Pančevačka klopka

Taman kada su hapšenja haških begunaca, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, oslobađanja Ramuša Haradinaja u Hagu i Rahima Ademija u Zagrebu, pala u neki sasvim treći plan, kada se pomislilo da za beguncima u ovom interegnumu niko i ne traga (osim deklarativno), u sredu u podne Srbiju i međunarodnu zajednicu iznenadila je vest iz Specijalnog suda u Beogradu. Objavljeno je da je u Pančevu uhapšen bosanski Srbin Stojan Župljanin. Hapšenje Župljanina utoliko je veće iznenađenje što je to bilo prvo (zvanično) hapšenje jednog haškog begunca na teritoriji Srbije za dve vlade Vojislava Koštunice, doduše sada samo u smanjenom, tehničkom kapacitetu. Do sada, naime, Koštuničine vlade insistirale su na formuli dobrovoljnih predaja Tribunalu, čak i kada su dobrovoljci, poput generala policije Sretena Lukića, u Hag odašiljani u bolničkoj pidžami, direktno iz kreveta. No, uprkos tome, to je bila formula od koje su na kraju koristi imali i Srbija i sami optuženici, kojima je to (dobrovoljna predaja) uzimano kao olakšavajuća okolnost. Izuzetak je bilo hapšenje generala Zdravka Tolimira, bivšeg glavnog bezbednjaka Ratka Mladića, koje je, po zvaničnom objašnjenju, izvršeno u Republici Srpskoj, mada nikad nisu potpuno opovrgnute tvrdnje da je general, zapravo, uhvaćen u Beogradu, u stanu na Bežanijskoj kosi, odakle je onda prebačen u RS da bi tamo bio “uhapšen”. Stojan Župljanin uhapšen je u Pančevu, u stanu svog prijatelja Nikole Tepića, u trenutku kada domaćini nisu bili kod kuće. Prema informacijama koje prenose mediji, Župljanin u trenutku hapšenja nije bio sam u stanu, i nije pružao otpor iako su u potonjem pretresu pronađene dve puške. Pre tri meseca, u martu, Župljanin je umalo izbegao hapšenje posle lociranja u Nišu. Izvor NIN-a, upućen u detalje potrage, kaže da je bilo samo pitanje trenutka kada će pasti Župljanin, budući da praktično i nije imao neku čvrsto izgrađenu mrežu jataka i pomagača, poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Svelo se na nekolicinu prijatelja i “veza”, a kad je jedna takva u pravom momentu i provaljena, hapšenje je bilo samo rutina. Stojana Župljanina, inače, Haški tribunal tereti za zločine nad Muslimanima i Hrvatima u Bosanskoj Krajini, gde je u vreme rata bio prvi policajac. Optužnica protiv njega podignuta je krajem 1999. godine, a otpečaćena je dve godine kasnije, od kada se on i nalazi u bekstvu. Odmah posle hapšenja u Pančevu Župljanin je prebačen u Specijalni sud u Beogradu i izveden pred istražnog sudiju. Tu je zapelo na samom početku, prilikom formalnog utvrđivanja identiteta. Privedeni se, naime, predstavio kao Branislav Vukadin, i tako prinudio policiju i tužilaštvo da u naredna 24 sata dokažu njegov identitet. U tu svrhu uzeti su mu otisci prstiju i krv za DNK analizu. Iz međunarodne zajednice odmah su stigle pohvale zbog Župljaninovog hapšenja, i to samo dan nakon što je Holandija saopštila da neće ratifikovati SSP upravo zbog nesaradnje Srbije sa Tribunalom. Ipak, uporedo sa pohvalama, iz EU su stigla i podsećanja da ovo nipošto nije dovoljno za ispunjenje haškog uslova, dok se ne pohapse i ostali optuženici – Ratko Mladić, Radovan Karadžić i Goran Hadžić. Otvorenim ostaje pitanje kako će se hapšenje Župljanina odraziti na tekuće pregovore o sastavljanju srpske vlade. Portparol Specijalnog tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić, naime, naglasio je da ovo “nije bila dobrovoljna predaja”, već klasično hapšenje, a poznato je da je koalicija oko SPS-a dosada izričito bila protiv hapšenja haških optuženika, prihvatajući pak dobrovoljne predaje. Jedino ako opravdanje ne pronađu u tome što je hapšenje izvršeno za mandata tehničke vlade Vojislava Koštunice.