Unija proizvodi nezavisnost

Barbara Delkur (Barbara Delcourt) je profesor političkih nauka na predmetu za međunarodne odnose, pri Slobodnom briselskom univerzitetu (ULB). Član je Instituta za evropske studije i Centra za međunarodno pravo istog univerziteta. Godine 2001. odbranila je doktorsku tezu “Pravo i suverenitet – kritička analiza evropskog diskursa o Jugoslaviji”. Olivije Korten (Olivier Corten) je profesor međunarodnog prava na pravnom fakultetu Slobodnog briselskog univerziteta. Spada u red priznatih eksperata za Povelju UN, konsultant belgijske televizije za pitanja međunarodnog prava, zamenik direktora Centra za međunarodno pravo i primenjenu sociologiju na međunarodno pravo, kao i direktor belgijske Revije za međunarodno pravo. Upravo je završio knjigu o pribegavanju sili u međunarodnim odnosima. Ovo dvoje eksperata su objavili i veliki broj zajedničkih radova o bivšoj Jugoslaviji: („Bivša Jugoslavija: međunarodno pravo, politika i ideologija”, 1998; „Rasparčavanje država i teritorijalna ograničenja: slučaj uti possedetis “, 1999;” Pravo, legitimnost i spoljna politika: Evropa i rat na Kosovu, 2001). Ovi radovi nisu prevođeni na srpski jezik. Korten: Od 1999. EU i članice NATO koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije razvijaju diskurs opravdanosti akcija, što potvrđuje konfuziju političkog, pravnog i etičkog registra. Evropa insistira da ono što je legitimno može biti i legalno. Međunarodna administracija na Kosovu pod upravom UN a po Rezoluciji 1244 se u suštini udaljila od inicijalnog mandata, a koji eksplicitno predviđa održavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije/Jugoslavije. Oni favorizuju mogućnost jednog rešenja, onog evropskog medijatora Martija Ahtisarija. NIN: Zar upravo Evropska unija nema ambiciju da se razlikuje od drugih sila promocijom multilateralizma? Delkur: Unija je međunarodno pravo pominjala uglavnom kada je potrebno nametnuti kosovskom i srpskom rukovodstvu poštovanje ljudskih prava i naročito evropskih standarda za priključenje Uniji. Pravo se nikad ne pominje u vezi sa određivanjem statusa Kosova. Naprotiv. Od 2005. većinski diskurs je naklonjen nezavisnosti Kosova pa se razvijaju argumentacije koje neutralizuju pravne argumenate Srbije, ali i Rusije. NIN: Iz kog razloga je EU odlučila da podrži taj plan? Delkur: Ukoliko se držimo oficijelnih deklaracija, nalazimo nekoliko razloga. Evropa (ali i američka administracija i tink-tankovi poput Međunarodne krizne grupe u kojoj je Ahtisari jedan od viših savetnika) smatraju da su vojna intervencija i međunarodna administracija UN od 1999. stvorile jedinstvenu situaciju zbog koje se klasično međunarodno pravo ne može primeniti. Oni se pozivaju na činjenice (Pokrajina je nastanjena 90 odsto albanskim stanovništvom, ekonomska situacija je tragična), ili moralne (Srbija izgubila pravo suvereniteta zbog nasilnog ponašanja), a cilj je opravdanja odbacivanja pravnih argumenata. Mada se ima utisak da ni Srbija nije preuzela dovoljno inicijative da se afirmiše pravo koje joj daje Rezolucija 1244. NIN: Kako ocenjujete rezultat evropskih uticaja? Delkur: Bilo bi pošteno priznati da ako danas nezavisnost izgleda “neminovna”, onda je to pre svega zbog odluka koje su donosili Evropljani. Ništa nije urađeno da se stane na put albanskom nacionalizmu, čak naprotiv. Ni ideja ni tekst Rezolucije 1244 nisu uopšte poštovani. Kontakt-grupa je dala političku orijentaciju administraciji UN, a kada se Rusija nije složila, niko se nije zabrinuo. Tek kada je postalo jasno da će Rusija upotrebiti veto, Evropa je naglo počela da razmatra posledice. Iako se ovde nedvosmisleno radi o evropskoj strategiji, nije uvek moguće da se ona eksplicitno i vidi. Evropski političari su stalno govorili da će biti onako kako UN odluče. Evropljani hoće po svaku cenu (ne vodeći računa kolika je), da budu supervizori nezavisnosti Kosova. Uostalom, u evropskim krugovima i van njih, stalno se ponavlja ideja da će ova misija biti “najvažnija u istoriji politike sigurnosti i odbrane evropske zajednice”. Želja Evrope da već jednom bude prepoznata kao “velika sila” vidi se i u pokušaju da ako treba (čak i bez UN i uprkos ruskom neslaganju) sama rukovodi tranzicijom. NIN: Da li su druga rešenja bila moguća? Delkur: Ukoliko analizirate druge situacije u svetu gde neka grupa hoće da ostvari pravo na samoopredeljenje, jasno je da je put rešavanja krize izabran u ovom slučaju, vrlo izuzetan. To je razlog zbog koga se insistira da Kosovo neće biti presedan. Ova tvrdnja apsolutno ne vodi računa o realnom stanju. Ova retorika je simptom onoga što se u pravnom žargonu naziva “imperijalističko međunarodno pravo”. NIN: Kako se unilateralno proglašenje nezavisnosti tretira u međunarodnom pravu? Korten: Postoji vrlo malo pravnih akata koji regulišu ova pitanja. Priznavanje je pre svega – politički akt. NIN: Debata često suprotstavlja borce za suverenitet Srbije i one koji se zalažu za pravo Albanaca za samoopredeljenje? Korten: Pravno ne postoji kontradikcija ova dva principa. “Narod” u pravnom smislu ne može da zahteva pravo nezavisnosti, osim ako je na teritoriji geografski odvojenoj od metropole. Ovaj kriterijum je omogućio državama da ograniče ovo vanredno pravo isključivo na proces dekolonijalizacije. Suprotno ovome, nijedno pravo na otcepljenje nije nikada u pravnoj praksi bilo priznato bilo kojoj grupi, narodu, ili manjini u okviru jedne države. U konkretnom slučaju ne postoji odvojena teritorija, pa se poštuje pravo suvereniteta (Srbije). Ukoliko i postoji pravo na samoopredeljenje, ono se odnosi na srpski narod u celini, on ima pravo da reguliše svoju budućnost bez mešanja spolja, a ne samo jedan njegov deo – onaj iz kosovske pokrajine. NIN: Nisu li ovi principi dovedeni u pitanje specijalnim pravnim statusom Kosova proglašenim od Saveta bezbednosti? Korten: Nisu. Savet bezbednosti nije usvojio pravo na nezavisnost, već je, naprotiv, podsećao na suverenitet SR Jugoslavije, znači Srbije. U međuvremenu, nije doneta nijedna odluka koja dovodi u pitanje tradicionalni pravni kontekst i suverenitet Srbije na celoj teritoriji. Sve dok Savet bezbednosti ne stavi pod znak pitanja ovaj pravni okvir, on ostaje pravno legalan. NIN: Da li je taj okvir relevantan i ako Kosovo objavi nezavisnost? Korten: U pravu objava nezavisnosti nema pravno dejstvo. Da bi situacija mogla da se razvija dalje, potrebno je da srpska država prihvati, eksplicitno ili implicitno, nezavisnost svoje pokrajine. Međunarodno pravo se oslanja na dogovor suprotstavljenih strana, a ne na potvrđivanje svršenog čina koji bi predstavljala jednostrana deklaracija o nezavisnosti. Nova država bi trebalo da bude rezultat dogovora oko pitanja granica, statusa manjina, ali i materijalnih dobara i zajedničkih dugova. Sve dok ovakvi pregovori ne budu završeni, ostajemo u klasičnoj pravnoj šemi koja potvrđuje integritet Srbije. NIN: Ipak, mnoge države su najavile da će priznati Kosovo. Korten: Priznavanje od strane trećih zemalja ne povlači po sebi pravne posledice na planu postojanja države. Politički gledano, priznavanje od izvesnog broja zemalja bi imalo determinišući uticaj na spor, u smislu u kom bi Srbija morala, najverovatnije, da učini određene ustupke zbog međunarodnog pritiska. Ipak, poštovanje suvereniteta (Srbije) nameće trećim državama nemešanje u unutrašnji spor, što će reći jednostrano nepriznavanje eventualne kosovske države pre nego što princip nezavisnosti ne bude prihvaćen od Beograda. Ukratko, prevremeno priznavanje bi bilo pravno ilegalno, no ukoliko ne bi bilo sankcionisano, rizikovalo bi da proizvede neosporne političke posledice. Izvodi iz intervjua nemačkog vicekancelara Franka Valtera Štajnmajera o Kosovu magazinu „Fokus” Ruska briga Sada smo u situaciji u kojoj ne možemo zaustaviti tok istorije FOKUS: Evropski izvoz „stabilnosti” trebalo bi da smiri Balkan. SAD i EU odlučile su se za nezavisnost Kosova, suprotno od Srbije i Rusije. Da li će se krizno žarište na Balkanu ponovo aktivirati? Štajnmajer: U proteklim mesecima mi smo uspešno radili ne bi li sprečili ponovnu provalu nasilja na Kosovu. Posle raspada bivše Jugoslavije formirale su se mnoge nezavisne države. Odluka o Kosovu spada u okvire novonastale situacije. Rešenje problema tokom pregovora sa Srbijom bilo bi optimalno za sve učesnike. Ovo nije uspelo iako smo se oko toga mnogo trudili. Sada smo u situaciji u kojoj ne možemo zaustaviti tok istorije. FOKUS: Da li se pooštrene suprotnosti u odnosu na Ruse mogu prevazići? Štajnmajer: Mi moramo poštovati rusko držanje – i obrnuto. Moskva je najavila reakcije u skladu sa situacijom. Ja stojim na stanovištu da nas oni neće blokirati u mukotrpnim pokušajima u rešavanju i drugih konflikata – tu su Iran i Bliski istok. FOKUS: Rešenje tih konflikata bilo bi i u ruskom interesu. Rusija sve više vezuje Srbiju privredno, energetski i politički, dok Evropska unija nudi ugovor o partnerstvu. Da li sada počinje takmičenje u vučenju konopca. Štajnmajer: Mi nemamo ništa protiv toga što Srbija teži za prijateljskim odnosima sa Rusijom. Ali mladi u Srbiji vrlo dobro vide da oslanjanje Srbije na Evropu otvara prave perspektive. Predsednički izbori bili su praktično referendum o srpskom putu, a prilično tesna većina donela je odluku o kretanju ka Evropi. Mi želimo da krenemo u susret ovim očekivanjima i to sa realističkim ponudama.