Egziperi uz trubu

Peking-Beograd... Pa ti si prava Osovina zla sam po sebi!”, šalio se jedan moj pritatelj kada sam mu rekao da krećem na put u Srbiju. Stigavši iz Kine na jug Francuske pre nekoliko dana, spremam se sa određenim uzbuđenjem da ponovo sretnem svoje beogradske prijatelje. Svaki put kada dođem u Srbiju, čini mi se da ostavljam daleko iza sebe otužnu i sumornu Evropu trgovaca, svet u kojem se sve više osećam strancem. Ove godine krenuo sam sa prijateljima za Guču i tamošnji čuveni festival srpskih i ciganskih truba.

Autobus iz pravca Čačka nema otvorene prozore i mi smo unutra zbijeni kao četnici u nekom šumarku Ravne gore. Kada je autobus počeo da krivuda, spuštajući se niz brda koja vode ka Guči, neko je povratio između dve stolice. Reakcija putnika autobusa: lavina smeha koji se pretvorio u pesmu. Iza maglovite kotline, Guča je na vidiku i za mene je festival upravo počeo.

Spuštamo svoje kofere kod meštanina koji nas je primio za vreme trajanja festivala pre nego što krenemo u zabavu. Za jednog mladog Francuza koji dolazi u Srbiju, Guča je jedan drugačiji svet. Svet ludila i kiča, raznobojan i narodan, bučan, haotičan i alkoholičan, svet u kojem se mogu sresti seljaci u ukrašenim narodnim nošnjama i opancima, prelepe beogradske “ribe” sa zanosnim oblinama, bande mladih nalik na fudbalske navijače, sa sve pištaljkama u ustima i kriglama piva u rukama, male bosonoge Cigančice koji će vam otpevati nešto za nekoliko dinara, pa i prodavce koji hoće da vam prodaju električne brijače i lampe za gradilišta! A zatim, i pre svega, tu su trube, te neverovatne trube koje su svuda, na ulicama, ispod šatora, na scenama, trube koje čine dušu Guče. Zahvaljujući njima, uličice ovog pitomog sela se svake godine pretvore, na nekoliko dana, u džinovsku orgiju muzike, rakije, piva i roštilja.

Pre svega, ono što me iznenađuje je veoma narodski aspekt ove zabave, u vreme kada su u Francuskoj naši narodni balovi praktično nestali. Ovde možemo videti mlade koji đuskaju uz zvukove seljačkih truba, dok se u isto vreme drugde u svetu drugi njišu uz “njorld music” koji ima iste akcente od Madrida do Stokholma. Prava muzička internacionala je pak ovde u Guči, i to je jedino mesto gde možemo da na ulici sretnemo nemački trubački orkestar koji svira “Gde god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo”.

Iza štanda koji prodaje palačinke, jedna lepa devojka diže glavu i smeši mi se. Iza svojih plavih pramenova natopljenih znojem, krije dva nasmejana kristalno plava oka. Ana ima 19 godina, Beograđanka je, studentkinja, i radi tokom čitavog festivala za šaku evra. Kada saznaje da sam Francuz, govori mi o Antoanu de Sent-Egziperiju i šalje mi razoran osmeh koji me skamenjuje u mestu, sa palačinkom u rukama. Srpske devojke su spoj gracioznosti, dostojanstva i provokativne lepote, što predstavlja težak izazov za osetljiva srca... Nešto dalje, štandovi koji prodaju lokalne proizvode - džemove, šljivovice, kolače i palačinke - smenjuju se sa onima koji prodaju ugravirane spomen-ploče, razglednice, fotografije i boce vina sa portretom Draže Mihailovića, tog rojalističkog generala kojeg poznajemo u Francuskoj kao jednog od prvih koji se digao protiv nacističke okupacije. Odmah pored, jedan butik prodaje pravoslavne krstiće, ikone i knjige iz religijske istorije.

Nepopravljivi Srbi koji odbijaju da zaborave svoju istoriju i napuste svoju veru u Evropi u kojoj je danas dominantna religija - tržište. Prolazim pored restorana na otvorenom gde se prodaju roštilj, burek i svadbarski kupus. Pored praseta koje se peče na ražnju, nalaze se fotografije Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ne znam baš šta da mislim o onima koje Karla del Ponte i Amerikanci ne mogu da smisle, ali samo bi se neke jadne duše mogle ljutiti na narod koji odbija da svoje izruči tom nesvakidašnjem sudu. NJihovi portreti, okačeni između venaca luka i paprika, dodaju još više tom uvrnutom duhu koji je jedinstven u Guči.

Darko me tapše po ramenu: “Izgledaš kao da si pojeo dva veoma bradata četnika!” Desetak čašica rakije koje sam popio u poslednjih nekoliko sati počinje da mi okreće glavu, što ne sprečava mog prijatelja da me pozove na još pokoju na brdašcu iznad stadiona gde se održavaju koncerti. Kada orkestar Slobodana Salijevića kreće sa prvim taktovima “Kalašnjikova”, već smo po stolovima, nazdravljamo, igramo i pevamo. Ispred scene, atmosfera je luda, more ljudi se njiše u frenetičnom ritmu ciganskih truba. Gejziri piva hlade masu koja peva u refrenu i maše srpskim zastavama - nemoguća scena na koncertima u Francuskoj!

Noć se nastavlja i ubrzo se pojavljuju prvi jutarnji zraci. Festival se završava, trube se pakuju, nema više kupusa, nema više prasića, na zemlji tepih od slomljenog stakla i masnog papira. Pijani skitamo po praznim ulicama, tražeći to jedno mesto gde još sijaju poslednje vatre Guče. Nalazi se na trgu sela gde desetak nesalomivih nastavljaju da plešu oko mobilnog telefona iz kojeg se čuje piskava muzika.

Poslednja slika koju nosim iz Guče je lepe Ane, koju sam ponovo otišao da vidim. Opet mi priča o Sent-Egziperiju i traži da joj obećam, kao lisica u “Malom princu”, da ću se vratiti da je posetim. Obećavam i kunem se, vratiću se u Srbiju, u Guču!#

Luk Rišar
(Autor je publicista na istraživačkom radu u Pekingu, pisac knjige
“Put kroz zabranjenu Kinu”)
Preveo sa francuskog
Aleksandar Mitić