena da Narodnoj skupštini predloži nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji kojim će se omogućiti novo glasanje o Savetu.

I, šta se desilo? Oni koji tim zakonskim aktom treba da budu smenjeni (trenutni sastav Saveta) u potpunosti su “za” taj predlog Zakona, a oni koji već gotovo godinu i po dana po kuloarima, medijima i diplomatskim prijemima galame o “skandaloznom izboru Saveta” su - protiv! Zašto? Jednostavno: zato što im ni ovaj Zakon ne omogućava monopol. To je i bila suština spora od samog početka.

Pređimo sada na u srpskoj javnosti rasprostranjeni stav 2) koji sugeriše da “civilni sektor” mora da ima nezaobilaznu, ako ne i presudnu ulogu u radu bilo kojeg regulatornog tela. Sudeći prema tekstu Eksplanatornog memoranduma, to jednostavno nije istina. Pojednostavljeno govoreći, Memorandum podjednako dopušta i tzv. SSRN model (za malo mlađe: Savez socijalističkog radnog naroda), prema kojem većinu u sastavu Saveta mogu da predstavljaju predstavnici različitih društvenih “struktura” i tzv. državni model, prema kojem celokupnu proceduru nominovanja i izbora kandidata vode državni organi. U tačkama 14. i 15 Memoranduma se kaže:

14. ... U nekim zemljama smatra se da regulatorni organi treba da zastupaju interese, tokove misli i političke i socijalno-strukovne grupe u društvu. U ovim slučajevima, ova tela će biti prilično velika, pri čemu njihovi članovi - koje u mnogim slučajevima nominuju NVO ili lokalne vlasti...

15. U drugim zemljama, ne smatra se neophodnim da članovi regulatornih vlasti predstavljaju ceo spektar društva, jer se obično smatraju nezavisnim “sudijama”. U većini takvih slučajeva, regulatorno telo je kolektivni organ koji obuhvata ograničeni broj eksperata iz struke, koje postavlja zakonodavna ili izvršna vlast.

Ono što izaziva nesporazume su više puta ponavljane, a ničim obrazložene tvrdnje o nužnom učešću tzv. civilnog sektora u proceduri nominovanja i izbora kandidata, a, potom, naravno, i u radu Saveta. Kako se jasno vidi iz citiranog teksta, to nije ono što Evropa preporučuje kao obavezujuće.

Očigledno je da su pisci važećeg srpskog Zakona o radio-difuziji (grupa građana iz reda NVO i određenih medija) pobrkali dve stvari: obaveznu nezavisnost regulatornog tela (što jeste obavezujuća preporuka Saveta Evrope) i ničim obrazloženu ideju da se ta nezavisnost nužno i automatski postiže što manjim učešćem države u procesu nominovanja i izbora kandidata (za šta nisu pruženi nikakvi argumenti). Nezavisnost u radu regulatornih tela vidi se kroz rad a ne kroz način izbora tih organa. I organi koje je nominovala i izabrala Skupština mogu biti sasvim nezavisni (npr. sudije), baš kao što i organi sačinjeni od aktivista NVO mogu biti korumpirani.

Budući da primat tzv. civilnog sektora u radio-difuziji očigledno nije “evropska preporuka”, treba videti da li je on, eventualno “evropsko iskustvo”. Kakva je praksa nama sličnih tranzicionih zemalja?

Nasuprot uvreženom uverenju u tzv. domaćoj stručnoj javnosti u ogromnoj većini tranzicionih zemalja (deset od jedanaest zakona koje je analizirala Stručna služba Republičke radiodifuzne agencije) zakon predviđa da članove regulatornog tela predlažu državne institucije (parlament, vlada ili predsednik države). Drugim rečima, izostanak predstavnika “civilnog sektora” iz procedure nominovanja/izbora/rada regulatornog tela nikako ne znači nelegitimnost ovog organa, ma koji razlozi da su u pitanju.

Tako u Češkoj 13 članova regulatornog tela predlaže donji dom parlamenta, u Bugarskoj Skupština predlaže pet članova a predsednik Republike četiri člana Saveta elektronskih medija, u Hrvatskoj vlada predlaže svih sedam članova Vijeća elektronskih medija, u Rumuniji Senat, Veće deputata i vlada predlažu po tri člana Nacionalnog audiovizuelnog saveta, a predsednik Rumunije predlaže dva člana, u Poljskoj Sejm predlaže četiri člana, Senat dva, a predsednik Poljske tri člana Nacionalnog radiodifuznog saveta, u Slovačkoj članove Saveta za radiodifuziju i retransmisiju predlaže parlament, u Mađarskoj poslaničke grupe u parlamentu predlažu po jednog kandidata a predsednika Saveta zajednički nominuju predsednik i premijer Mađarske, dok u Bosni i Hercegovini sve kandidate predlaže Savet ministara, a u Makedoniji svih devet članova predlaže Skupštinski odbor za imenovanja. I za kraj - iznenađenje za zajapurene borce “civilnog sektora”: nigde, osim u srpskom i crnogorskom zakonu, nevladine organizacije ne predlažu samostalno svog kandidata za regulatorno telo.

Da stvar bude još zanimljivija: država nominuje i bira članove regulatornih tela i u svim zemljama Evropske unije!

Nenad Cekić
(Autor je predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije i docent, predmet Etika, Filozofskog fakulteta u Beogradu)