Kabinet u tržnom centru

Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić izjavio je na Glavnom odboru stranke da sada možemo da završimo razgovore o vladi koje nismo ni počeli. Ta politička pošalica je ipak manje duhovita od višenedeljnih razgovora radikala, narodnjaka, socijalista, penzionera i gospodina Palme, u kojima je dogovoreno sve, čak i personalni sastav vlade (a podeljena su i bogami neka javna preduzeća) samo nije utvrđeno da li postoji elementarna želja da se takva vlada i sastavi. U sredu 11. juna, kada je konstituisana nova skupštine Srbije, postalo je jasno da će Tadić znatno lakše završiti pregovore koje nije ni počeo, nego što će lider socijalista Ivica Dačić početi razgovore sa evropskim blokom koje je, izgleda, odavno završio. Samo još nije mogao da javi članstvu. Pre nego što su verifikovani mandati, lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma isključio je svaku mogućnost dogovora sa Koštunicom i Nikolićem, Sulejman Ugljanin potpisao je sporazum o saradnji sa Mlađanom Dinkićem, čime je podrška nacionalnoj vladi spala na 125 mandata. Kada je i lider penzionera Jovan Krkobabić prilično oštro i hrabro odbacio analizu DSS zahteva PUPS-a, čak i najveći optimisti u “patriotskim redovima” mogli su da znaju kako od njihove vlade nema ništa. Ivica Dačić ima sasvim dobru podlogu za obraćanje Glavnom odboru SPS – ili ćemo ući u evropsku vladu ili ćemo ići na nove izbore. A na njima, bez Palme, nećemo dobro proći. Tako je Srbija za dvadesetak dana prešla dugo putovanje u Jevropu, od srljanja u veliku izolaciju do višegodišnjeg sprinta u Evropu, od obračuna sa snagama prošlosti oličenih u liku i delu Vojislava Koštunice do evropskog zanosa koji ovog trenutka najbolje simbolizuju upravo Dačić, Krkobabić i gospodin Palma. Pre velikog zaokreta, koji se nije zvanično dogodio ali svi o njemu pričaju i pišu, ekspertski tim DSS je poslao analizu Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji, koja je samo poslužila kao dobar izgovor levičarskoj koaliciji da se prešaltuju na Tadića bez ozbiljnijih potresa. “Zašto bi pravili vladu koja bi nastavila politiku zbog koje smo tražili vanredne izbore. Jasno je da su bili preparirani znatno pre izbora i da šta god da smo uradili i rekli, oni otišli Tadiću, zato smo odlučili da je bolje da idemo u opoziciju nego da se sa nama poigravaju kao u nekim komunističkim komitetima”, reći će jedan od najuticajnijih ljudi u DSS-u. Prema istim izvorima, Dačić je već tokom predsedničke kampanje u kontaktima sa šefom Tadićevog kabineta, koji je takođe iz Žitorađe, napravio iskorak ka evropskim integracijama koje bi počele sa njim lično i njegovom strankom, ali bi zauzvrat stranka ostala neutralna u trci između Tadića i Nikolića (čak je navodno i članstvu poručivano da je bolje da pobedi Tadić jer radikali čine sve da unište SPS, što nije argument bez osnova). Taj strateški dogovor je samo trebalo nekako progurati kroz stranačke organe, pa je i organizovana velika, ubedljiva predstava sa pregovorima sa patriotskim snagama i pucanjem istih. Politički igrokaz, koji se ovih dana davi u naknadnoj pameti, jasno pokazuje u kojoj meri su slabe stranke, institucije, a snažne strane ambasade i domaći biznismeni. Rezultati izbora su prilično jasno pokazali samo jednu stvar – da je Srbija podeljena velikim kosovsko-evropskim žiletom, zbog čega će svaka vlada biti nestabilna jer u samom društvu nema ozbiljnog konsenzusa osim jedne ideje – da valja nekako preživeti. Događaji iz prve dve nedelje posle izbora išli su jasno u prilog stvaranja patriotske vlade, od brzog otvaranja pregovora, lakog dogovora o mandataru do koalicije za Beograd. Visoki funkcioneri DS-a su novinarima veoma otvoreno pričali kako Mišković, Beko i ostali biznismeni strahovito lobiraju za desničarsku vladu jer im odgovara da zemlja bude delimično izolovana kako bi njihovi poslovni monopoli ostali netaknuti. Nije prošlo ni par nedelja, a visoki funkcioneri DSS-a i SRS-a su otvoreno pričali kako neki, a vi ćete se već setiti koji, tajkuni i američki ambasador, imenom i prezimenom, kroje vladu i onda saopštavaju stranačkim centralama šta su se dogovorili. “A kada su ubeđivali Dačića da je najbolje podržati Koštunicu, tada su se radikali i deesesovci hvalili kako imaju sve najveće igrače iza sebe. Oni jesu upozoreni od Mantera da će im biznis trpeti zbog podrške nacionalistima, ali su odluku o podršci evropskoj vladi doneli jer su jednostavno realni ljudi – znali su da bi i takva vlada bila brzo srušena, a oni kažnjeni, pa su odlučili da pređu na našu stranu”, kaže jedan od visokih funkcionera DS-a. Više sagovornika NIN-a iz različitih stranaka veruju da su razgovori sa Manterom i drugim zapadnim ambasadorima imali ozbiljan uticaj na stav poslovne elite, ali da su oni ipak prošli kroz veliku evropsku katarzu čim su shvatili da pitanje Luke Beograd nikako nije sporno, već veliki razvojni projekat za Srbiju. Luku je pomenuo kandidat DS-a za gradonačelnika Beograda Dragan Đilas, tvrdeći da su u toj privatizaciji grad i Srbija oštećeni za najmanje milijardu evra, ali je o toj temi iznenada zaćutao, kao što će o tome ćutati i šifrovana televizija, čak i ako ih nacisti uhvate i traže da priznaju. Konačni proboj za evrolevičarsku koaliciju je naime učinjen na dva sastanka kod glavnog srpskog biznismena, Miroslava Miškovića, kojima su prisustvovali i Milan Beko, Ivica Dačić, Dragan Tomić Simpo (koji još od 2000. godine važi kao štićenik DS) i, gle čuda, Milorad Vučelić (za koga su amateri u DSS-u duboko verovali da će im pomoći u ubeđivanju socijalista). Pre tih sastanaka je više razgovora sa vodećim srpskim biznismenima imao američki ambasador Kameron Manter, a o jednom od njih, koji se odigrao u klubu “Privrednik” pisala je Politika. Na sastancima održanim u restoranu najvećeg srpskog kapitalista je, navodno, dogovoreno da bi najbolje bilo da mandatar bude Ivica Dačić, a nezavisni mediji u vlasništvu ili pod ogromnim uticajem gorepomenutih su zatim iz dana u dan nastavili da objašnjavaju kako je Tadić spreman da to prihvati, ali se tome oštro protivi Dinkić. Iako su i zapadni ambasadori veoma raspoloženi da podrže Dačića kao evropskog Koštunicu, takvo spinovanje javnosti će pre poslužiti kao udica preko koje bi Glavni odbor SPS lakše prihvatio žuto-crvenu koaliciju da bi zatim preko istih medija bilo objašnjeno da premijer mora biti iz DS-a. “Izgleda da u koaliciji oko SPS od početka nije bilo iskrene volje, kao da su Borisu Tadiću obećali da će sa njim praviti vladu još pre izbora, ali im je samo bilo potrebno da objasne članstvu kako su eto pokušali sa nama, ali da im nije uspelo. Voleo bih samo da vidim kako će im objasniti da će uspeti saradnja sa Čankom, Draškovićem i onima koji su ih proganjali osam godina. U takvoj koaliciji ne vidim nijednu političku ili programsku sličnost, jedino ih vezuju pare. Tj. mnogo, mnogo para”, kaže za NIN generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić. I dok se vlast u Srbiji ubrzano kreće ka velikom evropskom cilju, na kojem će se uskoro pomiriti politike Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića (možda i politika komandanta Arkana, reći će cinici), ostaje nejasno kako će sporazum o republičkoj vlasti koji se detaljno razrađuje uticati na gradsku vlast. U kuloarima se već navode sva personalna rešenja od kojih je najzanimljivije da bi sin Jovana Krkobabića mogao da bude viceguverner iako nam evropske vrednosti, pa i zakon usvojen u Skupštini Srbije, nalažu da poštujemo nezavisnost centralne banke. Gradonačelnik Beograda, iako čelnici DS insistiraju na poništavanju sporazuma SRS-DSS-SPS, mogao bi da (p)ostane Aleksandar Vučić jer bi to bila prevelika blamaža za socijaliste koji svaki dan protestuju tražeći da novi korifej beogradske demokratije Alimpić poštuje elementarni stub demokratije – volju većine, ali bi i bilo dobro za pacifikovanje snažne opozicije koja bi imala veliku igračku i nešto para u rukama, zbog kojih bi mogla da klimavu evrosocijalističku vladu ostavi na miru. Posle formiranja vlade, ubedljivo najmoćniji čovek u Srbiji će svakako biti predsednik i najuspešniji lider DS-a od osnivanja, Boris Tadić. Wegova najava da Srbija mora da krene u nacionalno pomirenje jeste za svaku pohvalu i zaslužuje svaku podršku, samo je šteta što je upravo njegova stranka do sada činila sve da Srbija bude najpodeljenija zemlja u Evropi. Moguće je da će i Ivica Dačić uvoditi Srbiju u Evropu, treba dati priliku i Arkanovom zameniku da uradi nešto na pomirenju na Balkanu, samo ne treba, uz pomoć medija i spin-doktora, ponižavati zdrav razum običnih ljudi. Intervju: ČEDOMIR JOVANOVIĆ, PREDSEDNIK LIBERALNO-DEMOKRATSKE PARTIJE Nek nam Tadić pokaže evropskog Dačića “Zbog nesposobnosti političara da odgovore očekivanjima građana, otvorio se prostor da se u formiranje vlade pored tajkuna mešaju i akademici, vladike, ambasadori, razne internacionale i ko zna ko još” Od svih izbornih lista koje su srpski birači poslali u parlament, jedino lista LDP-a koju je predvodio Čedomir Jovanović, može lagodno i sa strane da posmatra ovu postizbornu kampanju: ko će s kim i po koju cenu. Jer, onima s kojima bi oni jedino hteli LDP nije dovoljan; ostalima sama činjenica da je LDP ušao u skupštinu diže kosu na glavi. Na pitanja novinara NIN-a lider LDP-a Čedomir Jovanović odgovorio je elektronskom poštom. Kako očekujete da se razreši ova postizborna kombinatorika? Šta mislite ko će, naposletku, da formira Vladu Srbije? - Ovi izbori su imali dva cilja. Prvi, potpuna i definitivna pobeda proevropskih stranaka, očigledno nije ostvarena. Mnogo je razloga za to, a najvažniji je serija štetnih kompromisa koji su pet godina pravljeni s Koštunicom i radikalima uz povremeno preuzimanje njihove politike i metoda. Drugi cilj je još uvek ostvariv i podrazumeva da se Koštunici i SRS-u onemogući da na bilo koji način kreiraju politiku u zemlji. LDP je prema tom cilju postavio i svoje postizborno ponašanje. Taj cilj je važan i zbog toga što je njihova politika na izborima doživela potpuni slom. Koštunica je dobio jasan odgovor naroda kome je „vratio mandat”, iako mu mandat narod nije dao, već, nažalost, lično Tadić. Zato mislim da je realnija vlada DS i socijalista. Toga je svesna i druga strana i zato pokazuje zapanjujuću nemoć u situaciji kada zaista gubi vlast koju im je 2003. dao Legija. Radikali, koji su dobili neuporedivo više glasova od Koštunice, nemaju nikakvu ideju o tome kako bi vodili buduću vladu, a Koštunica više nema nijednu realnu temu oko koje bi mogao da konstruiše svoju “nacionalnu” vladu. Ko, prema vašem mišljenju, u odlučujućoj meri kroji Vladu Srbije? Da li su to zaista stranke ili odlučujući uticaj imaju tajkuni, finansijeri stranaka, strani ambasadori? - Stranke bi morale da imaju odlučujuću ulogu, ali to podrazumeva sposobnost da se ponašaju odgovorno. Do sada te sposobnosti nije bilo. Dakle, pošto su dve Koštuničine vlade koristile tajkune za ostvarivanje svojih ličnih interesa, prirodno je i da su tajkuni počeli da koriste državu za svoje interese. Zbog nesposobnosti političara da odgovore očekivanjima građana, otvorio se prostor da se u formiranje vlade pored tajkuna mešaju i akademici, vladike, ambasadori, razne internacionale i ko zna ko još. Da li vam deluje realno priča da je do promene klatna od tzv. patriotske do ove tzv. vlade nacionalnog pomirenja došlo zbog promene stava najvećih srpskih biznismena? - Nije strašno što veliki biznis ima uticaja na politički pravac zemlje. Ono što, međutim, nije normalno, jeste da taj uticaj bude tako misteriozan, vaninstitucionalan i ničim ograničen. LDP je pre više od godinu dana tražio da otvorimo ozbiljne razgovore u parlamentu o odnosima politike i krupnog kapitala, da se urede ti odnosi, da postavimo uslove i granice u okvirima kojih krupan kapital može uticati na politiku. Svi koji se danas bore za vladu, bili su protiv. Ali ako su promenili stranu i ako doprinesu formiranju vlade koja će početi da obavlja evropske poslove, tu promenu treba pozdraviti. Jer to znači da su i oni spremni da se menjaju. Kakav će biti odnos LDP-a prema jednoj ili drugoj vladi? Očekujete li da socijalni zahtevi SPS-a budu ispunjeni? - LDP je definisao svoj odnos prema budućnosti u protekle tri godine kada nismo dozvolili da tema evropeizacije bude potpuno ignorisana. To činimo i danas, kada svoju politiku i glasove ljudi koji su za nas glasali, investiramo u stvaranje novog političkog konteksta. Otud naša načelna i vrlo jasno definisana podrška prilici da Srbija počne da radi svoj evropski posao sa vladom koju bi predvodio DS, a u kojoj SPS i njihovi predizborni partneri neće moći previše da smetaju. Ako Tadić veruje u evropski kapacitet Dačića, imaće našu podršku da se u vladi sa SPS-om u to uveri ili razuveri. Za nas se SPS nije promenio, ali smo spremni da proverimo da li će sutra biti u stanju da se menjaju. Prvi test će biti vlast u Beogradu. LDP nije spreman na podršku koaliciji DS-SPS, a da u isto vreme ti “evropski levičari” Beograd predaju Vučiću i DSS-u. Mi mislimo da se izmišljanjem nekakvog “nacionalnog pomirenja” ne može zameniti bolji život kroz evropske integracije za šta su građani glasali. A svakako smo protiv takvog “nacionalnog pomirenja” u kojoj žrtve treba da pristanu na mirenje sa dželatima.