Rat, mir i novinari

Kada je 26. januara 1935. godine grupa levo orijentisanih beogradskih intelektualaca rešila da osnuje Nedeljne informativne novine, niko nije slutio da je upravo stvoren list koji će preživeti decenije burne istorije i postati najstariji nedeljnik na Balkanu. Septembra iste godine, posle 26 brojeva, NIN je zabranjen, ali je deceniju i po kasnije nova mlada generacija intelektualca rešila da ga obnovi. Prvi broj obnovljenog NIN-a izašao je 7. januara 1951. godine, uz pomoć Mitre Mitrović, koja će ostati zaštitnica ovog nedeljnika. NIN je prošao burnu istoriju i preživeo sve turbulencije koje su donosile godine izgradnje Jugoslavije, kao i drugi mediji pratio je zvaničnu politiku tog vremena, ali se od ostalih izdvajao načinom na koji je tretirao teme. Zato je u višedecenijskoj istoriji ovog lista bilo i nesporazuma sa političkim establišmentom, smena urednika, isključenja iz partije i raskola u redakciji. U različitim periodima, bivao je etiketiran kao “unitaristički”, “malograđanski”, “nacionalistički” ili “liberalan”, ali je ipak uspeo da sve to preživi i ostane najprestižniji nedeljnik u bivšoj SFRJ. Kada je ta država nestala, NIN je nastavio da postoji. U vremenima koja su nastupila, a koja nisu bila nimalo lakša, delio je sudbinu društva koje je prolazilo kroz promene, sukobe, ratove i sve oblike tranzicije. Zbog načina na koji je o tome pisao, bio je osporavan i hvaljen, ali je uspeo da do danas ostane najugledniji srpski nedeljnik. Donosimo kratak pregled ključnih događaja savremene istorije, a koji su obeležili i istoriju samog NIN-a. BRIONSKI PLENUM: Kada je 21. jula 1966. godine održan čuveni Brionski plenum, na kome je smenjen Aleksandar Ranković, na naslovnoj strani NIN-a našla se samo kratka informacija o Četvrtoj sednici, dnevni red (tačka 3 – neke kadrovske promene) i napomena: “Izvinjavamo se čitaocima što zbog normalnog zaključenja lista u podne u petak 1. jula nismo u mogućnosti da donesemo reč druga Tita i ostale materijale sa Četvrte sednice CK SKJ.” U narednim brojevima preneti su govori i zaključci, ali se našao i tekst “Svet i Brionski plenum” o načinu na koji su strani mediji izveštavali o događaju o kome je “složeno u poslednjih mesec dana više olovnih redova nego i o jednom događaju u jugoslovenskoj politici od 1948. godine”. Iako su mnogi tekstovi zapadne štampe osuđeni kao neznalački, čitaoci su ipak mogli da saznaju da se “u zapadnoj štampi proširila teza o ‘liberalizmu’ pa su izvođeni zaključci kako će, možda jedna od posledica Četvrtog plenuma CK SKJ biti u kasnijem stvaranju višepartijskog sistema, čim je došlo do takve političke polarizacije”. Ili da saznaju da je “Fajnenšel tajms” napisao da je “izgleda u pitanju sukob u rukovodstvu između konzervativne i liberalne grupe” i da “liberali u stvari žele slobodu samo za komuniste, a ne i za njihove protivnike”. Nekoliko nedelja kasnije objavljen je tekst Dragoljuba Golubovića “Da skinemo feredže”, zanimljiva reportaža sa letovanja u kojoj se pravi poređenje radničkih letovališta i hotela za rukovodioce. Autor je zaključio da su “komunisti dali primer i u jagmi za bogaćenje” i da bi bilo najbolje da “zakon zameni prećutne dogovore na principu ja tebi – ti meni”. Crtica o naplaćivanju ulaska na Sveti Stefan u kojoj je zabeležen i odgovor čoveka na ulazu na pitanje zašto se to naplaćuje – “Zbog Četvrtog plenuma – rekao je ne sasvim uveren da govori pametne stvari”, bila je nedopustiva žaoka i redakcija je izložena kritici, kako se eufemistički nazivao pritisak da se Golubović izbaci iz partije i otpusti. Redakcija se opirala koliko je mogla, zadržala je svog kolegu, ali prošlo je mnogo vremena pre nego što mu je dozvoljeno da potpisuje svoje tekstove. STUDENTSKI PROTESTI: Dve godine kasnije, juna 1968. godine, buknule su studentske demonstracije. NIN je podržao te proteste, Dragan Marković u uvodniku ih je nazvao “poštenom generacijom bez računa, revolucionarno čistu i sa jasnim idealima” i njihovo nezadovoljstvo uporedio sa nezadovoljstvom samog SK “koji je još na Četvrtom plenumu otvoreno i takoreći dramatično postavio pitanja: i brže demokratizacije društva i raspodele (...) i odlučujućeg raščišćavanja sa birokratskim snagama”. Junske demonstracije okončao je drug Tito, javno podržavši studente, ali ono što se događalo u mraku posle te podrške, nije našlo mesta na stranicama tadašnje štampe, a nikome, pa ni NIN-u, nije zaboravljeno da je podržavao demonstrante. Naredne godine sprovedena je anketa “Jugosloven – ko je to?”, što je već bilo previše. Redakcija se opet našla na udaru, optužena je za širenje “unitarizma”, a partijski vrh odlučio je da glavni urednik Đorđe Radenković mora biti smenjen. ODLAZAK LIBERALA: Period mira trajao je kratko, svega tri godine. Posle ove smene došlo je do sukoba sa liberalima i čuvenog Titovog pisma. Tadašnji glavni urednik Frane Barbieri oktobra 1972. godine objavio je uvodnik “Čvorovi i raspleti” koji će od njega i NIN-a napraviti metu partijskih struktura. “Stvorila se i neka atmosfera iščekivanja kao da neka presudna odluka može preko noći da donese rasplet, a maltene kao da se sva naša politička i društvena situacija saplela u jednoj vrsti Gordijevog čvora koji jednim udarcem može da se preseče. Čvor nesumnjivo postoji, ali je pitanje je li formula Aleksandra Velikog ona koja može najuspešnije da ga razveže. Za složene probleme jednog društva nisu uvek po pravilu najprikladnija ona rešenja koja izgledaju najlakša. Problemi se trenutno preseku, ali se odmah zatim počinju ponovo da zapliću”, pisao je Barbieri, zaključivši: “Alternativa je sva u tome: preseći čvor ili razmrsiti čvor. Presecaju najčešće oni koji ne znaju da razmrse.” Marko Nikezić i Latinka Perović podneli su ostavke, a NIN-ov uvodnik protumačen je kao suprotstavljanje političkom vrhu Jugoslavije. U redakciji je došlo do podele, progona novinara koji su podržavali liberale i opsežnih priprema za napade na Barbierija. Iako ni posle 14 partijskih maratonskih sastanaka, koji su trajali od 7 do 9 sati, pokušaj smenjivanja nije uspeo, jer je većina članova redakcije podržala svog urednika, Barbieri je mesec dana kasnije podelio sudbinu liberala. Podneo je ostavku i isključen je iz partije. Uspešnu novinarsku karijeru nastavio je u Italiji. NIN ulazi u duboku krizu – problem postavljanja novog urednika, promena kursa, pad tiraža i unutrašnji sukobi obeležili su naredni period, da bi 1975. godine na čelo redakcije došao Dragan Marković, koji je već u prvim mesecima uspeo da podigne tiraž i redakciju postavi na noge. SMRT TITA: 4. maja 1980. godine preminuo je Josip Broz Tito, predsednik SFRJ. Četiri meseca ranije primljen je u Klinički centar u LJubljani, a u javnost su stizale šture informacije o njegovom zdravstvenom stanju. Tadašnji glavni urednik NIN-a Slavoljub Đukić pozvan je, sredinom januara, da pomogne u pisanju proglasa o Titovoj smrti. “Zahvaljujući obaveštenosti, NIN je imao koristi. Okuraženi, već od januara smo pripremali vanredni broj povodom Titove smrti. Ako je to sebi dozvolilo državno vođstvo, možemo i mi. I savršeno je urađeno”, navodi Đukić u svom neobjavljenom rukopisu “Političko groblje”. “Ta dvadeset dva dana Titove bolesti prolazila su u svakojakim strepnjama. Vladalo je mobilno stanje. Dežurstva, sastanci, iščekivanja, saopštenja (114). Kasnije me Steva Stanić koji je izveštavao iz LJubljane, podsetio da sam ga nervozno telefonom pitao: Pa, kad će to jednom da se završi? Ne sećam se da li sam baš tako rekao, jer se merila svaka reč.” Slavoljub Đukić svedoči i o jednom slučajnom propustu koji je NIN mogao skupo da košta. “Samo nekoliko dana posle prve hirurške intervencije, kada je Titu amputirana noga, Tirnanić, tada urednik kulturne rubrike, objavio je intervju sa Kler Breteše, autorkom francuskog stripa. Tekst je ilustrovan odlomkom stripa o jednom starom pijancu, lakrdijašu, koji se izležava u krevetu i žali da ga noga boli, a krijući se naliva alkoholom. Sam po sebi, prilog nije bio sporan. No, sticajem tehničkih prilika, nastao je dar-mar. Na levoj strani, gde se završavaju stranice o kulturi, bio je strip o veselom pijancu koji simulira da ga boli noga, a na suprotnoj strani, gledaju se između sebe, počinjala je spoljnopolitička rubrika sa tekstom o nesvrstavanju, ilustrovana fotografijom na kojoj Tito sedi u fotelji, posle amputiranja noge. Ko je hteo, a takvih je uvek bilo, mogao je da zaključi da se radi o gadnoj podvali. Ovu nezgodu smo primetili kad je uveliko štampan list: deo tiraža je već otišao u provinciju. Zaustavili smo rotaciju i, umesto stripa, stavili oglas žJugoeksportaž, da spasemo tiraž namenjen većim centrima i Beogradu, gde je čitava vojska birokrata primala platu za cenzorski posao. Dobro je prošlo, neopaženo...” Kada je Tito umro, pripremljeni vanredni broj NIN-a planuo je u tiražu od oko 400.000 primeraka. “ Posao je savršeno obavljen”, piše Đukić. “Bio je to veliki profesionalni poduhvat, u kojem je cela redakcija sa žarom učestvovala. Za suze, koje su potocima tekle beogradskim ulicama, nismo imali vremena.” OSMA SEDNICA: Septembar 1987. godine doneo je Srbiji mnogo promena, a redakciju NIN-a još jednom podelio. Oni koji se posle Osme sednice nisu našli na pobedničkoj strani, nisu mogli da računaju ni na pun novinarski angažman. Grupa novinara uskoro će napustiti redakciju i osnovati nedeljnik “Vreme”. U NIN-u su se smenjivali urednici, politički pritisak bivao je sve veći, da bi posle nekoliko burnih godina redakcija iskoristila potencijal martovskih demonstracija 1991. godine, izašla iz “Politike” i postala samostalna. Trudeći se da održi profesionalne standarde, NIN je postao opozicioni nedeljnik. OLUJA I DEJTON: Hrvatski napad na Knin počeo je u ranim jutarnjim satima u četvrtak 4. avgusta 1995. godine. U NIN-u, koji je u trenutku kada su informacije počele da stižu u Beograd već bio u prodaji, tema broja bila je mogućnost hrvatskog napada na srpske teritorije u Krajini i Bosni. “Korak ka Kninu” nazvan je tekst o planovima hrvatskog političkog vrha. Nedelju dana kasnije već su i državni mediji uspeli da objave šta se dogodilo, ali o blokiranim granicama i broju izbeglica koji se slivao u Srbiju javljali su samo opozicioni mediji. Tako su i naredne brojeve NIN-a punile reportaže iz kolektivnih centara i privremenih smeštaja i potresne priče beskućnika koje je zvanična politika smatrala izdajnicima, ako već ne i nepostojećima. Mnogo će godina proći pre nego što je, 2001. godine, doneta prva presuda u korist Krajišnika koji su tužili državu jer ih je, pošto su izbegli u Srbiju, prisilno poslala nazad na front u Bosnu. Tri nedelje trajali su pregovori u Dejtonu, koji su se, kako je NIN to video, završili “izbijanjem mira”. Godine koje su usledile pokazale su da je ova formulacija bila tačna, kraj rata nije od Bosne učinio jedinstvenu državu, a trgovina teritorijama koju su lideri zaraćenih strana na kraju potpisali ostavila je svima dosta prostora za nezadovoljstvo. Rat je, ipak, okončan i “braća Dejton”, kako ih je nazvao NIN, nisu dugo bili “faktori mira na Balkanu”. Haški tribunal kasnije će se baviti likom i delom sve trojice, ali će samo Slobodan Milošević živeti dovoljno dugo da pređe put od “balkanskog kasapina”, preko “mirotvorca”, do “ratnog zločinca” i stanara Ševeningena. BOMBARDOVANJE: Broj koji je trebalo da izađe 25. marta pripreman je dan ranije, u sredu 24. marta, kada je počelo bombardovanje. Tadašnji glavni urednik Stevan Nikšić dozvolio je svakome ko je želeo da napusti redakciju, ali su ipak svi ostali. Taj stav zadržan je svih 72 dana bombardovanja, ali je možda baš ta mogućnost, da ne moraju da dolaze na posao, umanjila strah i zadržala redakciju na okupu. U broju pravljenom prvog dana bombardovanja, umesto uvodnika objavljen je podsetnik devetogodišnje Maše Babić: “Spisak stvari u slučaju bombardovanja. Stvari su: Knjiga Pinokio, kutija za prvo ljubavno pisamce, čaša, naočale, lampa, sveća, konopac, novčanik, olovka, blok i još nekoliko drangulija.” Iako je Ministarstvo za informisanje već naložilo da im se novine daju na uvid pre štampanja, pa je tako i taj broj NIN-a prošao kroz ruke ministarstva, naknadno se ispostavilo da im je promakao završni pasus teksta Dragoslava Rančića: “Kasno je sad i za prkosno disciplinovanje Holbruka. Osim ako se predsednik Jugoslavije nije opredelio da Kosovo izgubi u ratu.” Te večeri na vrata Stevana Nikšića i Dragoslava Rančića zakucala je policija. Odvedeni su u pritvor, proveli su 25 sati u samicama, da bi zatim, bez ikakvog obrazloženja, bili pušteni. Nikada nisu saznali zašto su bili pritvoreni, ideja je očigledno bila u zastrašivanju. 5. OKTOBAR: U četvrtak 5. oktobra NIN se, sa naslovnom stranom “Odbrana pobede” već nalazio na kioscima dok se masa ljudi iz cele Srbije slivala u Beograd. Broj je bio posvećen izbornim rezultatima glasanja 24. septembra, manipulacijama vlasti u odlasku, Saveznoj izbornoj komisiji i pobednicima na Olimpijadi (zlatni odbojkaši, srebrna Jasna Šekarić, bronzani vaterpolisti) koji nisu, po običaju, dočekani ispred Skupštine, jer im je rečeno da su “put blokirali izdajnici”. Vlast Slobodana Miloševića brojala je svoje poslednje sate, ali u tom trenutku niko nije mogao biti potpuno uveren u to. Taj dan ipak se završio pobedom demokratskih snaga i, što je još važnije, bez krvi. Dve nedelje kasnije na NIN-ovoj naslovnoj strani bilo je pitanje “Treba li Miloševića izručiti u Hag?” UBISTVO ĐINĐIĆA: U sredu 12. marta 2003. godine u 12 sati i 25 minuta ubijen je Zoran Đinđić, premijer Srbije. Vest da je na njega pucano proširila se veoma brzo, ali niko nije mogao da veruje u ono što je dva sata kasnije i zvanično potvrđeno – podlegao je ranama. Na NIN-ovoj naslovnoj strani, umesto pripremljene slike haških optuženika Karadžića i Mladića, našla se slika preminulog premijera kome je i posvećen broj. U njemu je štampano i saopštenje Vlada Srbije kojim je zvanično potvrđeno postojanje kriminalnog zemunskog klana koji je optužen za ubistvo. Srbija je uzdrmana do temelja, a suđenje zemunskom klanu koje se oteglo godinama, nije smirilo strasti. NIN je izveštavao o suđenju trudeći se da pomogne u otkrivanju potpune istine o ubistvu premijera, ali je zbog ukazivanja na niz nedostataka istrage i optužnice često napadan i čak optuživan da brani ubice premijera, bez obzira na to što je iznosio i podatke koji su najteže teretili same optužene.