Siledžije sa Interneta

Čovek, staloženo i mirno, sa puno znanja i činjenica, u ozbiljnim novinama ili u nekim ozbiljnim televizijskim emisijama kaže šta misli, a onda na njega krenu, kao pušteni s lanca, razna piskarala, novinarska ili ona iz glasa naroda. Ima li odbrane? Nema. Država je nemoćna, jer ne sme da donese novi zakon protiv lažova i klevetnika, a mnogi listovi šuruju sa strankama, koje su i same generatori ovoga zla. Neki ljudi, kojima je pisanje profesija koju su davno i sa odličnim uspehom položili, dele ove dežurne primitivce na anonimne i poznate. Jedni, na raznim veb stranicama naših televizija (na prvom je mestu B devedeset dva), koriste pravo slobode javnog iznošenja mišljenja tako što na račun timova, sportista, navijača, novinara, političara kidišu nemilosrdno, rečnikom koji ne samo da je prostački, nego često deluje nenormalno. Za početak jedan primer (kasnije ćemo navesti još), koji govori kako uspaljena masa, koja nikada ne razmišlja, nego reaguje animalno i refleksno, u čoporu, uvek braneći neko opšte dobro, državu i njene interese, kidiše. Reč je o napadu na teniserku Anu Ivanović, koja zbog povrede nije igrala za Srbiju. “Da joj se uzme pasoš i najuri iz zemlje, ona je ionako više Amerikanka nego Srpkinja.” Da li je tako nešto mogao da napiše normalan čovek? Neka čitalac odluči sam. Palo je tu još bezbroj uvreda, od onih da se tako ponašaju izdajnici, manekeni, do neverovatne rečenice: “Pogledajte joj samo roditelje, kako su hladni!” Ona druga teniserka, koja se po karakteru i ponašanju razlikuje od Ane i koja možda uživa u srpskom populizmu, bez granica, pristala je da bude krunisana teniska carica, daje izjave da će i pored povrede igrati za reprezentaciju jer joj je Srbija na prvom mestu. “Toooooo, cariceeeeeee, zgazi ih redom”, jedan je od stereotipa koji se na sajtu redovno pominje. Strani se sportisti nazivaju ružnim nadimcima. Naši su, kad pobede, najbolji deo “srpstva”, kad izgube završavaju u blatu. Velikog Šumahera zvali su Prljavi Švaba i Krivobradi, Alonsa zovu Glavonso, a Kimija Raikonena Pijandurom. Granica i obraza nema. Prošle nedelje izbila je jedna afera, čiji će se epilog za nedelju saznati na sudu. Naime, ekipa “Ferarija” došla je do dokaza da su je ljudi iz “Meklarena” špijunirali i došli da sedamsto pedeset stranica tehničke dokumentacije o crvenom bolidu. Krenula je istraga, ali pošto je glavni dizajner engleskog tima priznao da je došao do tajnih dokumenata i da će na sudu reći sve, policija mu je u kući našla taj materijal i zaplenila ga, “Meklaren” ga je najurio iz tima a svoju odbranu Ron Denis, šef ekipe, gradi na tome da niko te papire nije hteo ni da pogleda (neverovatna nezainteresovanost, zbilja!?), kad je, dakle, očigledno da postoji osnovana sumnja da su “meklarenovci” nešto debelo zakuvali (kazne su stroge, od oduzimanja bodova do diskvalifikacije tima), javili su se na sajtu anonimni advokati koji optužuju “Ferari”. Kažu oni da su to sve Žabari podmetnuli Alonsu i Hamiltonu, kažu da je “Ferari” uvek tako radio (oni znaju!), a onda sledi užasan komentar. “Ne bi me čudilo da je u sve ovo umešan Mihael Šumaher, čiji je mozak stvoren za takve prljave poslove.” Kad se između sebe svađaju, sajtovci jedni druge zovu idiotima, budalama, kretenima, šalju jedni druge kod psihijatra, a ima i rečenica koje nisu za štampu. Psuje se kočijaški. Selektora košarkaša Slavnića nazvali su umobolnim, a nisu propustili ni da iznesu intimne priče iz njegovog porodičnog života. Šta je sve na sajtu doživeo košarkaš Gurović? To su bile uvrede koje normalan ljudski um ne može ni da zamisli, a još je gore prošao Danilović, koga su optužili da je celog života tukao ljude na ulici, u kafani i igrače u svlačionici. Sve ove gadosti potpisuju se pseudonimima, koji su toliko šarenoliki, ali uglavnom naginju engleskom načinu pisanja. I Rusi i Ruskinje, koji imaju veliku ekipu tenisera, pravi su crkveni kalendar odakle se pozajmljuju nadimci. Jedna sajtovka sebe zove Chakvetadze, druga se potpisuje kao Sharapova, ili samo Maria, a naša Jelena Janković, devojka koja nosi ime lepe Jelene, na sajtu je JJ ili – DŽej DŽej. Zaista, kakvo je to ludilo da se lepo srpsko ime i prezime pretvori u DŽej DŽej. U zemlji u kojoj nije bilo slobode zbora i dogovara, samim tim ni slobodne štampe, onog trenutka kad je otvorena Pandorina kutija, iz koje je trebalo da izleti sloboda, u vidu goluba sa maslinovom granom u kljunu (mislimo na naše tabloide i tabloidne televizijske stanice), jeste nešto izletelo, ali to nisu bili golubovi, nego ptice grabljivice. Neki biolozi veruju (to još nije naučno dokazano) da su iz kutije izleteli mišari, a oni su najkrvožednije ptice grabljivice. Tu za biologe nema dileme. To se zna. LJudi koji druge ljude napadaju skriveni iza pseudonima, to su ljudi bez lica i bilo bi najbolje ne obraćati pažnju na njihove sadističke ili plaćene napade. Bilo bi dobro kad bi oni bili izuzetak koji potvrđuje pravilo da u svakom narodu ima kukolja. Ali tih ljudi bez lica sve je više, pojava postaje najezda, oni zuje oko naših glava i pokušavaju da unište svaku pamet, kao što termiti uništavaju letinu. NJima ništa nije sveto, ništa nije ispod časti, oni slobodu shvataju brutalno, apsolutno, u stilu – sloboda, to jest zločin. Možda ovi anonimusi nisu vredni pažnje. Bojimo se da jesu. Internet je kod mladih ljudi gotovo zamenio novine i knjige. Oni po ceo dan surfuju i dopisuju se sa svojim anonimnim kolegama. LJudi koji su malo proučavali ove sajtove kažu kako se, uz malo pažnje, može uočiti “udruženi rad” pojedinaca. Oni imaju svoje grupe i napadaju u trojkama. Na jedan odličan politički komentar, koji nije išao u prilog predsedniku male parlamentarne stranke (osam poslanika), javili su se eksperti i čoveka pošteno izvređali. “Ti nemaš pojma...” omiljeni je početak ovakvih “komentara” udruženog rada. Ako biste šifrovanoj televiziji poslali rečenicu umerene i blage kritike Borisa Tadića, povodom onog izvinjenja, ne preostaje vam ništa drugo nego da čekate, odavde do večnosti, da se to i objavi. Ako napadnete Koštunicu, to ide odmah. Probajte, uverićete se. Ova internetska tiranija nije nikakvo iznenađenje. Televizije su postale elektronski tabloidi koji žive od senzacija, gluposti, kiča, banalnosti i reklama. Zar jedan Orvelov roman, u kome ovaj pisac govori o totalitarizmu, koji nam je sudbina, a oličen je u liku Velikog Brata, nije mnogim svetskim televizijama poslužio kao ideja da naprave program u kome će glupost, šegačenje i neukus pokazati da ni totalitarizam (sve dok ne počnu da padaju glave) nije toliko opasan. On čak može da postane zabava za masu. I tako gledan, kroz nedarovitu šalu, Veliki Brat ipak oličava totalitarnu svest, jer manje obrazovane ljude uzima pod svoje, ne dopušta im da razmišljaju, sumnjaju, da budu pojedinci, da imaju svoj ego, nego ih pretvara u sivu masu vernu stereotipu i mitu i oni, neželjni znanja, viču – Verane, daj nam još i daj to danas. Naravno da je odvratno kad neko napada čoveka, a na licu drži masku (pseudonim). Ne možeš da odgovoriš, ne znaš kome, ne možeš da se braniš, čoveku bez lica ne možeš ništa. U novinama ima nekog malog poštenja. Svako piskaralo, koje neguje isti stil i jezik koji imaju anonimusi na veb stranicama, bar se potpiše, pa ako nećeš da mu odgovoriš, možeš ga, kao što je Krleža savetovao, nogom u zadnjicu. A možeš negde i da ga sretneš pa ljudski izgladiš ili ne izgladiš nesporazum. Važno je da nema skrivanja. LJudi koji na šifrovanoj televiziji vode politički sajt, ne možemo ogrešiti dušu, vode računa da se baljezgarije infantilaca i ostrašćenih sajtovaca, ne objavljuju. Ali, kad se nešto tamo pojavi, umiveno u neku građansku i demokratsku formu, onda to odjekuje do Vrčina. Pošto su neki ljudi bez lica u tabloidu poznatom u narodu kao Smeće, počeli da piskaraju o umešanosti predsednika vlade u poznati zločin, javio se Živislav, iznenađen i uvređen: a, tako, oduvek sam sumnjao na K. U novinarstvu postoji tanka crvena linija do koje se sme ići (niko neće da čita sterilne i dosadne novine), ali ta se linija ne sme preći. To nije lako. Zato postoje novinaaari i novinari.