Daske i platno

Daske su pozorište. Platno bioskop. Od pronalaska filma do danas traju dijalozi o tome koliko su autori filmova krali ili koliko su bili inspirisani pozorišnim daskama. Možda je te raspre umirio Andre Bazen, 1951. godine, rečenicom koju i danas citiraju – “Vreme je da se konačno prihvati pozorišno poreklo svakog filmskog ostvarenja.”

Časopis za teoriju i estetiku pokretnih slika, “Filmske sveske”, broj 4, urednik Milan Pribišić, izdavač Institut za film, izdavač u ime Instituta za film Miroljub Vučković. Broj 4 je bogato ilustrovan primerima o odnosu film-pozorište.

Ali, u broju 4 nema podataka kako se taj odnos razvijao kod nas. Ja ću iskoristiti broj 4 da ispišem današnji odnos Dasaka i Platna. Na to me je ponukala, osim broja 4, jedna rečenica kritičara “Politike” Dubravke Lakić – “Iza zaslepljujućih reflektora, poseta bioskopima je katastrofalna.” Ja sam tu rečenicu video mnogo dalje, dok sam sa gospođom Ružom, blagajnicom bioskopa, ispijao drugu kafu čekajući bar jednog posetioca za svoj film. Od prošle jeseni pijem mnogo više kafe ispred bioskopskih blagajni dok na svim pozorišnim blagajnama, bar u Beogradu, piše – rasprodato. Nema karata. Ni prošle jeseni, ni početkom ove, 2005. godine. Da li je to pravi signal da se domaći film prikloni pozorišnim delima – piscima, režiserima, glumcima....

U Beogradu ima producenata i distributera više nego pečenjara. Bizarno, producenti i distributeri ovih dana proklamuju gašenje bioskopa. NJihov razlog – nije u pitanju kvalitet domaćeg filma nego PDV – Porez na dodatu vrednost. Kod nas ima producenata domaćeg filma više nego menjačnica. Kod nas je producent čovek koji ima šanse da dobije novac ako ponudi scenario Ministarstvu kulture. Na konkursu prošle godine nije odobren nijedan scenario – loš kvalitet.

Naši producenti primljeni su u evropsku kuću koja novčano pomaže dobre tekstove. To je Eurimaž. Prošle jeseni osnovan je Filmski centar Srbije u kome se se okupili domaći autori.

Pokušavam da kao član filmskog centra pronađem bolju rečenicu od one Dubravkine ili one o gašenju bioskopa zbog PDV-a. Moja ideja je prosta. Da vratimo sjaj domaćeg filma pomoću dasaka.

Dobar dan, Biljana! Pre dve godine javio sam se Biljani Srbljanović. Na pozorišnoj sceni, u Čajetini, video sam dramu “Porodične priče”. Režija, stari poznavalac pozorišta, Daša Mitrović. Hvala, Biljana, rekao sam piscu u telefonskom razgovoru, jer mi je ljubazno dozvolila da pokušam sa pripremama za snimanje njene drame. Otrčao sam u Beograd kod prijatelja Nikole Mirkova, glavnog za kulturu u Radio-Televiziji Srbije. Bio je oduševljen – Biljana Srbljanović, ime koje je već haralo pozorišnim daskama Evrope. Od tada je prošlo dve godine.

Još uvek sam opčinjen Biljanom. NJen komad “Supermarket” rasprodat je u Evropi, a ovde, “Amerika, drugi deo”, u Ateljeu 212. Piše mi, preko nedeljnika “Vreme”, Ivan Medenica:

“U poslednjim nedeljama 2004. u bečkom Burgteatru desila su se dva značajna događaja – premijerno je izvedena ’Amerika, drugi deo’ Biljane Srbljanović a zatim je održana velika fešta u čast Elfride Jelinek, dobitnice Nobelove nagrade za književnost za 2004. godinu.” Hvala, Ivane!

Biljana u društvu dobitnice Nobelove nagrade, u Beču, Burgteatra. Možda je vreme da otmemo bar ovu dramu za naš domaći film.

Ali, ja imam drugu ideju. Pre toga, ima još pisaca Rasprodato. Još jedna dama, Milena Marković, čije se dve drame “Šine” i “Paviljoni” igraju, rasprodato u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Za Rasprodato se pobrinuo i upravnik i reditelj Bradić, doveo je na scenu Aleksandra Popovića. U Zvezdara teatru Duško rasprodaje i svoje drame i svoje filmove. U Narodnom pozorištu igra Gospođa ministarka. Ko poznaje lično Radmilu Živković danas je srećan Srbin. Ima rasprodatu kartu.

Dobro jutro, gospodine Tijaniću, Saša. Posle opširnog uvoda, evo moje ideje. Zašto vaša televizija ne bi snimila rasprodate predstave? Ovo bi bilo u vašem i mom stilu – snimili bi Rasprodato kao budući fim. Sve ostaje onako kako to vidi publika u teatru. Ali tu je i ono što publika ne vidi – sa pet ili šest digitalnih kamera uskočili bismo za vreme redovne predstave na scenu. Sa šest malih kamera, ne većih od bokserskih rukavica, snimićemo sve runde na sceni ali imaćemo ono što ne vidi publika u teatru – krupne portrete glumaca, slušaćemo tekst i muziku u pauzama, videćemo detalje kostima, zašto ne i mekani hod cipela ili ćemo rastumačiti da li se to glumci na sceni zaista ljube ili samo mirišu, pošto publika iz sale to ne može da vidi....Uzmimo samo “Ameriku, drugi deo”, predstavu koju je Mijač režirao baš filmskim rešenjima, kako je to koristio Pazolini, koristeći sliku kao i reč. Distributeri će moći ovaj komad da reklamiraju uz lepu Aleksandru koja ulazi na scenu u bundi, ispod ništa. Sa digitalnom kamerom materijal za snimanje nije skup, iz kamere materijal odmah ide u montažu. Za nekoliko dana imamo film – jer su se za to pobrinuli tekstom Biljana i režijom Mijač. Prikazaćemo odmah taj filmovani pozorišni čin, publika koja je videla komad u pozorištu pogledaće ga sigurno i na bioskopskom platnu. Posle eksploatacije filma, gospodine Tijanić, imaćete dramu za ponedeljak veče. Još nešto, da ne bismo zavisili od producenata, filmovane daske prikazaćemo Euroimažu kao ideju za budući film.

Poštovani gospodine Tijaniću Saša, vaša televizija ima sve organizacione i umetničke snage da se ova moja ideja realizuje. Što se mene lično tiče, ja se ne kandidujem za reditelja. Dok sam ovo pisao, moje ideje su otišle malo dalje – ja bih u nekoj od ovih ekranizacija, u rasprodati film, ubacio i ovo – šta to rade glumci kada se spusti zavesa između činova, da li da puše, piju, razgovaraju ili ćute pred sledeći čin? Naravno, sa ovakvom mojom idejom skoro sam siguran, ako bih to snimio, da bih opet pio kafu sa blagajnicom u bioskopu.....

Puriša Đorđević