Oda bezakonju

Ako se obistini najavljeni plan i Skupština Kosova u nedelju, 17. februara, donese deklaraciju o nezavisnosti, čime će zakoračiti na put do potpune nezavisnosti, započeće i period u kome ćemo saznati koliko je kosovsko društvo napredovalo za gotovo deceniju koliko je pod međunarodnom upravom, instaliranom da bi pomogla razvoj institucija i demokratije. Milijarde dolara koje su uložene u tu ideju nisu bile dovoljne da obezbede Srbima povratak, normalan život, čak ni bezbedno kretanje, a prištinski politički vrh objašnjavao je da ih u tom sprečava upravo prisustvo međunarodnih snaga, koje im uskraćuje mogućnost da same vrše vlast. Ove nedelje, međutim, sa najviše kosovske instance, od samog premijera Hašima Tačija stigao je jedan traktor – srpskoj porodici u selu Rubovac kod Lipljana uručen je uz obećavajuće reči: “Ovo selo upućuje najbolju poruku o zajedničkom životu, poruku o jedinstvenom i novom Kosovu, o Kosovu sa evropskom perspektivom, poruku o miru i stabilnosti.” Po prvobitnom planu novo Kosovo biće stvoreno u roku od 24 časa. Deklaracija bi bila doneta u nedelju, čime bi se dalo dovoljno vremena zemljama koje su spremne da priznaju novonastalu državu da to učine u ponedeljak, prvog radnog dana, a istovremeno Rusija bi bila u zakašnjenju da pokrene pitanje kršenja međunarodnog prava pred Savetom bezbednosti. “Zapadne zemlje uložile bi veto, što bi izvršilo pritisak na generalnog sekretara UN da formalno pozove misiju EU na Kosovo u okviru Rezolucije 1244”, objasnio je nedavno Veton Suroi. U poslednjem trenutku kosovski političari našli su se u dilemi da li da se zasedanje skupštine pomeri za ponedeljak, pa ni u sredu, kada se ovaj tekst piše, nije izvesno ni kada će biti zasedanje, ni šta će tačno sadržati deklaracija. Kao izgovor za eventualno jednodnevno odlaganje poslužili su Srbi, jer postoji strah da bi oni, kako piše prištinski „Zeri”, izazvali provokacije koje bi ugrozile bezbednost, a nemiri bi odložili priznavanje nezavisnosti, pa bi zato bilo bolje proglasiti nezavisnost u ponedeljak ujutru. Ovo neobično objašnjenje ponuđeno kosovskim Albancima u nedelji u kojoj treba da ostvare svoj san, dok njihov politički vrh još uvek nema jasan signal saveznika hoće li to biti 24 sata pre ili kasnije. Treći ponedeljak u februaru u Vašingtonu je neradni dan, a pokrovitelji projekta nezavisnog Kosova još nisu odlučili da li je potrebno praviti dan pauze između donošenja deklaracije i priznavanja. Kako god da bude odlučeno, kosovska skupština ima vremena da izglasa dokument pre sastanka ministara EU. U trenutku kada se ovaj tekst piše, uprkos svim spekulacijama, još nije izvesno kakav će oblik imati deklaracija i da li će podrazumevati proglašenje nezavisnosti ili bi to mogao biti simboličan papir koji prethodi skorom usvajanju deklaracije o proglašenju nezavisnosti. Predsednik Kosova Fatmir Sejdiu uključio je u rad na predlogu deklaracije i predstavnike privremenih institucija i predsednike opozicionih stranaka, a pripreme, naravno, teku u koordinaciji sa diplomatima zapadnih zemalja koje su u misijama svojih država na Kosovu. Očekuje se da će se u dokumentu kojim će se proglasiti nezavisnost naći obaveza implementacije plana Martija Ahtisarija i podrška za dolazak misije EU. U najavljenih 12 tačaka verovatno će biti uključena i tačka “Ustavne deklaracije” o nezavisnosti Kosova iz pokrajinske skupštine 1990. godine. Albanska strana veruje da je kozmetičkim ustupcima po pitanju simbola i deklarativnih stavova o poštovanju ljudskih i manjinskih prava koji su uneti u nacrt ustava koji Priština priprema – a moguće je da će se naći i u deklaraciji – učinila dovoljno za srpsku stranu koju smatra zločinačkom i čije stanovništvo doživljava kao ključno oružje Miloševićeve politike koje ne zaslužuje da se zbog njega bave pravima manjina, čije standarde nevoljno unose u svoje zakonodavstvo. U proteklih devet godina pokazalo se, nažalost, da Priština nema problem samo sa državom Srbijom već i sa Srbima, svojim građanima. Kako je to, još početkom devedesetih, formulisao jedan albanski intelektualac – Albanci ne žele da imaju ništa ne samo sa Srbijom, već ni sa Srbima. Proteklih devet godina u medijskom i kulturnom prostoru albanskog dela Kosova iskorišćeno je za dalju dehumanizaciju Srba i metastazu negiranja bilo kakvih interesa, prava ili ingerencija države Srbije na teritoriji Kosova. Ako su pre rata, kako je napisao Škeljzen Malići, Albanci i Srbi živeli u “odvojenim svetovima”, danas u albanskom delu Kosova, a to je gotovo cela teritorija pokrajine, nema mesta za Srbe i “srpski svet”. Problem sa proglašenjem nezavisnosti Kosova nije samo u tome što je to politički i pravni presedan, već je to istovremeno i situacija koja u raznim aspektima, od kontrole granica samoproglašene države, do održavanja reda i mira na njenoj, ipak, etnički podeljenoj teritoriji, takođe nema paralele u modernoj istoriji. Opasnost i neizvesnost koje na terenu nosi ovakav državotvorno-institucionalni eksperiment pod pokroviteljstvom EU će biti najveće prvih dana. Dolazak evropske misije komplikuju brojna pravna, tehnička i praktična pitanja koja je neophodno rešiti kako se ne bi stvorio opasani pravni i institucionalni vakuum između sadašnjeg stanja definisanog Rezolucijom 1244 i onog koju albanska strana planira da nametne u saradnji sa EU i uz podršku SAD. U Briselu su verovatno svesni da su odluke albanske strane nelegalne i da u stvarnosti stavljaju van snage ključne elemente Rezolucije 1244 koji su garantovali relativni mir i relativnu bezbednost na Kosovu tokom prethodnih godina. Ali, ovo nije prvi put da se odlučnost Zapada da prizna nezavisnost Kosova suočava ne samo sa pravnim problemima, već i sa teškoćama na terenu koje kriju opasnost ozbiljnih nereda koje bi Vašington i Brisel želeli da izbegnu. Iako je naizgled reč o nadgledanoj nezavisnosti, praktično u onom obliku koji je predložio Marti Ahtisari, veličina misije sugeriše da čak i takva, navodno uslovljena nezavisnost, neće biti ozbiljno nadgledana i kontrolisana i da će Albanci uz pomoć EU lako preuzeti potpunu vlast i kontrolu nad Kosovom. Kompromisi koje je za uzvrat napravila albanska strana su prvenstveno simbolični, a misija EU pompeznog naziva biće praktično samo pokriće za legitimisanje institucija albanskog Kosova. Srpskoj strani to ne ostavlja mnogo prostora. Verovatno su lideri kosovskih Srba svesni da imaju samo jednu opciju koja ne bi značila prihvatanje nezavisnosti Kosova, a to je da učine ono što će u stvari dovesti do paralelizma institucija. Možemo očekivati da ćemo najverovatnije uskoro dobiti dve kosovske vlade i dva parlamenta, jedan sa sedištem u Prištini a drugi u Kosovskoj Mitrovici. Iako neki zapadni krugovi očekuju da će lideri sa severa Kosova proglasiti otcepljenje, stav vlasti u Beogradu i kosovskih Srba sugeriše da će se oni opredeliti za opciju da je Kosovo i dalje u sastavu Srbije i da se na geografskim kartama u našim atlasima i kancelarijama ništa neće promeniti. Srpska strana, bilo da govorimo o Beogradu ili o Mitrovici, jasno je stavila do znanja da nema nikakve dileme o pitanju svog shvatanja kosovskog statusa kao južne srpske pokrajine. Paralelizam koji već postoji u formi raznih državnih institucija, pa i Prištinskog univerziteta koji deluje u izbeglištvu, sada će najverovatnije samo biti podignut na viši nivo. Srbija će na obesmišljavanje Rezolucije 1244, a to je jedini način kako se može interpretirati odluka članica EU da priznaju nezavisnost Kosova, verovatno obnoviti ključne institucije kosovske autonomije, kao što su vlada ili parlament. Umesto, kako se očekuje na Zapadu, srpskog secesionizma, kao odgovor na albanski secesionizam, dobićemo paralelizam vlasti kakav nismo imali tokom ratova devedesetih. Novi problem za Srbiju mogla bi da predstavlja činjenica da proglašenje nezavisnosti Kosova ne bude obavljeno za jedan dan, već da postane proces razvučen na više faza. Spekulacije da bi od usvajanja deklaracije do priznavanja moglo da prođe dve–tri nedelje, govore o nekoj vrsti diplomatsko-proceduralne zamke, koja bi mogla da navede Srbe da reaguju emotivno i pre vremena, ako na samu deklaraciju odgovore stvaranjem paralelnih institucija, izbacivanjem UNMIK-a ili bilo kakvim potezom koji bi se mogao tumačiti kao da su sami prekršili Rezoluciju 1244. To bi zakomplikovalo poziciju srpskog rukovodstva, ali bi olakšalo albansku. Ovaj scenario podrazumeva da je albanskoj skupštini potrebno da usvoji preko 30 zakona iz plana Martija Ahtisarija, što zahteva vreme, kao i da bi pre priznavanja nezavisnosti novonastala država trebalo da ima bar neka pravna akta. Ali, kako je ceo projekat nezavisnosti zasnovan prvenstveno na dobroj političkoj volji, čekanja ne mora da bude, a ono nikako ne može da prebaci 1. mart, kada predsedavanje Savetom bezbednosti preuzimaju Rusi. Očekuje se da će prvo priznavanje stići iz SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke, što će slediti većina članica EU. Rezerve su pokazale Španija, Kipar, Slovačka, Rumunija i Grčka. U međuvremenu, NATO snage su u pripravnosti, a u Briselu pokušavaju da se snađu u još uvek nekoordinisanom prenošenju zaduženja sa Unmika na Euleks. U tom vakuumu u kome su stara pravila ukinuta, a nova još nisu postavljena, Priština se priprema za slavlje, a politički vrh čini sve da situaciju “drži pod kontrolom” i obezbedi da svečani koncert kosovske filharmonije – koja će na dan proglašenja nezavisnosti svirati “Odu radosti” – ne bude pomućen nekim malim zločinom iz kosovske svakodnevice. BOSNA I HERCEGOVINA Kamerne reakcije Međunarodna uprava vidi samo psihološku vezu između Kosmeta i BiH, Sarajevo čeka slamanje Beograda kako bi obesmislilo RS, dok u Banjoj Luci veruju da je vreme za pozicioniranje za događaje koji slede ovde Proteklih meseci, pa i godina Banju Luku i Sarajevo su pohodili štokakvi, više ili manje moćni, ljudi sa Zapada da bi izgovorili samo jednu rečenicu: „Republika Srpska i Kosovo nisu isto i ne mogu se povezivati”. U poslednje vreme ne dolaze takvi, već oni koji ne daju izjave i nakon kojih se ne izdaju saopštenja. Reč je, dabome, o ljudima koji, s obzirom na to čiji su izaslanici, verodostojno prete. Sasvim precizno, oni u Republici Srpskoj očekuju jednu potpuno kamernu atmosferu u najkritičnijim danima kosmetskog raspleta po njihovom scenariju. Tako nešto sugeriše i poslednja izjava portparola OHR-a „BiH i Kosovo su dva potpuno odvojena pitanja, ali neku psihološku vezu možemo da razumemo”. Predsednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović je obelodanio da će srpski predstavnici u zajedničkim organima BiH sprečiti bilo kakav i bilo čiji pokušaj da eventualno BiH pokuša priznati nezavisno Kosovo. Po sistemu odlučivanja kakav važi ovde, tu blokadu je moguće izvesti bez većih problema. Ali, ozbiljne procene govore da će baš to biti povod za nove političke i druge kavge kojih ovde i bez Kosmeta i previše ima. Prema našim saznanjima grupa poslanika, i to iz različitih političkih opcija, priprema zahtev za vanredno zasedanje parlamenta RS na kojem bi ponudili na usvajanje papir po kojem bi se deklarisala volja ovog entiteta da izađe iz BiH. I nije to, saznajemo, profilisano tako da izazove trenutno praktično političko delovanje, već više kao pozicioniranje za neku budućnost. Papir bi, kažu, treba da omogući da se ta namera sprovede „kad tad”. Uostalom, i bošnjački član Predsedništva BiH Haris Silajdžić je nizom taktičkih manevara odgodio suštinske razgovore o ustavu za vreme nakon kosmetskog raspleta, jer bi, priznao je, bilo nerealno očekivati u isto vreme pritisak na Srbe u Beogradu i Banjoj Luci. Po toj logici kad se završi sa Beogradom lakše će se slomiti Banja Luka. Za zauzimanje takvog stava, pretpostavlja se u Banjoj Luci, dobio je i savet iz nekog od važnih svetskih centara. I tako, dok međunarodna uprava nastoji da vezu između BiH i Kosmeta drži na „psihološkoj ravni” Banja Luka i Sarajevo će pokušati da naredne dane iskoriste za što bolje pozicioniranje za događaje koji slede ovde. BRANISLAV BOŽIĆ