Ko glasa, ne skita

Zastrašujuće visoko nepoverenje u nosioce javnih funkcija („jedna četvrtina građana smatra da državu vode kriminalci”, CeSid, 2005. godine i „80 odsto smatra da političari rade suprotno javnom interesu” Transparentnost Srbija 2006. i 2007. godine) nije uslovilo i apstinenciju na izborima. Štaviše. Izlaznost na parlamentarnim izborima bila je čak 80, a na predsedničkim nekoliko meseci ranije i 90 odsto od objektivno prisutnog biračkog tela. Zapravo je iznosila više od šezdeset odsto, ali su lideri ovdašnjih partija zadovoljno trljali ruke posle izborne noći svesni da im se novci široko utrošeni u predizbornoj kampanji i te kako vraćaju. Novija istraživanja upoređena sa istraživanjima prethodnih godina pokazuju da se izrazito nepoverenje u političare ne popušta. Bez obzira na dramatične promene u politici vlasti (posebno prema Kosovu i evropskim integracijama), česte izbore i socijalna pitanja koja se uvek iznova pokreću u predizbornim kampanjama. Uvek oko 80 odsto građana ima izrazito negativan stav prema nosiocima vlasti, čak i onima koji pretenduju da postanu vlast. Neke televizijske, iako SMS ankete, pokazale su da samo dva odsto građana veruje da političari rade u njihovom interesu, a ostatak se ravnomerno deli na – sopstveni interes i interes tajkuna. „To je pitanje političke kulture”, kaže Đorđe Vuković, direktor programa CeSida. „Politika se kod nas ne shvata kao ozbiljan posao, što je, s jedne strane, utemeljeno u praksi, a sa druge su očekivanja građana na nivou vanzemaljskih rezultata. Reč je o mentalitetu u kome postoji potreba da sve najgore govorimo o onima koji odlučuju o našim životima, u osnovi čega opet stoje dupli motivi – tu je potreba da opravdamo svoj neuspeh, a onda i stvarna slika. Ali se ne shvata da i političari pripadaju jednom zajedničkom društvenom okviru i da deluju u skladu sa okvirom kom pripadaju”, kaže Vuković. Trećina građana Srbije smatra da bi trebalo smeniti i doživotno zabraniti obavljanje državnih funkcija onom državnom funkcioneru koji svoj lični interes stavi ispred javnog. Čak 65 odsto ispitanika smatra da državni funkcioneri daju prednost članovima svoje partije pri zapošljavanju, oko 60 odsto ih smatra da funkcioneri daju prednost svojim članovima porodice, dok u 55 odsto slučajeva tvrde da funkcioneri tumače prava i propise kako im odgovara (Transparentnost Srbija). Da li onda Srbi, kad se guraju u redovima na biračkim mestima, veruju da igraju loto ili imaju neki drugi motiv da prenesu svoj glas na ljude kojima ne veruju da će odlučivati u njihovom interesu? Vuković smatra da građani izbore vide kao priliku da učestvuju u političkom procesu, da odlučuju. „Interesantno je da dva do tri odsto građana veruje u političke stranke, ali čak 60 odsto veruje samo u svoju, ne i u druge.” U političare kao pojedince, bez obzira na to o kome je reč, poverenje je jednako nisko kao i u „političara” kao profesiju. Veruje se da oni lažu čim zinu i da iz mandata u mandat obećavaju iste stvari. Istina, neprincipijelnost partija i odstupanja od programskih načela dovoljno su očigledna već u pripremama za ulazak u vladu, odnosno pregovorima oko stvaranja koalicija. Pošto nismo verovali u ono što nam govore, nismo ih ni slušali, a glasali smo da glas ne propadne. Zaokružili smo, iako smo znali da ne govori istinu, onog ko je u tom poslu izgledao najubedljivije. Malo ko u Srbiji uistinu pamti predizborna obećanja i poziva na odgovornost nosioce vlasti nakon konstituisanja vlade. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, kaže da je u nizu godina stvorena masa nepoverenja i da većina građana ima a priori negativan stav i prema političarima i prema nosiocima javnih funkcija. „Nepoverenje nije uvek u vezi sa konkretnim uvidom u rad pojedinca. Reč je o jednoj bazi koja će za bilo koga reći da ne valja, a onda taj stav zavisi i od političkih orijentacija, tako da uvek neće važiti onaj koji se ne uklapa u tu orijentaciju, a tek na trećem mestu dolazi uticaj javnih nastupa i učinak tog pojedinca. Ali svakako, masovno nepoverenje građana može da potiče i od nemogućnosti uvida u rad pojedinaca. Nedovoljan broj podataka o radu utiče na nepoverenje građana, ali čak i kada bi ovog trenutka, odjednom, njihov rad postao u potpunosti javan, utisak građana se ne bi brzo menjao. I kada su tokom kampanje neki političari prijavljivali imovinu, što im je zakonska obaveza bila i pre toga, devedeset odsto građana je to posmatralo sa nevericom. Poverenje se teško vrati kada je jednom izgubljeno.” Nepostojanje makar minimalne odgovornosti javne reči čak i najvažnijim ljudima najvažnijih partija u Srbiji daje slobodu da se, recimo, klade u stotine hiljada evra na izborni rezultat, a da nikome ne podnesu izveštaj o poreklu novca kojim su se kladili. Političar koji bi uskratio javnosti podatke o sebi, koje bi po zakonu morao da pruži, prema rezultatima istraživanja Transparentnosti Srbija, ne bi imao šansu na izborima jer za njega ne bi glasao 91 procenat ispitanika. Funkcioner kod koga bi bilo utvrđeno postojanje sukoba javnog i privatnog interesa na izborima ne bi podržalo 89 odsto anketiranih, a isto toliko njih ne bi podržalo političara koji je sprečavao građane da saznaju informacije o radu državnih organa, dok 86 odsto ispitanika ne bi glasalo za “političkog radnika” koji nije prijavio svoju imovinu, poklone i prihode. Navedene „sitnice” učinili su u poštenom maniru samo retki pojedinci. U neke od njih se s razlogom sumnja da su visokoprofitne agencije za kojekakve usluge prepisali na ime svojih žena i rođaka, drugi su ismevani jer žive u malim stanovima. „Priče u predizbornoj kampanji ljudi gutaju, a za njih se ne može reći da su laž, jer nisu konkretne, i veoma je teško ustanoviti njihovu istinitost. Kao građani se nismo izborili da dobijemo konkretne programe stranaka. Te su ovi u prilici da obećaju da će se smanjiti porezi, a povećati plate, a da ta obećanja nisu proverljiva”, kaže Nenadić. Uprkos zakonskim propisima koji na kraju praktično omogućavaju nosiocima javnih funkcija da izigraju osnovna pravila demokratske igre i preduslove da budu odgovorni funkcioneri (iako je u osnovi zabranjeno, zakonskim prazninama ili nenadležnošću institucija kontrole vlasti, nosioci javnih funkcija u prilici su da budu u sukobu interesa ili da uopšte ne prijavljuju imovinu), jedan pomalo manjkav, ali veoma koristan zakon nalaže dostupnost svih informacija od javnog značaja. Povereniku za informacije od javnog značaja se posao umnogome povećao poslednjih godina, iako su prvih nekoliko građani za njegov posao bili najblaže rečeno nezainteresovani. U toku 2007. godine Služba poverenika je imala u radu ukupno 2.367 predmeta, od kojih je 659 preneto iz prethodnih godina. Rešeno je 1.539 predmeta (65 odsto), a 828 predmeta u postupku rešavanja preneto je u 2008. godinu. U odnosu na prethodnu godinu, 2007, broj primljenih predmeta bio je za više od 28 odsto veći, i gotovo pet i po puta veći u odnosu 2005. godinu. To govori o rešenosti građana da provere čime se bavi, i kako tačno troši novac politička elita za koju su glasali. Za oko 30 odsto, međutim, u 2007. godini, povećan je i broj rešenih predmeta, ali je nezgoda u tome što je samo jednom intervencijom poverenika povodom žalbi u 2007. godini, podnosiocima zahteva obezbeđen pristup u više od 90 odsto slučajeva. To znači da su „vlasnici” informacija od javnog značaja odgovorili čim bi ih poverenik pozvao da se ne bi gnjavili, premda to nisu hteli da učine kada im se obratio građanin. Za Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, ove brojke treba pohvaliti zato što građani sve više podnose zahteve, ali i kritikovati, jer organi i dalje odbijaju da dostave informacije. „Na dve trećine zahteva, dakle, poverenik uopšte ne mora da izdaje formalni nalog, nego već na moju prvu intervenciju, zahtevom za izjašnjenje, institucije odgovaraju na ono na šta prethodno nisu odgovorile građaninu. To znači da se slika promenila i da sada institucije mnogo lakše čine ono što im je po zakonu i bila obaveza, ali je i loše to što je sva prilika da mnogi još uvek nisu svesni posledica koje stvaraju odbijanjem da odgovore građanima bez posredovanja poverenika. Iako raste broj institucija voljnih da odgovore na pitanja građana, mnogi još ne shvataju da je vršenje vlasti najskuplja aktivnost i da je elementarno demokratsko pravo građanina da ima uvid u te poslove. Nepoverenje građana velikim delom se stiče zbog takvog odnosa političara. Onaj ko je u stanju da informiše javnost o svom radu, taj je u prednosti u razumevanju demokratije, pa i u sticanju poverenja građana, koje je osnovno merilo uspešnosti vlasti. Ona se određuje tim poverenjem kao i rezultatima tranzicije i borbe protiv korupcije”, kaže Šabić. Ne može se čak reći ni da je raspoloženje birača takvo da smatraju da su političari odgovorni za postizanje konkretnih ciljeva koje su obećali. Možda zato što nisu ništa konkretno obećali, a možda i zato što ih niko ne uzima ozbiljno. O proklamovanim ciljevima i o načinu postizanja cilja se nikada ne raspravlja u kampanji, a kako način za postizanje cilja nije poznat, uvek se nađe neki argument zašto nije došlo i do realizacije tog obećanja. Tako je onda i ocena učinka nekog političara veoma razuđen pojam i gotovo da ga je nemoguće ustanoviti. Đorđe Vuković smatra da nepoverenje građana najčešće proističe iz njihovih očekivanja. „Građani očekuju, recimo, besplatno zdravstvo i besplatno obrazovanje, ali izostavljaju da postave tri pitanja – ko će to platiti, ko će platiti budžet iz koga će se te usluge, najverovatnije, finansirati i kako će uopšte biti efikasno nešto što se ne plaća? Očekivanja građana su deo jedne spirale u kojoj svakako učestvuju i laži političara. Dobar deo naših građana živi loše, ali neće reći da je to zbog toga što se nije obrazovao i nema mogućnost da pronađe bolji posao. Takvo ponašanje svojstveno je uopšte mediteranskom tipu, pa je tipično i za Grčku, Španiju, često i Mađarsku. Na Zapadu, takođe, postoji veliko nepoverenje u političare, ali naši građani imaju i dosta visoko nepoverenje u institucije. Paradoksalno, najmanje poverenja imaju u instituciju od najvišeg značaja. U sam parlament.” Da je poznavanje nadležnosti institucija veoma slabo, u praksi se pokazuje stalno. Poverenicima za informacije u opštinama stižu pritužbe na poresku upravu koja je u nadležnosti Ministarstva finansija. Ombudsman stalno dobija pritužbe na rad sudova, na koje on ne može da utiče. U istraživanju javnog mnjenja u zemljama Evropske unije (videti antrfile), raspoloženje građana je bilo najblaže prema lekarima i nastavnicima koji su postigli najviši uspeh u svim zemljama (prosečni indeks od 3,2 i 3,1 na skali indeksa poverenja od 1, „veliko nepoverenje” do 4, „veliko poverenje”, slede policija i vojska sa po 2,9, crkva sa 2,7). Kod nas su na najlošijem glasu u javnosti organi zakonodavne, izvršne, a pre svega sudske vlasti. A Vuković kaže da je veoma teško „videti tu sliku sasvim jasno i bez dodatnih objašnjenja”. „Na skali korumpiranosti su i u Srbiji i u drugim zemljama uvek na prvom mestu lekari, ali su na prvom mestu i kada je poverenje u pitanju. To nam govori da građani veruju u lekare kao profesionalce, ali ne veruju kao u ljude. Za naš mentalitet je tipično još da verujemo u uniforme – lekarske, svešteničke i vojničke. U prve zato što čuvaju naš život, u druge, jer čuvaju naš duhovni život i treće, koji brinu o našoj bezbednosti.” CeSidova istraživanja takođe pokazuju da poverenje građana u nosioce vlasti raste sa višim obrazovanjem i socijalnim statusom ispitanika. Starosne, obrazovne razlike i razlike u statusu zanimanja ispitanika diferenciraju i poverenje u institucije poput vojske, policije, crkve. Objašnjava se da je nepoverenje unekoliko deo “statusne ideologije” i “generacijske politike”, dok je, na drugoj strani, poverenje mnogo više iskaz i potvrda stranačke pripadnosti ispitanika. Nakon zakonskih nedostataka koje na lošu predstavu javnosti o političarima deluju kao prašak za pecivo i njihovog umeća da izvrdaju svako dato obećanje, nakon nesposobnosti svojih građana da ostvare svoja prava, pa, ako treba, i da razumeju politički proces, sledi još jedan, nikako zanemarljiv, činilac slike političara u Srbiji. Svako ko se, naime, zapita zašto bi verovao u odgovornost za državna pitanja nekome ko sa polugolom folk divom sedi u emisiji Grand šou tipa ili kukiča sa Isidorom Bjelicom, pa čak i u svakoj televizijskoj debati razgovara na nivou estradnog spektakla, taj neće pronaći nijedan odgovor na svoje pitanje.