Godine crne žetve

Karla del Ponte se nije mogla gore osvetiti zapadnim zvaničnicima za to što su je godinama primoravali da bude i političar a ne samo tužilac, od objavljivanja podatka da se u Albaniji i na Kosovu desio jedan od najgnusnijih zločina – trgovina ljudskim organima, čije su žrtve bili i ratni zarobljenici. I to neposredno po ulasku međunarodnih snaga u pokrajinu, čiji je formalni zadatak bio da čuvaju mir, red, i živote. Wene navode je, u međuvremenu, potvrdio i Human Rights Watch, (jedna od najuticajnijih nevladinih organizacija u svetu), koji je nedavno izašao sa svojim saznanjima i prozvao KFOR, UNMIK, albansko pravosuđe, pa i Quljzima Bašu, ministra spoljnih poslova Albanije. I srpsko Tužilaštvo za ratne zločine zatražilo je od svojih albanskih kolega da pomognu u istrazi. Slučaj je sada već poprimio dimenzije velikog međunarodnog političkog i humanitarnog skandala, u koji se prošle nedelje, zahtevom Savetu bezbednosti UN da se navodi bivše tužiteljke Haškog tribunala ispitaju i sprovede ozbiljna istraga, uključila i Rusija. Glasina o mogućoj trgovini organima u ovom delu Balkana bilo je i pre objavljivanja Karline knjige. To je za NIN posvedočio i Fred Abrahams, stariji istraživač Human Rights Watch–a. Abrahams, koji je od 1993. do 2000. godine bio glavni istraživač ove organizacije za bivšu Jugoslaviju i Albaniju, kaže za NIN: “Bilo je nekih glasina o trgovini organima, ali sve do objavljivanja knjige Karle del Ponte, ništa ozbiljno. Nakon objavljivanja knjige malo smo radili na toj stvari i našli da postoje vrlo ubedljivi dokazi. Ali, sve je to još daleko od sigurno potvrđenog. Slično je bilo i sa prebacivanjima otetih sa Kosova u Albaniju – ništa konkretno, sve do izlaska ove knjige, i potonjeg pregledanja dokaza koji su toj priči dodali na težini. S druge strane, imamo mnogo beležaka o otmicama nakon juna 1999. godine. HRW je u avgustu 1999. g. objavio vrlo kritičan izveštaj o tome, pod nazivom “Zločini protiv Srba i Roma na novom Kosovu”. Sada verujem da su se ovi transferi u Albaniju zaista dešavali. Podsećam vas, Kosovo je puno međunarodnih istražitelja i policije, pa, gde je tih 400 ljudi nestalo?” Fred Abrahams sada smatra i da su dokazi koji stoje u dva, po njemu veoma važna dokumenta, i te kako jaki. Prvi dokument je čuvena beleška koju su, sada već bivšoj glavnoj tužiteljki Tribunala dostavili, kako to ona sama veli, “kredibilni novinari”. “Oni su intervjuisali osam bivših pripadnika OVK. Četvorica intervjuisanih su tvrdili da su učestvovali u transportu najmanje 90 Srba i drugih nealbanaca s Kosova u zatvorske objekte u severnoj i centralnoj Albaniji. Od ove četvorice, trojica su kazala da su zarobljenike doveli do žute kuće blizu Burela, a dvojica su tvrdila da su sahranjivali ljudske ostatke blizu pomenute kuće. Jedan od izvora je rekao da je pomogao da se delovi tela prebace do aerodroma Rinas u Tirani. Beleška je bila detaljna i profesionalna. Kao što Del Ponteova piše, slagala se sa informacijama koje je Tribunal dotad već prikupio. Zato je Tribunal u februaru 2004. godine poslao tim u Burel, zajedno sa istražiteljima iz UNMIK–a”, kaže Abrahams. Ovaj istraživač tvrdi i da su mediji pogrešno interpretirali tvrdnje Del Ponteove o broju ljudi obuhvaćenih trgovinom organima – na osnovu navoda svedoka Haškog tribunala, može se jedino zaključiti da su neki od zarobljenih, „možda” bili istovremeno i žrtve trafikinga. Kao i da brojka od 300 ljudi nije definitivna, jer sama Del Ponteova tvrdi da je reč o grupi od 100 do 300 osoba. Sporan je i identitet tih ljudi: svedoci su, naime, tvrdili da su većina prebačenih bili Srbi, ali da je tu bilo i Albanaca sa Kosova i same Albanije, kao i žena iz raznih slovenskih zemalja. Kako njihova sudbina nije definitivno i neporecivo utvrđena, nije poznato ni šta je bilo sa telima ovih nesrećnih ljudi. Da li je bilo grobnice u blizini žute kuće (kako su to tvrdili svedoci u istrazi koju su zajednički uradili Haški tribunal i UNMIK), i ako jeste, je li pregledana? Zanimljivo je da je naše Tužilaštvo za ratne zločine u zahtevu albanskim kolegama za pomoć, pomenulo upravo masovnu grobnicu u području između gradova Kukeš, Tropoja, ali i rudnika Deva. To što Tužilaštvo zna, zna zahvaljujući razgovorima sa dvanaestoro svedoka koje je od početka istrage ispitalo. Ovi ljudi mahom imaju podatke o prebacivanju naših ljudi na teritoriju Albanije, i torturi kojoj su oni tamo bili izloženi. Wihova saznanja o mogućoj trgovini organima zarobljenih su veoma posredna. Poput priče starice, zarobljenika OVK, koju je intervjuisala “Komsomolska pravda”. Starica je u logoru u kome se nalazila srela, navodno, i veoma mlade ljude, skoro tinejdžere. Oni su odvođeni da se nikada ne vrate. Jedan od čelnika logora joj je rekao da ima sreće što je stara... Navodi objavljeni u ovom listu se poklapaju sa onim što je i sama Del Ponteova napisala. Naime, njeni svedoci su tvrdili da su među zarobljenicima birani mladi ljudi, koje su potom pregledali lekari... U ovom slučaju, tanka je linija razdvajanja ratnog zločina od organizovanog kriminala koji je iskoristio osetljivi politički trenutak da sebi pribavi besplatnu robu za najnečasniju od svih trgovina. Fred Abrahams kaže da je pogledao još jedan važan dokument o istrazi u Albaniji – izveštaj samog UNMIK–a – koji je, kako tvrdi naš sagovornik, klasičan izveštaj sa mesta zločina, u kome su pobrojani nađeni dokazi i izgled samog mesta. Kako stvari stoje, u dokumentu nema podataka o tome šta se desilo sa prikupljenim dokazima. Fred Abrahams veruje da su oni i sada u posedu UNMIK–a. Ovaj podatak može biti od velikog značaja, s obzirom na činjenice koje su u međuvremenu obelodanjene, a koje teško terete upravo međunarodne institucije u pokrajini. Jedan od izvora NIN–a, bivši pripadnik UNMIK–a, tvrdi da su vlasti u pokrajini identifikovale sve one koji se na Kosmetu bave trgovinom ljudima, pa i one za koje postoje osnovane sumnje da su učestvovali u trgovini organima. Mahom je reč o odlično organizovanim kriminalcima, izuzetno tesno povezanim sa OVK. Iako vlasti u pokrajini stalno naglašavaju da je bezbednosno stanje u pokrajini značajno popravljeno, izveštaji mnogobrojnih tajnih službi, svetskih policijskih eksperata i naročito stručnjaka za borbu protiv narkotika, ukazuju na sasvim drugačiju sliku – čak 80 odsto stanovništva je na ovaj ili onaj način povezano sa kriminalom, i živi od te veze. Zanimljivo je da upravo objavljeni izveštaj Stejt departmenta o trgovini ljudima u svetu, pominje da je samo u 2006. godini na Kosmetu preduzeto 99 operacija (od toga 24 tajne) protiv trgovine ljudima u pokrajini, a otkriveno je 55 žrtava. Samo prošle godine je otkriveno 14 objekata u kojima je moderno ropstvo bilo glavna delatnost, a vođena su čak 42 slučaja trgovine ljudima. Pa iako se u ovom izveštaju trgovina organima ne pominje, stručnjaci za bezbednost kažu da ova vrsta kriminala u tom mozaiku ima svoje, vrlo značajno mesto. U većini međunarodnih izveštaja i analiza, naša pobunjena pokrajina se pominje kao “mesto žetve”, to jest teritorija odakle dolaze davaoci organa. U prilog tome govori i podatak da su međunarodne institucije u pokrajini, od 2001. do 2005. godine, primile najmanje četiri prijave Albanaca čiji su najbliži srodnici nestali, da su nalazili njihova tela ali bez jednog ili više vitalnih organa. Pomenuti izvor NIN–a tvrdi da nikakva istraga nije pokrenuta, i da je sličan ishod imao još jedan, vrlo zanimljiv slučaj. Reč je o prodaji delova posmrtnih ostataka osoba čiji identitet prethodno nije bio utvrđen, pa samim time nije dobijena ni saglasnost članova njihovih porodica za ovakvo postupanje. Prodavci su bili pojedini forenzičari iz UNMIK–a. “Roba” – kosti, a kupci strani univerziteti i patološke službe. Većina kupaca nije imala pojma odakle dolaze ostaci. Glasine o ovoj užasnoj trgovini su najpre potekle iz redova samih međunarodnih vlasti, to jest forenzičara UNMIK–a, OEBS–a, Haškog tribunala, koji su upozorili na lošu reputaciju njihovog španskog kolege Hozea Pabla Barajbara, i pre no što je došao na mesto šefa Kancelarije za nestala lica i sudsku medicinu (OMPF). U ovog čoveka i njegovu profesionalnu etiku su potom posumnjali i članovi udruženja “Nada”, to jest porodice nestalih Albanaca. Udruženje je podnelo krivičnu prijavu. Wihove navode je u listu “Koha Ditore” podržala forenzičarka Tarija Formisto, koja je od 2000. do 2002. godine radila na Kosovu. Protiv Barajbara, koji je za svoja istraživanja iskoristio ostatke najmanje 800 leševa, protestovale su i njegove američke kolege (poput antropologa Tal Simons koja je takođe radila na prostoru bivše Jugoslavije) čak i kod Grejema Bluita, tada zamenika tužioca Haškog tribunala. UNMIK se našao na velikim mukama, a Barajbar je pobegao. Nikakve istrage nije bilo, uprkos dokazima, svedočenjima, ali i snažnim indicijama da je Barajbar slično radio i na drugim jugoslovenskim ratištima. I KFOR je od samog ulaska u pokrajinu imao saznanja o privatnim zatvorima, čak i u centru Prištine, i to od samih Albanaca, koji su podnosili prijave ovoj vojnoj „sili” protiv svojih suseda, „heroja” OVK i kriminalnih obračuna, čije su kuće i služile za ovu namenu. Fred Abrahams podseća da je reč o teškim pitanjima i još težim istragama koje treba sprovesti unutar vrlo zatvorenog društva. “To je teška istraga jer se ljudi boje da govore. Na Kosovu i u Albaniji nema dobre zaštite svedoka”, kaže Abrahams. “Takođe, sumnjam da je unutar UNMIK–a postojala politička volja da se istraži tako osetljiva tema. Ujedinjene nacije su bile više zainteresovane za tzv. “stabilnost” i kretanje napred, pre no za osvrtanje unazad. Ali ja ne verujem da će u regionu postojati prava stabilnost bez rešavanja problema nestalih osoba. Previše porodica je patilo, a opet, političari svih strana će, ukoliko se sudbina nestalih ne rasvetli, i dalje manipulisati ovim problemom zarad sopstvenih ciljeva. Mislim da će tokom vremena biti moguće rasvetliti sudbine svih nestalih. To, naravno, neće biti lako, ali moramo pokušavati. Nikada ne možete znati kada će ko da progovori, gde će se dinamika promeniti.” Nema sumnje, za razotkrivanje ovog događaja će od velike važnosti biti i pomenuti izveštaj UNMIK-a, i ljudi koji su učestvovali u istrazi u Albaniji. Tužilaštvo za ratne zločine sada prima dokumentaciju Haškog tribunala o ovom slučaju, a čeka i odgovor albanskih kolega. Albansko pravosuđe se, doduše, izjasnilo za saradnju sa Hagom po ovom pitanju, ali od toga nema ništa. Hag više nema pravo da otvara nove istrage i diže optužnice. Tako da će Tirana uskoro morati da odgovori Beogradu. To će već biti prilika da se istraga nastavi. Čeka se i odgovor Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, institucije za koju naši izvori bliski UNMIK–u kažu da, posle KFOR–a, možda ima najveću odgovornost za tragičnu sudbinu nestalih na Kosovu: “Oni su 1998. godine oslobađali ljude iz ruku OVK. Išli su u Albaniju, obilazili logore, čak rođacima pojedinih nestalih saopštavali saznanja o njihovoj tragičnoj sudbini, odbijajući da potom objasne gde je ta osoba stradala”, tvrdi naš izvor. Hoće li, posle ruskog zahteva i zahteva HRW-a, UNMIK-a i KFOR-a, Crveni krst i albansko tužilaštvo otvoriti svoje arhive i pristati na saradnju u istrazi ovih zločina? Nada je slaba, ali to ne znači da od insistiranja na istrazi treba odustati.