Taoci svoga premijera

Znate li po čemu se one prave, zrele demokratije razlikuju od ove naše? Geometrijski gledano, i tamo i ovde je u pitanju piramida – na vrhu je vođa, a mi, mali ljudi, negde smo pri dnu (gde nam je i mesto, reći će mnogi, a ja ću da se složim). E sad, razlika između njih i nas je u tome što ta njihova, zrela demokratska piramida stoji na svojoj osnovi, te ko god da se nađe na vrhu, sve i kad bi hteo, nikako ne bi mogao da „dobaci” sve do osnove, jer brojne institucije – nezavisno sudstvo, pristojni zakoni, slobodno tržište, nezavisni mediji – čuvaju mir svakodnevice od samovolje političara. A ova naša, srpska piramida, ona pak stoji na temenu. Kada bolje razmislim, mora biti da i mi teško padamo svome vođi, kad mu večito sedimo na temenu, ali biće da ipak teže pada on nama. Jer kako god da premijer Koštunica odluči da se pomeri, on pomera i sve nas, i to uvek u potpuno nepoznatom pravcu. Evropska unija? Ruska gubernija? Ili savez sa našim tradicionalnim prijateljima iz Ukrajine, Belorusije i jugoistočne Azije? Ali ako mi neko sada pomene kako se ta „radikalna skretanja” našeg premijera sasvim jasno vide na berzi, neće biti u pravu! Pa naša berza je duboka koliko i lavor vode, a vrednost akcija u Srbiji može se kretati u kom god hoćeš pravcu! Berza, doduše, reaguje logično: vrednost akcija pada kada Toma Nikolić preuzme Skupštinu, a raste kada Tadić dobije izbore, ali se ona već narednog dana vraća u početno stanje, ili pak nastavlja da se kreće na neku drugu stranu. Pa ko će se bojati radikala zato što vrednost akcija pada samo u toku jednog dana, eeeee, moji analitičari.... nemojte to više pominjati. Zaboravite dakle berzu u ovom kontekstu, jer je srednja klasa, iz koje treba da se regrutuju mali akcionari, tek u nastanku. Biće to važan privredni seizmograf, ali sada nije. A plašiti ljude koketirajući scenarijem Velike ekonomske krize iz tridesetih godina prošlog veka, ono kao: krah berze, masovna nezaposlenost, to nama preplašenima, uopšte nije potrebno. Devizno tržište je, međutim, druga stvar. Pretnju da dinar prokliza s pravom doživljavamo kao opasnost, jer zarađujemo u dinarima, a trgujemo i štedimo u devizama. Povrh svega, još se dobro sećamo kako nema tih deviznih rezervi koje mogu zauvek da brane kurs ako krenu političke turbulencije, kada sasvim izvesno nastupa sledeći scenario – sporiji dolazak stranih investitora – manji priliv deviza – veća konverzija dinara u devize – što sve stvara pritisak na poskupljenje evra, odnosno, na pad dinara. Nastaje, što bismo mi stručno nazvali, samoispunjavajuće proročanstvo: ako privreda slabi, slabiće joj, naime, i valuta. A upravo ovde leži prava, masovna opasnost po naše novčanike – za koliko dinar prokliza, za toliko rastu naše kreditne obaveze. Strane banke su znale kako da se zaštite, mi to tek treba da naučimo. A šta je zaštita? Pa recimo, zaštita se sastoji u tome da se umesto carstva nebeskog javnim dobrom proglasi carstvo zemaljsko, što je jedini način da srpska demokratska piramida prestane da žonglira na svom temenu. Da se, a to je u velikoj vezi sa ovim, jednom razobliči priča o poštenju kao takvom, koje je uhvatljivo koliko i lastin rep, i već afirmišu oni koji umeju da grade transparentne institucije. A institucije valjda služe da se isto to poštenje zaštiti na svima vidljiv način, u svakom trenutku. Zaštita je i u tome da se premijeru neprestano ispostavlja račun za ono što nam radi, čineći nas taocima svoje dnevne politike. Ne radi se ovde o tome da će srpsku privredu ili devizni kurs (ali berzu, rekoh, neće) da uništi to što je naše pridruživanje Evropi prošle nedelje zaustavljeno tek za nekoliko dana, barem da ne budemo prva država koja će priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Ne, ne. Radi se o tome da smo šest meseci prošle godine čekali da se sastavi vlada, da su sve institucije i onda bile blokirane, a sve reforme zaustavljene, sasvim bespotrebno. Radi se o tome da se Srbija tri dana tresla, kada je premijer izabrao Tomu Nikolića za trodnevnog predsednika parlamenta. Radi se o tome da premijerova stranka sada prodaje NIS pod uslovima koji su sve samo ne tržišni, pravdajući to isplativošću budućeg ruskog gasovoda. Kao da se gasovod ne bi isplatio da je NIS prodat na tenderu, a ne ovako, kao u najboljoj Miloševićevoj tradiciji, baš kao u doba kada je Telekom prodat Italijanima, a znamo kako je to izgledalo... Ali ni ta prodaja NIS-a još uvek (srećom) nije sasvim izvesna, jer je do sada sa Rusima potpisan samo Sporazum, a kako ranije reče jedan visoki funkcioner DSS-a, potpis nije Sveto pismo, pa ti vidi. I uopšte, kako god mi da glasamo, ko god da dobije većinu glasova, mi pojma nemamo kako će sutra izgledati naša državna politika. Zavisiće od premijera. Možda će se premijer odobrovoljiti i pristati da se nastave pregovori sa Evropskom unijom. A možda i neće, možda će proglasiti vanredno stanje, a posle neće nikada više pregovarati sa Evropskom unijom, kao u onoj poslovici kada se pop naljutio na selo. A svi mi koji danas potežemo ove tako minorne teme – kurs, cene, berza, monopoli – još jednom ćemo biti izdajnici. Ali, zaista, ma koliko da smatram da Kosovo jeste Srbija, oduvek i zauvek, zar stvarno treba u tišini da gledam kako raste pritisak na devizni kurs, ili kako inflatorni pritisci sve više jačaju, ili kako monopoli puštaju pipke, a ovaj najnoviji preti da nas udavi? Sada je već sasvim izvesno da Srbija, dok je premijera Koštunice, nikada neće postati dosadna zemlja, kako nam je to on sam u svom prvom obraćanju, davne 2000. godine, zalud obećao. Jer u dosadnim zemljama svakodnevni život nimalo ne zavisi od volje samo jednog čoveka, dok ovde stvari stoje upravo suprotno. Naglavačke. (Autor je profesor Ekonomskog fakulteta članica Centra za liberalno-demokratske studije)