Na ivici palme

Uoči izbora, predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić požalio se: “Oni sa kojima bismo voleli kažu da nas neće i rade protiv nas, a oni s kojima mi ne bismo voleli, hteli bi s nama zato što nemaju s kim drugim”. Posle izbora ispostavilo se da je Dačić gotovo proročki isprognozirao da se bez njegove koalicije neće moći, i krenulo je (očekivano) ubeđivanje socijalista kome carstvu da se priklone; ali ne zato što se bez njih ne može, kako to reče Dačić, nego zato što bi takva koalicija bila prirodna – iz nacionalnih, državotvornih ili ideoloških razloga, svejedno. Valjda zato što su sećanja na crveno-crnu koaliciju iz devedesetih godina još sveža, analitičari različitih profila i integriteta, a sa njima i političari, mnogo su više prilježnosti demonstrirali dokazujući zašto je još prirodnija veza SPS-a (plus Palma i Krkobabić) i Demokratske stranke, i kako će SPS iz svega toga da profitira. Novi pogled na SPS najjezgrovitije je sublimirao Goran Ješić, funkcioner DS-a i gradonačelnik Inđije, u izjavi za novosadski “Dnevnik”: “Ideološki dve najbliskije stranke u Srbiji zapravo i jesu DS i SPS, prva kao član Socijalističke internacionale, a druga kao partija koja to želi da postane”. Vrlo slično će i predsednik DS-a Boris Tadić reći: “I DS i SPS dele ideologiju Socijalističke internacionale, obe stranke se zalažu za socijalne reforme koje dovode do prosperitetnog društva u kome postoji socijalna pravda. (...) Zalažemo se za društvo koje se ravnomerno razvija i povećava svoje kapacitete za odbranu Kosova.” Nešto kasnije, ovog vikenda na sednici Glavnog odbora DS-a, Tadić se (po mnogima neumesno) setio još jedne sličnosti DS-a i SPS-a; kako je prenela “Politika”, Tadić je rekao da su “DS i SPS suočeni sa činjenicom da lideri stranaka ‘nisu među njima’ i da obe stranke ‘imaju svoj bol’”. Istovremeno, sa svoje strane ni socijalisti (plus Palma, plus Krkobabić) nisu ostali dužni, gromoglasno se zalažući za ratifikaciju SSP-a i nastavak evro-integracija; D. M. Palma je otišao i korak dalje, otišao na poziciju LDP-a Čedomira Jovanovića, zahtevom da Srbija vrati svoje ambasadore u zemlje iz kojih ih je povukla zbog priznanja nezavisnosti Kosova. Paralelno s tim, iako se po Sandžaku njihove pristalice gledaju preko nišana, kašikara i stisnutih pesnica, u istom se savezu od ove nedelje nalaze i Rasim Qajić i Sulejman Ugljanin. Stvar su, najzad, do ludila doveli evropski zvaničnici, podrškom proevropskoj vladi sve sa socijalistima. SPS, kako to reče britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort, “ne mora da nastavi da zauvek postoji kao Miloševićeva partija”, a “u srpskoj politici postoji prostor za socijalističku partiju koja se snažno bori za prava društveno ugroženih kategorija stanovništva, ali je istovremeno i moderna, proevropska i u potpunosti posvećena vladavini prava”. I direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić. Ona je pre neki dan rekla “Glasu javnosti” da je Palma čovek koji “zdravo i racionalno razmišlja”: “On se bavi biznisom i svestan je toga da bez ulaska u EU neće biti ništa. Bilo bi dobro kada bi bilo više takvih ljudi koji razmišljaju o interesima društva”. Kako su, dakle, socijalisti postali tako prirodni saveznici demokratama? Kako je to Palma postao razumni Evropejac, da bi ga zarad napretka Srbije valjalo i klonirati? Ima li u svemu tome ikakvog sistema i doslednosti, ili se ovaj iznenadni prevrat mora smatrati neprincipijelnim? Iako nam se neprestano poručuje da treba da gledamo u budućnost, a ne u prošlost, osvrnimo se ipak malo unazad, u novinske arhive, da vidimo kako su Dačić i Palma govorili o Kosovu i Evropi, o DS-u, šta je DS govorio o DSS-u zbog saradnje s Palmom, šta razumni čovek Palma govori o Arkanu a Dačić o Slobodanu Miloševiću. Pri tom, u neprincipijelnost im nećemo ubrojati to što je, recimo, Palma 3. marta ove godine izjavio “ja iz koalicije (sa DSS i NS) nisam izašao niti nameravam”, a samo 12 dana kasnije (15. marta), govoreći o spekulacijama o njegovoj koaliciji sa SPS-om: “Dobro se spekuliše. Ja sam čovek koji uvek u životu ima varijante A, Be, Ce, De.” U istom intervjuu kazao je i ovo, o koaliciji sa DS i G17: “Uopšte sa njima nisam razgovarao o koaliciji, niti je to prirodna koalicija.” Ove srede najavio je da će sledeće nedelje koalicija oko SPS-a formirati vladu sa DS-om; no, ovakva predomišljanja, u nepuna četiri meseca, nećemo nazvati nedoslednim ili neprincipijelnim, već, Palminim rečima: “Stranu nisam promenio, ali moramo da budemo pragmatični.” Promena političkih saveznika, zapravo, potpuno je irelevantna ukoliko je to učinjeno u cilju borbe za principe. Evo kako to izgleda u Srbiji. Glavna tačka razdora u sastavljanju nacionalne vlade, odnosno spajanja proevropske – makar prema onome što se javnosti predstavlja, a držimo se toga – predstavlja ratifikacija SSP-a. Dragan Marković, ove srede: “Kako je predsednik DSS-a Vojislav Koštunica rekao da taj sporazum (SSP) treba poništiti, za JS su razgovori sa tom strankom završeni.” A šta je, na dan potpisivanja SSP-a, 29. aprila ove godine, pre mesec i po dana, rekao Dragan Marković Palma? Prema sajtu B92: “U ovom političkom trenutku niko nema pravo da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji.” Ivica Dačić: “Niko nema ovlašćenje ove države i ovoga naroda da potpisuje bilo kakve sporazume sa EU dok se prethodno ne razreši da li EU smatra Srbiju celovitom državom.” Dalje, na sajtu B92: “SPS smatra da, ukoliko danas bude potpisan SSP, to može biti samo sporazum pojedinca ili određene političke grupacije, navodeći da će novi saziv parlamenta i nova vlada Srbije pokrenuti nove razgovore sa EU, razrešiti pitanje da li EU Srbiju smatra celovitom državom i poništiti sve delove ovog sporazuma koji to dovode u pitanje.” Dok smo još kod SSP-a, valja se setiti i predizbornog obećanja lidera Jedinstvene Srbije od pre četiri godine: “Radikalnim rezom zabranićemo uvoz poljoprivrednih proizvoda u Srbiju, i na taj način podstaći našu poljoprivredu i omogućiti joj tržište.” Obećanje je interesantno zato što SSP, za koji se Marković sada zdušno zalaže, nalaže sasvim suprotno – ukidanje praktično svih barijera i svaku državnu zaštitu tržišta. Ali Palmu nema ko da podseti. Lider proevropskih socijalista Ivica Dačić, kada je o Kosovu reč, bio je ekstremniji od Koštunice i radikala zajedno. Decembra prošle godine: “Niko nema pravo da kaže da se neće ponovo ratovati.” A 16. februara ove godine: “Srbija treba da pozove Skupštinu Republike Srpske da proglasi nezavisnost.(...) Srbija treba da preduzme mere protiv svih država koje prihvate nezavisnost, od diplomatskih pa do ekonomskih, trgovinskih i drugih mera. Oni nam nisu prijatelji. Ne može neka država koja prva prizna nezavisnost Kosova i Metohije da bude prva na tenderima za prodaju preduzeća u Srbiji.” I 17. februara: “Ukoliko Kfor ne može ili neće da zaštiti Srbe na Kosovu, onda to treba da učine vojska i policija Republike Srbije.” I nezavisno od Kosova, uslov EU za početak primene SSP-a zavisi od saradnje s Hagom. Ivica Dačić je 22. maja rekao: “Protiv smo izručenja Hagu, ali podržavamo ako neko želi dobrovoljno da ode.” Posle hapšenja Stojana Župljanina, ove srede, biće interesantno kako će odreagovati i lider SPS-a, ali i Dragan Marković Palma koji je 25. maja 2002. godine govorio o tadašnjem haškom optuženiku Veselinu Šljivančaninu: “On je pravi Srbin. Odajemo mu sva priznanja i kažemo da se ne preda jer nema kome da se preda.” Godinu i po dana kasnije, krajem oktobra 2003, s govornice u Skupštini Srbije pozvao je policiju da uđe u institucije, “da izvrši državni udar”, da pozove vojsku i time “spasi” Srbiju. Razlog: haške optužnice protiv vojnih i policijskih generala. Kasnije će objasniti da je “reagovao emotivno” jer je vlada DOS-a “izdajnička” budući da je “slala u Hag sve one koji su branili srpski narod”. Politički pragmatizam (srpski: prevrtljivost) u sastavljanju proevropske vlade ne zaslepljuje samo domaće političare. Citirali smo ambasadora Vordsvorta (SPS “ne mora da nastavi da zauvek postoji kao Miloševićeva partija”), a ni Havijer Solana se u izjavama posle izbora nije protivio koaliciji ZES-a i socijalista. Šta o toj podršci danas misli Ivica Dačić nije poznato, a evo šta je sličnim povodom, uoči izbora, izjavio decembra 2003. godine: “Ovde je reč o tome da se Solana ponovo meša u unutrašnje stvari Srbije. Osim što nas je bombardovao, sada želi i da kaže kako će narod da glasa.” I četiri i po godine kasnije, uoči ovih izbora: “Oni koji su bombardovali Srbiju na čelu sa Solanom treba da sede na optuženičkoj klupi u Hagu, a ne naši narodni heroji koji su branili Srbiju od NATO bombi.” Vordsvortova vizija evropskog SPS-a, oslobođenog Miloševićevog nasleđa? Podsetimo na početak Dačićevog govora na 7. kongresu SPS-a: “Dajem reč i zaklinjem se da ću dužnost predsednika SPS-a pokušati da obavljam sledeći sve tekovine koje je ostavio Slobodan Milošević.” A potpredsednica SPS-a Slavica Đukić-Dejanović u “Večernjim novostima” pre nekoliko dana, 7. juna, kaže: “Nikada se nećemo odreći Miloševića”. Štaviše, ako se neko upitao odakle ideja SPS-u da se udruži s Palminom Jedinstvenom Srbijom, evo šta je Dačić rekao 13. marta: “Pred pretprošle izbore Slobodan Milošević govorio je da bi bilo dobro da Palma bude na našoj listi.” A šta, tek, reći o Palmi i Željku Ražnatoviću Arkanu, a da to već nije rekao sam Palma. Petnaesti februar 2000. godine: “Smrt Željka Ražnatovića Arkana nije samo gubitak za SSJ, već i za celu patriotsku Jugoslaviju.“A 25. januara 2002. godine: “Srpska dobrovoljačka garda pod vođstvom Arkana nije činila ratne zločine, već samo štitila vekovne srpske zemlje i pri tom poštovala sve međunarodne konvencije.” I 16. novembra 2006. godine: “Naravno da sam ponosan što mi je jedan takav čovek bio prijatelj”. S obzirom na ovakve Palmine izjave, ne čudi reakcija Dragoljuba Mićunovića: “Ako ne možemo sa Srpskom radikalnom strankom, zašto bismo mogli s Palmom, koji pripada stranci koja je bila još žešća i sumnjivija nego što su bili radikali?” Iskren je i Dragan Šutanovac: “Koalicija s Palmom je povratak u tamni period i građani zaslužuju da čuju da li se DSS zalaže za povratak starom ili za put u Evropu”. Doduše, i Mićunovićeva i Šutanovčeva izjava datiraju iz novembra 2006. godine, kada je u koaliciju sa Palmom ulazio Vojislav Koštunica; danas, kada sami treba da uđu u takav savez, ovakve se ocene ne ponavljaju, no danas je Palma i Natašu Kandić ubedio da je evropski čovek. A i nepomirljivi LDP najavljuje da će podržavati vladu ZES-a i koalicije oko SPS-a, iako se prvi čovek SPS-a 18. februara, dan posle proglašenja nezavisnosti Kosova (javila je Beta), založio za zabranu političkih stranaka i nevladinih organizacija koje prihvate nezavisnost Kosova. “To je protivno Ustavu Srbije. Srbija mora da bude ozbiljna država”, govorio je tada Dačić, sasvim na tragu onoga što je šest godina ranije izjavio Palma: “Naravno da autonomaše i separatiste treba zabraniti! Čankova partija vodi ka separatizmu.” A Dačić je izjavljivao (uoči izbora, 4. maja) i da je “nemoguća bilo kakva koalicija u kojoj se nalaze Čedomir Jovanović, Nenad Čanak i Vuk Drašković”. Nešto ranije, jula 2004. godine, lider socijalista je Vuka Draškovića kandidovao i za odlazak u Hag, jer je u vreme rata na Kosovu i zločina bio potpredsednik Savezne vlade. Palma je, opet, Božidara Đelića i Mlađana Dinkića 2002. godine poredio sa Jezdom i Dafinom, Rasima Qajića 2003. godine slao da živi u Bosnu, a pre dve godine u čudu postavio pitanje “kako da budem u vladi u kojoj je ministar i Dinkić?!” Kako, tek, pobrojati sve lepo što su čelnici SPS-a izgovorili o DS-u. Pre dve godine, jedino što su zamerali Koštuničinom DSS-u bilo je to što su “pomogli Borisu Tadiću da bude izabran za predsednika Srbije”. U to vreme, jula 2006. godine, Ivica Dačić kaže: “Demokratska stranka je bila u sprezi sa kriminalnim grupama koje su ubile Zorana Đinđića”. Ovo je, inače, bila njegova reakcija na izjavu Borisa Tadića posle sudskih presuda u slučajevima Ivan Stambolić i Ibarska magistrala, kada su u direktnu vezu sa tim zločinima dovedeni Slobodan Milošević i njegov režim. “Mi u svom državnom sistemu imamo političke organizacije koje su inspirisale zločine koje su činili predstavnici države”, rekao je Tadić na sednici GO DS-a u Lozoviku, dodajući da je to učinjeno “po nalogu najviših rukovodilaca tada vladajućih stranaka, a pre svega SPS-a”. Dačić je 2004. godine Demokratsku stranku nazvao “najvećim zlom” koje je moglo da zadesi Srbiju, zalažući se čak za ukidanje svih zakona koji su doneti dok je DS bila na vlasti. Januara 2006. pokušao je i Borisa Tadića da uvuče sa sobom u aferu “Kofer” (“Vladimir Cizelj, jedan od vlasnika KEB banke, veoma je dobar prijatelj Borisa Tadića”), da bi decembra iste godine, posle Tadićevog susreta sa Agimom Čekuom na skopskom aerodromu rekao da je lider DS-a time “pozdravio nezavisnost Kosova”: “To decidirano govori da su Tadić, Čeda Jovanović i Dinkić obećali Zapadu da se neće protiviti nezavisnosti Kosova ako dobiju izbore” (19. decembra 2006). Ovih dana, po okončanju izbora, Dačić izjavljuje: “Nacionalno i državno nam je bliži blok sa kojim razgovaramo. Ideološki, kada se govori o članstvu u Socijalističkoj internacionali i formiranju vlade levice prihvatljivija nam je Demokratska stranka”. Ali novine beleže i ono što je na istu temu, povodom članstva DS-a u Socijalističkoj internacionali, Dačić rekao 2003. godine: “Voleo bih da vidim jednog birača DS-a, koji kada glasa za njih, misli na socijaliste. Samoproglašavanjem možete da budete bilo šta”. No, kako to reče D. M. Palma još pre dve godine: “U Srbiji je ideologija nestala onog trenutka kada je SPO ušao u koaliciju sa socijalistima. SPO svaki dan priča o eskadronima smrti, a onda zajedno sa njima diže ruke i glasa”. I zato, mudrovao je Palma pre nekoliko meseci, kada se razišao sa Koštunicom: “Ali, pazite, morate da budete pragmatični. Ne smete biti principijelni, da se uhvatite kao baba za plot za neki princip i da to bude vaša ideja i da celu Srbiju uništite tom idejom i takvom politikom”. Iz toga, dalje, sledi zaključak da će suprotno postupanje, neprincipijelno, Srbiju učiniti Švajcarskom. Ili, makar, Jagodinom. No, sami smo za to glasali.