Prećutkivanje holokausta

Ko je u savezničkim vladama, Vatikanu i medijima znao nešto o holokaustu i kada je stekao ta saznanja? Šta je moglo i šta je trebalo da se uradi da bi se spasli evropski Jevreji? To su samo neka od pitanja o kojima se posle Drugog svetskog rata vodi žestoka polemika.

U januaru 1942. na konferenciji u Vanzeu nacističke vođe su formulisale program koji su nazvale “Konačno rešenje jevrejskog pitanja”: tačnije rečeno, zatiranje. U decembru iste godine saveznici su imali dovoljno saznanja ili dovoljno osnovanih sumnji, pre svega zahvaljujući kazivanjima odbeglih logoraša, da javno osude “zversku politiku hladnokrvnog istrebljenja” koju je Nemačka sprovodila. Samo nisu precizirali ko je istrebljivan.

Sada se u SAD pojavila jedna obaveštajna analiza iz koje se može zaključiti da su se, mada dokazi nisu bili celoviti, još 1941. godine, na osnovu detalja šifrovanih nacističkih poruka koje je Britanija presretala, mogle sagledati razmere nemačkog genocida znatno pre sredine 1944. godine, kada su savezničke snage počele da oslobađaju logore smrti i kada su se same neposredno suočile sa užasima konc-logora.

Ta analiza, koja zastrašujuće podseća na obaveštajne propuste u periodu pred 11. septembar 2001. godine, ukazuje na to da saveznici, jednostavno, nisu razumeli informacije koje su imali, iako one ne samo da su mogle blagovremeno da upozore na predstojeći holokaust, već su mogle da podstaknu i vojni odgovor koji bi sprečio deportacije ili masovno istrebljenje. Ako ništa drugo, mogle su se odlično iskoristiti u propagandnoj kampanji protiv nacističkih zverstava.

Ova analiza pod naslovom Prisluškivanje pakla, čiji je autor Robert Hanjok, istoričar zaposlen u Centru za kriptološke studije Agencije za nacionalnu bezbednost u Merilendu, objavljena je prošlog meseca, bez ikakve pompe.

Hanjok je svojim radom potkrepio ranije tvrdnje da su obaveštajni podaci prikupljani tokom rata na osnovu presretanja nemačkih vojnih i policijskih komunikacija i iz stranih diplomatskih izvora ukazivali, makar i fragmentarno, na masakre i deportovanja, a neki su čak sadržali i parcijalne statističke preglede ubistava u koncentracionim logorima. Često se, međutim, događalo da ti podaci stižu bez konteksta neophodnog za razumevanje.

Tako, na primer, postoji jedna obaveštajna poruka sa koje je 2000. godine skinuta oznaka tajnosti i koju jedva da je iko primetio (sem ponekog istoričara koji se zadovoljava time da piše samo za naučne časopise), koja je bila presretnuta 11. januara 1943. godine. U njoj se precizno navodi broj Jevreja ubijenih u okviru “Operacije Rajnhart” u četiri logora – Lublinu, Belzecu, Sobiboru i Treblinki – tokom 1942. godine: 1.274.166 duša.

U operativnom izveštaju kojim je poruka propraćena navodi se, međutim, sledeće: “Sama poruka sadrži isključivo slova koja se koriste za identifikaciju pojedinih logora, a uz njih su naznačeni brojevi.”

Jedini ključ za razumevanje te poruke mogla je biti činjenica da je “Operacija Rajnhart” dobila ime po esesovskom generalu Rajnhartu Hajdrihu, čoveku zaduženom za realizaciju nacističkog plana iskorenjivanja Jevreja iz Evrope.

Ipak, to “u ono vreme verovatno nisu znali” britanski šifranti, stoji u izveštaju. S druge strane, međutim, britanski analitičari su očito smatrali da je poruka važna. Ne bi inače nosila oznaku maksimalne tajnosti, niti bi na njoj bilo naznačeno “čuvati pod ključem i nikada ne iznositi iz službenih prostorija”.

U izveštaju se takođe navodi da su napori Britanaca i Amerikanaca da na neki način srede svu obaveštajnu građu o ovoj temi bili osujećeni zbog nedovoljnog broja prevodilaca. Sem toga, Britanija i SAD, iako saveznice, nisu baš bile sklone da jedna drugoj dostavljaju informacije o presretnutim nemačkim komunikacijama, a obaveštajne službe i jedne i druge države mnogo su više bile usredsređene na ono što su, kako se u to vreme smatralo, bili osnovni vojni prioriteti.

Međutim, u izveštaju se nagoveštava da je i antisemitizam bio faktor koji je mogao doprineti stvaranju atmosfere koja je uticala na način na koji su tretirani podaci dobijeni presretanjem komunikacije.

“I predsednik Ruzvelt i premijer Čerčil često su nailazili na prepreke u svojim i inače ograničenim naporima da otklone ili bar ublaže patnje Jevreja, zbog opšteg antisemitskog raspoloženja preovlađujućeg u obema zemljama”, navodi se u izveštaju.

“Nije poznato u kojoj su meri britanski analitičari i stručnjaci za razbijanje šifara, bilo pojedinačno, bilo kao grupa, bili antisemitski nastrojeni”, kaže se u izveštaju. “Takođe nam nije poznato u kojoj je meri taj eventualni antisemitizam mogao uticati na njihovo reagovanje na dobijene obaveštajne podatke. Ipak, to jeste činilac koji treba uzeti u obzir u svakoj raspravi o tome kako su dobijane i kako su tumačene informacije iz presretnutih nemačkih komunikacija.”

Po Hanjokovom mišljenju, analitičari su pre svega tragali za informacijama o unutrašnjoj bezbednosti, posledicama bombardovanja i ratnim zarobljenicima, a ne o potencijalnim dokazima ratnih zločina; sva je prilika da nisu bili kadri da spoznaju čudovišne razmere nacističkog plana.

Hanjok takođe navodi memorandum jednog britanskog kriptografskog stručnjaka od 11. septembra 1941. godine, u kome se govori o nemačkim masakrima počinjenim u Sovjetskom Savezu, da bi usledio zaključak: “Sada je već sasvim dobro poznata činjenica da policija ubija sve Jevreje koji joj padnu u ruke. Zato ne predlažemo da se nastavi izveštavanje o tim zverstvima ukoliko to ne bude posebno zatraženo.”

Robert Hanjok ovaj odgovor britanskog oficira pripisuje “ili njegovoj nesposobnosti da shvati pravo značenje masakra, ili pak njegovoj spremnosti da ignoriše ono što nacisti čine”.

Prisluškivanje pakla i inače obiluje raznim konstrukcijama u stilu “šta bi bilo da je bilo”, bolno jasnim nagoveštajima, očajničkim pozivima u pomoć, pričama o herojskom spasavanju – čime se zapravo minimiziraju nastojanja višijevskih vlasti da 8.000 jevrejske siročadi rasele na Zapad – i pričama o nečemu što nam danas, iz ove perspektive, deluje kao neverovatno birokratsko neznanje i neosetljivost u velikom broju zemalja.

Tragedija tretirana kao pornografija U anketi organizovanoj u proleće 1942. godine, 66 odsto američkih ispitanika opisuje Nemce kao “suštinski miroljubive i ljubazne ljude”, a u januaru 1943. više od polovine anketiranih ne veruje da nacisti “namerno” ubijaju Jevreje Najuticajniji američki listovi, posebice NJujork tajms, silno su se trudili da tema progona, deportacija, ubistava Jevreja ne dobije centralno mesto u njihovom ratnom izveštavanju. Lorel Lef, bostonska profesorka istorije novinarstva, koja je odnosu “najvažnijeg američkog lista prema holokaustu” posvetila nedavno objavljenu knjigu Sahranio ih Tajms, utvrdila je sumornu statistiku: od oko 24.000 tekstova na naslovnoj strani, koliko ih je NJujork tajms objavio tokom skoro šest godina trajanja Drugog svetskog rata, samo je njih 26 bilo posvećeno ovoj temi, mahom bez pominjanja Jevreja. Uglavnom se govorilo o stradanju “izbeglica” ili “progonjenih manjina”. Tek u šest tekstova jasno je navedeno da su žrtve Jevreji. Ne može se reći da NJujork tajms nije pisao o onome što danas nazivamo holokaustom, samo ne kao o prvorazrednoj temi. Objavljeno je nešto preko 1000 tekstova, oprezno formulisanih, jednostubačnih, kratkih, na unutrašnjim stranama novina. Samo se jednom pojavio tekst preko cele strane: bio je to dramatičan i gorak plaćeni oglas scenariste i dramskog pisca Bena Hehta, potonjeg oskarovca i dobitnika Pulicerove nagrade, člana Bergsonove grupe, jevrejske organizacije koja je nastojala da ukaže na Hitlerove pogrome. Jedva da je vredelo. Kako je govorio jedan drugi član te grupe, minijaturista i ilustrator Artur Šik, “tragedija evropskih Jevreja tretirana je kao pornografska tema, nešto o čemu se u pristojnom društvu ne priča”. Harvardski profesor Marvin Kalb seća se “pouzdane informacije”, sasvim neutralno sročene, objavljene 2. jula 1944. na 12. strani NJujork tajmsa, na pristojnoj udaljenosti od nosećih vesti. Zauzela je ciglo četiri inča. U njoj je stajalo da je 400.000 mađarskih Jevreja već deportovano u smrt i da ista sudbina očekuje još oko 350.000 njihovih sunarodnika. Po Kalbovom mišljenju, razlog za ovu naglašenu opreznost u izveštavanju ležao je koliko u nastojanju da se pomogne vlastima koje su verovale da za punu pobedu nad Nemačkom nikako ne bi bilo dobro da javnost poveruje kako se rat zapravo svodi samo na spasavanje Jevreja, toliko i u dubokom anticionizmu i asimilacionizmu Tajmsovog vlasnika Artura Sulcbergera i drugih uglednika među američkim Jevrejima, pre svega Voltera Lipmana. Rezultati ispitivanja javnog mnjenja iz 1938. i 1939, pa čak i 1942. i 1943. unekoliko opravdavaju tezu o antisemitizmu i germanofilstvu prosečnog tadašnjeg Amerikanca. U Roperovoj anketi iz 1938. više od 70 odsto ispitanika protivi se povećanju useljeničkih kvota za jevrejske izbeglice, da bi, godinu dana kasnije, 53 odsto ispitanih Amerikanaca ocenilo da su Jevreji “drugačiji”, pa stoga “zaslužuju… socijalna i ekonomska ograničenja”. Zato valjda nije bilo čudno što je 1939. teretnom brodu Sent Luis sa oko 1000 jevrejskih izbeglica zabranjeno da uplovi u američke vode. U anketi organizovanoj u proleće 1942. godine 66 odsto američkih ispitanika opisuje Nemce kao “suštinski miroljubive i ljubazne ljude”, a u januaru 1943. više od polovine anketiranih ne veruje da nacisti “namerno” ubijaju Jevreje. Proletos je američka kablovska televizija Si-spen, koja između ostalog prenosi i debate u Kongresu SAD, digla veliku prašinu saopštivši da će, u želji da “uravnoteži” svoje izveštavanje, objaviti izlaganje istoričara Dejvida Irvinga, jednog od najglasnijih pobornika negiranja holokausta. U polemiku se uključila i Lorel Lef ukazujući na još jedan mogući razlog nekadašnjeg prećutkivanja holokausta: novinarsku težnju ka objektivnosti po svaku cenu. “Uravnoteženost jeste pojam omiljen u novinarstvu, ali ona ponekad može da odvede u apsurd. Kao primer može da posluži američki novinarski priručnik Novinar i vesti iz 1935. u kome se upravo odnosom između nacističkog režima i nemačkih Jevreja ilustruje potreba za žurnalističkom objektivnošću. ‘Tema nacističkih progona Jevreja odnosi se na sukob dveju grupa od kojih obe raspolažu snažnom argumentacijom i obe nastoje da propagandom postignu maksimalni mogući efekat’, stoji u tom priručniku. Drugačije rečeno, svaki argument nemačkih Jevreja trebalo je sučeliti sa adekvatnim argumentom nacističkih vlasti, sve u cilju objektivnosti”, pisala je Lefova. Inače, te 1935, kada je pomenuti priručnik objavljen, donet je Zakon o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti.

Naći ćemo tu i jedan važan razgovor gde je u središtu pažnje papa Pije DŽII, za koga neki istoričari tvrde da nije iskoristio svoj uticaj da zaustavi ubijanje Jevreja. Taj razgovor vođen je između izaslanika Vatikana u Francuskoj i maršala Petena, vođe francuskih kolaboracionista u Drugom svetskom ratu. Na ručku u Višiju u julu 1942. godine maršal Peten je rekao da ga teši to što papa odobrava njegovu politiku deportacije Jevreja. Ambasador ga je ispravio, rekavši: “Sveti otac to ne odobrava.”

Na narednom sastanku ambasador je predao maršalu Petenu ličnu papinu poruku u kojoj ovaj apeluje da se obustave progoni, ali je, kako se navodi u izveštaju, Peten pristao samo da “ograniči deportacije na inostrane Jevreje koji su živeli u okupacionoj zoni”.

Sami Nemci su veoma pažljivo koristili metod namernog curenja podataka. Pošto je Vinston Čerčil, oslanjajući se isključivo na ono što se saznalo zahvaljujući presretanju komunikacija, održao radio-govor 1941. godine u kome je osudio streljanje “ruskih patriota” – a da pri tom Jevreje nijednom rečju nije pomenuo – Nemci su odlučili da ubuduće koriste znatno savršenije šifre i prestali su da jedni drugima šalju radio-izveštaje o egzekucijama, piše Hanjok.

Da li su svi ti obaveštajni podaci mogli da spasu ljudske živote da su samo bili valjano protumačeni?

U izveštaju Agencije za nacionalnu bezbednost navodi se da, mada su obaveštajni podaci do kojih se došlo zahvaljujući presretanju komunikacija omogućavali Britancima da “prate” akcije okupljanja i hapšenja Jevreja u Rimu 1943. godine, “saveznički obaveštajni podaci, sami po sebi, nisu mogli da pruže rano upozorenje savezničkim vođima u vezi sa prirodom i razmerama holokausta”.

“Vrlo je uzan prostor u kome su obaveštajni podaci mogli da odigraju neku takvu ulogu”, konstatuje Hanjok, “a mi nismo videli šta se stvarno događa”.

Kako kaže Piter Blek, viši kustos u američkom Muzeju holokausta u Vašingtonu, “čak i u slučaju da su šifranti i prevodioci uspeli da shvate šta sve to znači, a taj je slučaj sasvim malo verovatan, nije bilo ničega što bi saveznici u vojnom smislu mogli da učine”.

Drugi istoričari ne dele to mišljenje.

“Da je sve to obelodanjeno, da li bi zaista bili spaseni ljudski životi?”, pita se Aron Brejtbart, viši naučni saradnik u Centru “Simon Vizental” u Los Anđelesu.

“Mislim da bi, zato što bi u čitavom svetu postojao veći pritisak da se bombarduje Aušvic, bar da se bombarduju železničke pruge i mostovi. Međutim, spasavanje Jevreja jednostavno nije bilo prioritet. Jevrejskim liderima su govorili da je najbolji način da se zaustavi holokaust onaj koji podrazumeva apsolutni poraz Nemačke.”

Dr Rafael Medof, direktor Instituta za proučavanje holokausta “David Vajman” u Pensilvaniji, podseća da su u aprilu 1943. godine, godinu dana pošto su Britanci i Amerikanci osudili masovna ubistva, saveznici održali Bermudsku konferenciju na kojoj su mogli da donesu odluku kojom bi se većem broju evropskih Jevreja omogućilo da emigriraju.

“Imali su prilično detaljnu potvrdu masovnih ubistava, ali je ipak njihov odgovor bio sročen tako da samo ostave utisak zabrinutosti, a da pri tom ne preduzmu nikakvu sadržajnu i suštinski važnu akciju”, kaže dr Medof. “Neki Jevreji su još uvek mogli da se izbave. Logičan odgovor bio bi da su Britanci ublažili svoja ograničenja za useljenje u Palestinu i da je većem broju Jevreja dopušteno da se dosele u Ameriku.”

I same reči Jevreji i jevrejsko bile su problematične. Kada su se u oktobru 1943. u Moskvi sastali američki, britanski i sovjetski ministar spoljnih poslova, sa tog sastanka je izdato vrlo oštro saopštenje u kome su zapretili da će posle rata biti kažnjeni nacistički ratni zločini počinjeni nad stanovništvom porobljenih zemalja. U saopštenju su pomenuti “francuski, holandski, belgijski i norveški taoci ... seljaci sa Krita ... poljski narod” – ali ne i evropski Jevreji.

Biro za ratno informisanje Ruzveltove administracije u svojim uputstvima za rad nalagao je izbegavanje pominjanja Jevreja kao glavnih žrtava nacističkih zverstava. “Izazvali bismo pometnju i naveli čitaoce na pogrešan put ako bismo u izveštavanju o nacističkim masovnim zločinima omogućili da se stekne utisak kako su time pogođeni samo Jevreji”, navedeno je u uputstvu. Čak se ni u poruci koju je predsednik Ruzvelt uputio 1944. godine povodom prve godišnjice ustanka u varšavskom getu, Jevreji ne pominju. Nema ih ni u većini izveštaja o oslobađanju koncentracionih logora. Tako Tajm u reportaži o oslobađanju Dahaua logoraše opisuje kao “Ruse, Francuze, Jugoslovene, Italijane i Poljake” – ni reči o Jevrejima.

Samim Nemcima bilo je jasno da saveznici nemaju nameru da reaguju. Robert Hanjok piše da je istrebljenje mađarskih Jevreja bilo “stravično upečatljivo zbog toga što se dogodilo pred očima celog sveta”.

Hanjok inače kaže kako je, kada je počeo time da se bavi, nameravao da napravi samo jednu kraću brošuru o istorijatu obaveštajnih podataka do kojih se došlo presretanjem komunikacija, ali se na kraju suočio sa toliko mnogo materijala da mu je posvetio čitavih šest godina i objavio knjigu sa dokumentima iz britanskih i američkih arhiva.

“Bio sam zapanjen količinom i raznovrsnošću građe”, kaže autor. Izveštaj je posvetio “svima na koje je palo prokletstvo tog užasa i onima koji su preuzeli teret sećanja”.

LJILJANA NEDELJKOVIĆ